Mladić koji je obišao svet i vratio se Zlatiboru kome pripada

iconAktuelno

Autor : Slavica Panić

December 1, 2020

Srećko Vuković je dvadesetdevetogodišnji Zlatiborac koji je, kako kaže, na vreme shvatio prave vrednosti života i prepoznao svoje ciljeve kroz put koji je većini maladih ljudi upravo cilj. Završio je fakultet i master studije, zaposlio se u perspektivnoj firmi, dobro zarađivao, mlad postao samostalan. Korak dalje bilo je vreme provedeno na prekookanskim kruzerima, obišao je svet, upoznao različite kulture, zarađivao dobro ali sve to pratila je praznina. Nije želeo da živi u kavezu pa makar on bio i zlatan, nije želeo da bude broj, želeo je da ostane čovek, dobar čovek koga čini sve ono što je u njega utkala njegova porodica i tradicija njegovog kraja. Proširenje porodičnog biznisa planira sa tri godine mlađim bratom Stojanom a želja mu je da sebe na isti način pronađu i stariji brat i sestra. Njegov cilj je da njegova buduća porodica i njegovi roditelji žive zajedno pod istim krovom.

Osnovnu školu završio je na Zlatiboru a srednju ekonomski u Užicu. Po završetku srednje škole želeo je da radi u okviru porodičnog biznisa koji se zasniva na ugostiteljstvu, u okviru koga su smeštajni kapaciteti i restoran. Želeo je da počne kao konobar i jednog dana postane menadžer. Roditelji nisu bili saglasni, želeli su da se njihova deca obrazuju, grade svoje karijere i rade ono u čemu sebe pronađu. Kako su sve odluke u porodici donošene zajedno, Srećko se nije protivio pa je kao i njegova sestra i stariji brat otišao na fakultet, on je odabrao ekonomiju.

„Na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu diplomirao sam 2015-te a odmah zatim upisao master na Fakultetu organizacionih nauka, smer finansije, bankarstvo i osiguranje. Uporedo sam radio u jednoj firmi u Novom Sadu koja se bavi pružanjem kablovskih usluga. Uslovi i plata su bili dobri ali nisam mogao dugo da izdržim na jednoj prostoj poziciji koja me je ograničavala i sve se svodilo na rad i sticanja novca potrebnog za život. Ma koliko ja voleo ekonomiju, to nije bilo dovoljno da se osećam dobro. Moj mlađi brat je završio Fakultet za turizam i ugostiteljstvo, u startu je znao da želi da mu to bude i profesija i zanimanje. Zajedno smo doneli odluku da se vratimo na Zlatibor. Nismo se odmah snašli da ovde započnemo neki svoj biznis ili nađemo adekvatan posao u kome bi mogli primeniti stečeno znanje pa smo odlučili da idemo dalje, on je otišao u Ameriku a ja sam sreću hteo da okušam na prekookeanskim kruzerimai“, priča za naš portal Srećko Vuković.

Odlazak u inostranstvo Srećku i njegovom bratu donosi nova saznanja i nova iskustva ali i spoznaju sebe i suštinskih vrednosti koje su uvek stajale iznad svega što im je novi način života i novi posao donosio, iznad novca i drugih materijalnih vrednosti. Bez obzira na sve što je život u daljini pružao, praznina koju su osećali nije bivala manja. Srećko i Stojan imaju i starijeg brata koji kao građevinski inženjer i radi u Rusiji i stariju sestru koja je završila psihologiju, radila je u Beogradu ali se zbog trenutne situacije i ona vratila na Zlatibor. Na različitim stranama sveta, u tom periodu, konstantno su bili u kontaktu i stalnoj interakciji. Razlika koju je spoznao, živeći život u kome je novac svemoćan, jeste razlika između bogatog čoveke i čoveka koji ima novac.

