Više od četiri decenije iskustva u radu

Visoka škola strukovnih studija proslavila je Dan škole i 43 godine postojanja. Ovo je bila prilika za promociju i dodelu nagrada i stipendija najbojim studentima. Priznanja i jubilarne nagrade dodeljene su zaposlenima i bivšim profesorima ove škole.

Od 1975.godine pa do danas ova škola prošla je mnogo promena kojima se prilagođavala ali i uticala na promene u svom okruženju. Rad je počela sa svega tri studijska programa u jednom polju i to tehničkom, dok danas nastavu realizuje na više od 15 studijskih programa i to u tri naučna polja. Na početku su studije trajale dve godine dok danas traju tri, četiri ili pet, zavisno od toga da li su osnovne, specijalističke ili master studije.

Škola je ove godine upisala 44-generaciju studenata, prvu koja će biti uskraćena da  sluša predavanja onih koji su za katedrom u ovoj školi od  jeseni 1975-te . U penziju su svečano ispraćeni dr Olivera Novitović, dr Milutin Đuričić, dr Ivan Milutinović i dr Milivoje Sokić.

Profesor dr Milutin Đuričić pamti te prve profesorske dane, prve svoje studente i njihove studentske dane, godine koje su prolazile, vremena koja su se menjala a sa njima još mnogo toga. Posle više od četiri decenije rada u ovoj školi i iskustva stečenog u njoj, prof.dr Đurićić mudro sagledava sve ono krozašta je sistemski škola prolazila, sa njom i studenti ali i on i drugi profesori.

“Kako su nastupale promene u društvu a samim tim i promene svesti, menjalo se mnogo toga. Od jednog  entuzijazma koji je vladao na početku, gde je sve funkcionisalo po pravilima struke i nauke, gde se radilo i dan i noć, kada se u kratkom vremenu želelo obezbediti literaturu, udžbenike i uslove za studente. Bez prestanka se izgaralo, bez zadrške i kalkulacija, da bi Škola za viša radnička zanimanja prerasla u Višu tehničku školu pa u Višu poslovno tehničku do Visoke škole strukovnih studija koja školuje i specijaliste  i master studente. Sve je to plod svetskih trendova i Srbije koja je morala da prati te trendove. Tako su dolazile i nove generacije koje su stvarale novu filozofiju koja nije bila ista u odnosu na onu sa početka”, priseća se prof. dr Milutin Đuričić.

Kada se posmatra ta vremenska distance mnogo toga nije ni za poređenje ali je izuzetno značajno da konstantno postoji težnja da se izvuče maksimum. Profesor dr Đuričić kaže da zbog te težnje nije siguran u to šta je najefikasnije za postizanje tih ciljeva ali priznaje da žali za tim vremenima kada su ljudi bili materijalno siromašniji ali duhovno mnogo bagatiji i srećniji.

“Prijateljstva stečena za vreme studija i početka rada kod mojih generacija traju i danas ali to ne vidim kod novijih generacija gde sve nestaje u nekoj  jurnjavi za nekim boljim životom. Ova škola je institucija koja u sebi ima školovane ljude ali ne kažem da su svi intelektualci. Od njih se zahteva jedan razvojni iskorak gde, kako to znam da kažem, i neke levičarske ideje moraju da budu prisutne. Kada sam došao bio sam najmlađi profesor u školi, nekog oktobra 75-te održao sam prvo predavanje pred 186 studenata. Sećam se da sam ta svoja prva dva časa predavanja priprema oko 15 sati. Sve je trebalo ispričati iz glave, uz pomoć krede i sunđera”, svedoči prof. dr Đuričić.

Profesor piča kako su prvi studenti dolazili uglavnom iz radnog odnosa, željni znanja i napredovanja. Tadašnji studenti su za inovativne radove dobijali međunarodne nagrade. Mnogi od tih  studenata su doktori nauka, direktori i vlasnici uspešnih firmi koji su itekako doprineli da ova škola dobije kredibilan status. Sve to treba da stvori obavezu kolektiva da učini sve da ova škola postane prva institucija u ovom kraju.

