Moramo li?

Pitate li se kada kako je nastao jezik i kako smo uopšte počeli da govorimo? Znate da li je začetak govora u zvuku, melodiji, da je poezija nastala pre proze. Reči čuvaju svoje vibracije, svoju punoću i svoj značaj. Samo, koliko god jezik bio bogat, naša iskustva su daleko bogatija. I ”izgube se u prevodu”. A mi verujemo da smo precizni i slikoviti i nadahnuti i mnogo toga. Da li smo?

Možda mislite da to nije važno. Važno je da mi komuniciramo i da se razumemo. Samo se postavlja pitanje: razumemo li se? Najčešći izvor konflikta je nesporazum. Koliko puta vam se desilo da se pitate na kom jeziku govorite kad vas sagovornik uopšte ne razume? Naravno, tom nekom drugom, nešto “fali”, ne nama, ma mi smo dali sve od sebe i sve objasnili.

A ponekad, ponekad nismo objasnili ni sami sebi. U kojoj meri smo svesni svojih reči? Kako konstruišemo rečenice i kako objasnjavamo svoju realnost.

Na primer, uglavnom sebi govorimo šta sve ne smemo da zaboravimo i uradimo. A uradimo baš to. Pitate se kako? Lako. Koliko samo puta ste rekli sebi da nešto ne smete da zaboravite i ipak ste zaboravili. Naravno, sami ste sebe “hipnotisali”, dali instrukciju da zaboravite. Naše nesvesno ne razume negaciju i ponaša se kao internet pretraživač: kad ukucate, ne traži ili ne to i to…, odmah vam baš to nađe. Da se igramo: nemojte da mislite na ružičastog slona. Hm, iskoči predstava u mislima. Tako je to sa rečima. I zato se ponekad događaju baš one stvari koje ne želimo i za koje smo mnogo puta sebi rekli, ne smem da zaboravim. Umesto da smo pomislili, setiću se da…

Ili, koliko puta u toku dana kažete:

Ne mogu

Moram

Trebalo bi

Razmislite koliko često izgovorite (svejedno da li je naglas ili u mislima): moram da se vidim sa prijateljima, da popijem kafu, da radim, da vaspitam decu, završim izveštaj i sl. Morate li? Ili hoćete. Ili možda nećete. To je pravo pitanje. To moram, samo pravi težinu i teskobu. Kao da ste džak krompira stavili na pleća. Naravno – ne prija. A hoću ili neću podrazumeva odgovornost za izbor. I preispitivanje. I slušanje samog sebe. I suočavanje sa posledicom (kakva god ona bila). To je lakše od džaka, samo teže iznutra. Podrazumeva da ste sa sobom u saglasju i da ste svesni svojih reči.

Ili, trebalo bi da se javim, završim raspremanje kuće, naučim neki strani jezik, odem kod stomatologa, kupim deci knjige…Verujem da ste imali iskustvo, tokom odrastanja da čujete od roditelja: trebalo bi da se čisti kuća. Sećate li se te uobičajene rečenice, najčešće subotom ujutru. A vi ste u sebi mislili, što mi lepo ne kaže ustani i čisti, nego ovo trebalo bi…nekako u vazduh. Kad smo odrasli mi smo nastavili da koristimo istu terminologiju, umesto da se pitamo: ko je postavio kriterijum i ko je doneo odluku da bi trebalo?

A o ne mogu da i ne pričam. Ne mogu da podnesem, ne mogu da ne brinem, ne mogu da se ne nerviram, ne mogu da odlučim i sl. Možda umesto toga, da zastanete i postavite pitanje: šta me sprečava ili šta će se desiti ako ipak uspem ili…a šta će se desiti ako to ne uradim?

I tako, tako mi na kraju shvatimo da mnogo toga što nas opterećuje I što nam teško pada, sami sebi namećemo, ne osluškujući tananu lepotu i punoću reči. I verujemo da je život – mnogo naporan, ali nećemo da mislimo o tome. Ili hoćemo.

I ne morate da mislite da je ovaj tekst koristan samo zato što vam skreće pažnju na te neke, male, sitne reči koje prave veliku razliku. U nama. A onda i oko nas.

Ruška Dabić dipl. psiholog, NLP Trainer & Coach