„ Živeći tamo videli smo kako sve to funkcioniše, materijalna strana je mnogo bolja, čovek radi neki posao, zarađuje i od toga dobro živi. Ja sam radio kao treći konobar jer se i taj posao rangira ali i na toj poziciji zarađivao sam više nego da sam ovde bio direktor bilo kog preduzeća. Radi se ali si za svaki posao dobro nagrađen i svaki posao se isplati ali je novac jedina nagrada. To je moje veliko iskustvo, propitovao sam svet od Tokia do Aljaske, video kako funkcioniše istočnjačka a kako zapadnjačka kultura i pokušao sve da uporedim sa našom kulturom i saznam a i uverim se zašto ljudi kažu da je kod nas najbolje i najzdravije. Zapadnjačka se zasniva na materijalnim stvarima kojih imaju u izobilju, kod njih je novac kao živo biće koje neprekidno cirkuliše, to ne može da stane. Kod njih nema grča da li novac potrošiti, novac se troši i konstantno pristiže, jer se njihova ekonomija zasniva na štampanju novca. Ali tu nema draži humanosti, novac gospodari tobom, kupuju se ljudi, maniri, sve se može kupiti ali ne postoji novac kao sredstvo kojim bi se bezuslovno pomoglo drugom, ta naša tradicionalna nit tamo ne postoji. Iako mnogi kažu da se ta nit i kod nas gubi, ja se ne slažem sa tim pogotovu kada su u pitanju ruralne sredine gde je postulat porodice primaran. Ne bih to mogao tvrditi ni za Beograd jer sam i tamo živeo i nije mi prijao veliki grad u kome nema vrlina koje krase manje sredine. Priroda je takođe ta koja nas prizemljuje i opominje da ne hrlimo ka materijalnim i nedostižnim stvarima. Čovek treba da nađe meru i shvati koji su njegovi prioriteti“, kaže mladi Vuković.

Dok govori Srećko najčešće pominje porodicu, njen značaj u njegovom životu i sve to što su njegovi roditelji utkali u njega i njegovu braću i sestru. Nedostajale su mu ljudske vrednosti i život u kome se međuljudski odnos gradi na poverenju. U belom svetu upoznao je ljude sa svih strana planete ali nije bilo u okruženju onih kojima se moglo bezuslovno verovati. Svi su uglavnom išli za novcem koji je bio povod i razlog za sve. Imati pored sebe nekog koga poznaješ, od koga znaš šta možeš da očekuješ, pored koga si odrastao i u čiju reč možeš da veruješ falilo mu je više od bilo čega, falili su mu ljudi sa pravim vrednostima, moralnim i karakternim. Putujući od jednog do drugog kontinenta, bilo je sve više razloga koji su jačali želju da se vrati na svoj Zlatibor.

„U tom surovom kapitalizmu mi smo samo brojevi. Dok sam radio na kruzeru ja sam bio broj, nigde se nisam vodio imenom i prezimenom već brojem. Ako se nešto loše desi, a dešavalo se i to, broj koji nedostaje menja se novim brojem, ne postoje ljudi, postoje brojevi. U toj mašini mi smo samo šrafovi koji je pokreću, kada se deo pokvari, menja se novim, tako sam to doživljavao. To pokazuje da nema te humane i ljudske strane koja u Srbiji, šta god ljudi mislili, itekako još postoji, svakako više u ruralnim sredinama. Ovde čovek ume da stane i odmori, da zastane i pita drugog čoveka kako je, da li je dobro, da li mu nešto treba, da mu bar uputi osmeh i lepu rač… tamo toga nema. Kolkiko god mladi ljudi veruju da su poslovi na kruzerima dobro plaćena a jesu, da je taj posao avantura a jeste, svi često ne shavataju, kao što u startu ni ja nisam, da su to kavezi pa sve da su i zlatni oni ostaju kavezi a čovek kao ptica želi slobodu i vedro nebo, to nema cenu. Shvatio sam da moram da sačuvam sebe, ono što je od mene stvorila moja porodica i da je to moj najveću pokretač, moja snaga. Posle godinu i po vratio sam se svojoj porodici, svom Zlatiboru i svojoj slobodi, sigurniji nego ikada da tu pripadam, da je to moje mesto pod zvezdama i da uz volju, trud i rad ovde mogu da ostvarim sve što želim“, priča Srećko.

Srećko se vratio u Srbiju, na Zlatibor kome pripada a sa sličnim iskustvima vratio se i njegov brat Stojan. Imaju jedan drugog i svoju porodicu, veruju u sebe i rešeni su da svoj život nastave na Zlatiboru i zajedno prošire porodični biznis kako bi u njemu bilo mesta za sve njih. Kaže da nije lako jer u malim sredinama nedostaju informacije, da moraju imati vezu sa gradom ali da će sve prepreke uspeti da prevaziđu. Veruju da sve više mladih ljudi u Srbiji prepoznaje prave vrednosti i da je i ovo vreme koje sada živimo, vreme corone, uporedo i šansa da shvatimo gde smo, da posložimo prioritete i odvojimo bitno od nebitnog. Za njihove buduće planove koji su poslovno usmereni ka turizmu, Zlatibor je svakako idealno mesto ali veruje da i druge sredine imaju potencijale za mlade ljude koji imaju jaku volju i dobru nameru da sebi stvore povoljne uslove za život. Srećko je zadovoljan svojom lokalnom zajednicom i vidi je kao dobrog saveznika.