Na pitanje da li su moderne tehnologije, kao što je video bim i video prezentacije, koje su tablu i kredu izbacile iz upotrebe, zaista pokazale napredak u kvalitetu predavanja, profesor Đuričić uz osmeh reče da se plaši da ako bi, ne daj Bože nestalo struje, dobar procenat predavanja prekinuo. Dobrim profesorima za dobro predavanje ne treba ništa sem njih samih i studenata, pa čak ni uslovi anfiteatra jer znanje koje imaju nose sa sobom i mogu ga preneti bilo gde. Od takvih profesora studenti ne izučavaju samo nauku već se uče životu.

“Moje mišljenje je da učenje životu nužno. Uvek je za profesora važno kakav odnos uspostavi sa studentima. Postoji jedno pravilo u kvalitetu koje kaže važno je da se kupac vraća a da bi se to dogodilo treba napraviti dobar proizvod. To znači da je vrlo bitno da li će se neki moj bivši student meni obratiti za konsultcije, da li će mi čestitati Novu godinu, rođendan, da li će se naći tu da mi pomogne kada je teško…To je bila odlika tog nekog vremena. Današnje vreme je vreme SMS i IT tehnologija što je otuđilo čoveka i obespredmetilo mnoge institucije kao što su drugarstvo, prijateljstvo pa i brak”, mišljenje je prof.dr Milutina Đuričića.

Stalno učenje i usavršavanje nejznačajnija je odlika onih koji su za profesiju odabrali da budu oni koji prenose znanja. Da li će biti poslušani to nikada nije sigurno ali je važno da kažu ono što znaju, da odgovaraju na pitanja i prenose svoja iskustva. Ono što je opet neminovno jeste da saveti za neke ne vrede mnogo i da većina i dalje uči na svojim greškama.

“Studenti i danas kao diplomci iz škole izlaze sa znanjrem ali ne i sa veštinama. Iz srednjih škola dolaze sa friziranim uspesima. Deca koja su vukovci u srednjoj školi danas plaćaju pripremne časove za upis na studije a onda se upišu kao sufinansirajući student, za mene je to neshvatljivo. Kada sam ja upisivao mašinski fakultet, bio sam najlošiji po proseku među 20 studenata. Prolaznost je bil oko 30%, mislio sam da sam ja taj koji mora da “ponavlja”. Ipak, jedini sam iz te grupe koji je u roku diplomirao i jedini sam doktor nauka. Postoji jedna činjenica koja se sve više zaboravlja i sve manje potvrđuje: Nekada nije bilo isto doću na fakultet iz Užica ili nekog drugog grada. Era je bio sinonim za pamet, ozbiljnost, marljivost, visprenost, za snalažljivost i dovitljivost, jedan vrlo značajan kredibilitet”, kaže profesor.

Profesor dr Milutin Đuričić, doktorirao je u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu. Tokom svoje radne karijere promenio je desetinu zanimanja, od mašinskog inženjera do nekog ko se bavi projektima, kvalitetom i investicijama.

Studenti koji su imali ili imaju priliku da slušaju predavanja pravih univerzitetskih profesora imali su sreću da na nauku nadograde mnogo ljudskih vrednosti, da spoznaju vrednost mudrosti, pristupačnosti i jednostavnosti koje krase velike ljude, ljude koji moralne i duhovne vrednosti stavljaju ispred materijalnih. Oni koji teže samo tim materijalnim, ispred svega stavljaju interes a taj interes gazi preko svih drugih vrednosti.

Tako su nekada doktori nauka imali ugled i poštovnje sredine ali i ćitavog sistema. Doktorat je bio garant za znanje, uspeh i karijeru, doktori nauka si bili uvažavani i poštovani, vredni divljenja. Podrazumevalo se da su u tu diplomu i titulu uložili ogroman trud i zalaganje, da su sigurno ljudi od kojih se može, treba i vredi učiti. Neko novo vreme i sistem nekih drugih vrednosti sve više ruši tu sliku. Ipak oni koji su u tom ranijem vremenu nastali su i ostali i opstali a iza njih oni koje su učili.