Devojčice i dečaci obeležili 60 godina male mature

iconAktuelno

Autor : Biljana Kuzmanović

November 25, 2020

Tradicionalno majsko okupljanje koje poslednjih 10 godina praktikuju na praznik Sveti Vasilije Ostroški kada je slava hrama u selu Ribaševina, nekadašnji učenici škole u ovom selu zbog ovogodišnje epidemiološke situacije pomerili su skoro čitavih pola godine. Stalna komunikacija koju održavaju zahvaljujući savremenim tehnološkim sredstvima i želja da se svi okupe  i uživo  evociraju uspomene na detinjstvo i školske dane, nije ih puštala ni u vreme korone.

Svesni bezbednosnog rizika s obzirom da kao 75-to godišnjaci pripadaju osetljivoj populaciji odgovornost prema sebi i drugovima i drugaricama sa kojima su pre ravno 60 godina delili đačke klupe,  nijednog momenta nisu dovodili u pitanje.

Od generacije učenika koji su školu u Ribaševini završili daleke 1960. godine a iz klupa izašlo njih  26, trenutno je živo 15.

Na dogovoreno mesto u planirano vreme susreta, stigli su svi “naoružani” maskama i rukavicama.  Ostale epidemiološke mere, nabavku alkohola i plan sedenja sa propisanom distancom preduzeli su  inicijatori susreta  Siniša, Miladin, Dimitrije i Divna, koji su od početne dogovora strogo insistirali na poštovanju svih preventivnih mera.  Neopravdani izostanak sa decenijskog susreta generacije upisali su ove godine jednoj školskoj drugarici.

Iako su davno izašli iz školskih klupa, uspomene i anegdote iz đačkih dana nisu zaboravili. Sa setom se sećaju školovanja u Ribaševini konstatujući da danas skoro cela škola ima đaka koliko je u njihovo vreme bilo u samo jednoj generaciji.

Svi smo rodom iz ovog kraja. Dok smo radili i podizali decu bili smo po svetu, a sada se deo nas vratio u rodni kraj gde uživamo u penzionerskim danima, istakla je Dušanka Drulović. Uz osmeh kaže da i dalje kada se čuje sa drugovima i drugaricamo oslovljava ih sa dečaci i devojčice.

Osim iz Užica i sela Lužničke doline gde većina živi  i na ovaj generacijski susret stigli su i iz Beograda, Valjeva, Bajine Bašte….

Siniša Lučić, vojno lice u penziji koji sa porodicom živi u Beogradu kaže da je sa većinom školskih drugova u telefonskoj komunikaciji, a posebno mu je drago što je jednu drugaricu prvi put video posle 60 godina. Razlika u vreme kada smo mi išli u školu i sada je očigledna, jer je selo vidno uznapredovalo, kako infrastrukturno tako i tehnološki, navodi Lučić. Žao mi je što se i pored toga meštani osipaju i odlaze u grad, gde se deca školuju i pored novog školskog objekta u Ribaševini u kome može da uče 500 đaka. Stara škola je rekonstruisana u zdravstvenu ambulantu i u biblioteku, a u delu je i kancelarija mesne zajednice, kaže on.

 

Lučić se priseća da je nakon završetka osnovne škole u vreme kada se gradila Jugoslavija sa još tri školska druga, dva meseca bio na radnoj akciji na kojoj su učestvovali u izgradnji mosta preko Morave. Po povratku nas je pokojni razredni starešina Radisav Arnautović dočekao u centru sela sa zastavom i trubačima.

Drugarstvo iz škole u Ribaševini neguju i u penzionerskim danima. Dimitrije Ilić, Miladin Maksimović i Siniša Lučić (sleva na desno)

Nema ništa lepše nego dolaziti u svoj zavičaj, tvrdi Dimitrije Ilić koji je 50 godina života proveo u Beogradu, a penzionerske dane provodi sa suprugom u okolini Valjeva.

Kad pođem ovamo vrlo često me boli glava ili imam povišen pritisak. Ali kada dođem ovde to prestane, kao da u ovom kraju postoji neka natprirodna sila, koja sve to skine uveren je Ilić, kome nije jasno da li je u pitanju vazduh, priroda ili subjektivni osećaj pripadnosti rodnom selu. Nije mi svejedno kada dođem ovde I vidim da sve manje onoga što funkcioniše u Ribaševini za razliku od godina kada je ovde radio i motel i Pošta, kada je selo bilo puno dece. Tužno je što je to boljka velike većine sela u Srbiji, natalitet opada i meni nije jasno kuda nas sve to void, pita se Ilić.

Od poslednjeg susreta cele generacije koji je organizovan pre 10 godina takođe u Ribaševini, večno nas je napustilo pet školskih drugova. Trudimo se da održimo tradiciju i da se okupljamo svake godine, želeći da damo primer mlađim generacijama  da je drugarstvo večna kategorija i da je živa reč najsigurniji susret, uveren je Miladin Maksimović.

Priseća se da je u školu u Ribaševini sa još nekoliko drugova i drugarica pošao u petom razredu nakon četiri završena na Čakovini. Svakodnevno pešačenje oko pet kilometara po suvom i toplom vremenu, kao i po kiši i dubokom snegu iz Gostinice nije im teško padalo.

Danas su potpuno druga vremena. Roditelji, babe i dede vode i voze decu do škole. Nama starijima je to malo čudno. Vremena se menjaju a i ugrožena je bezbednost dece, trotoari su prebukirani, vozači vrlo često nepažljivi, a deca nepažljivija u odnosu na nas kakvi smo bili, smatra Maksimović.

Popodnevno druženje prijatnog oktobarskog dana nekadašnji učenici škole u Ribaševini posebno će se sećati po maskama koje su po prvi put od kada se druže morali da nose.

Za šest decenija od kada su napustili klupe škole u Ribaševini odbacili su sve životne maske, položili ispite zrelosti i završili radni vek. Boravkom u prirodi i uz manje stresa trude se da  što sporije popunjavaju zdravstvene kartone. Zato kao glavne sastojke recepta za  uspešan život navode da je neophodno sačuvati radost, zadržati osmeh i negovati prijateljstva iz detinjstva.