„Stvari se kreću na bolje, lokalna samouprava je rešena da ulaže u realizaciji velikih projekata koji čine bolju ponudu i sve više razloga da broj turista iz godine u godinu biva veći. Samim tim to je i podrška svima nama koji ovde želimo da ostanemo i učestvujemo u turističkoj ponudi. Nekada je turistička sezona bila dva puta godišnje, zahvaljujući tim projektima ona je sada, uz manje varijacije, konstantna tokom čitave godine što je naša velika prednost. Lokalna samouprava se, posle realizacije tih velikih projekata uz osmišljavanje novih, sada više okreće stanovništvu kako bi se svi integrisali i bili jedni drugima na usluzi. Ponosan sam na Kulturni centar koji će pre svega biti na usluzi mladima i pružiti nam mogućnost da se bolje upoznamo, razmenimo svoje ideje i zajednički dođemo do novih. Potrebno je da svi koji smo se školovali i koji smo se vratili, zajedno sa onima koji još uvek studiraju i onima koji rade, stupimo u jednu interakciju. Oni koji su ostali poznaju teren, ljude, kako stvari sada finkcionišu, oni koji su došli sa idejama i znanjem žele to da pokažu ili dođu do novih ideja. Sve to je idealna kombinacija koja donosi siguran uspeh i napredak koji donosi zajedništvo, kako za pojedince tako za celokupnu lokalnu zajednicu“, uveren je Vuković.

Srećkova porodica se više od petnaest godina bavi pružanjem usluge smeštaja i ugostiteljstvom i do sada su se snalazili sami, bez tuđe pomoći. Srećko i njegov brat, da bi ostali ovde i opstali u svojim željama i namerama žele da prošire delatnost. Imajući u vidu sve standarde koje u svojoj nameri žele da ispune, a koje Zlatibor kao najposećenija destinacija u Srbiji i podrazumeva, podrška lokalne samouprave im je neophodna i uvereni su da neće izostati. Aplicirali su i za Međunarodne fondove koji pružaju podršku opravdanim i dobrim projektima. Želja im je da budu na visini zadatka, da ispune sva očekivanja i opravdaju svaku podršku.

Ovaj momak ne želi više od onoga što su uspeli njegovi roditelji a to je da su živeli od svog rada, podigli i odškolovali decu, njih četvoro. Sada su svi stasali da osnuju i svoje porodice, da tako bude, potreno je više i posla i stambenog prostora. Srećko i Stojan su spremni, veruju da će im se i brat uskoro pridružiti i vratiti iz Rusije, voleli bi da i sestra tu osnuje svoju porodicu ili bar da svima to bude siguran oslonac.  Sve odluke su kako kaže donosili u krugu porodice, zajednički i složno i iza svakog njihovog uspeha stoji ta sloga. Sada žele da razdvoje stambeni prostor od biznisa, a da i u jednom i u drugom bude mesta za sve jer ako su svi na okupu onda su svi problemi rešivi.

Srećko je svestan i sreće što je baš Zlatibor njegovo mesto rođenja i boravka, što živi u lokalnoj zajednici koja se konstantno razvija i da je to dodatni motiv za svakog njenog stanovnika. Čajetina beleži rast stanovništva, Zlatibor se sve više gradi i sve više turista ga posećuje, rađaju se šanse za nove poslove, nove ideje. Srećko veruje da bi okupljanje mladog i obrazovanog kadra i interaktivna komunikacija sa lokalnom samoupravom bio pun pogodak od koristi svima. Kako je i u porodici spoznao, verije da je zajedništvo  najveća pokretačka snaga i voleo bi da taj trend bude više zastupljen u njegovoj lokalnoj zajednici. Da ljudi uče iz dela drugih, da slede dobre primere, da u sebi imaju veru i tradiciju, da na taj način stvore zdravu porodicu a samim tim i zdravu društvenu zajednici. Obrazovanje i iskustvo svakako su potrebni za samopouzdanje svakog čoveka ali uspeh zavisi od vaspitanja, dobre volje i namere.

Čitava ova priča i razgovor sa ovim mladim čovekom, poruka koju on šalje, mogla bi stati u jednu rečenicu koja je njegov odgovor na pitanje: Kako u skladu sa tvojim željama vidiš život koji je pred tobom?

„Želeo bih da moja buduća porodica i moji roditelji žive zajedno, kao i porodice moje braće i moje sestre, da smo svi na okupu. Pa i ako neko negde ode da zna da je tu naš temelj i naša baza odakle svako od nase može da očekuje podršku“.

 

 

Tekst je deo projekta  „Čajetina – perspektivna opština za mlad i obrazovan kadar“ koji je sufinansiran sredstvima opštine Čajetina za sufinansiranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2020.godini.