„Žirafeći jezik“ prevenira vršnjačko nasilje

iconAktuelno

September 15, 2019

Činjenica je da su današnje generacije od najranijeg uzrasta izložene raznovrsnim sadržajima, kako u svakodnevnom okruženju, tako i putem društvenih medija ili kroz igrice koje sadrže ekstremne oblike nasilja. Stručnjaci koji se bave ranim razvojem zbog toga upozoravaju da su i kod dece na ovom uzrastu primetni oblici ponašanja koji ukazuju da je neophodno raditi na prevenciji vršnjačkog nasilja.  

Foto–Snežana Molnar Jokić (privatna arhiva)

Preventivne korake treba povući u porodici već u ranom detinjstvu kroz neprestanu komunikaciju i stalnu edukaciju roditelja, kaže Snežana Molnar Jokić, dugogodišnji vaspitač iz Užica koja je trenutno jedini svetski sertifikovani trener nenasilne komunikacije u Srbiji i  koja je među malobrojnim trenerima koji rade prvenstveno sa decom, decom i roditeljima. Po njenim rečima naredni korak je edukacija vaspitača i učitelja i naravno što više radionica nenasilne komunikacije za decu.

Deca do treće godine govore i ponašaju se u duhu nenasilne komunikacije. Kasnije kada ta ista deca odrastaju polako uče od odraslih jezik pun osude i pretpostavki – nasilan jezik.  Roditelji i vaspitači bi trebali da preuzmu ulogu glasnogovornika, da pomognu deci da prepoznaju i imenuju svoja osećanja i da ostanu povezana sa njima jer je to način da se izbegne stanje stresa i trauma, objašnjava naša sagovornica.

Ona tvrdi da kada razgovaramo sa detetom o tome kako se ono oseća u situaciji koju dete smatra ekstremnom i kada mu kažemo da se i mi odrasli osećamo isto ili slično, da to otvara put za povezivanja nas kao odraslih sa detetom i donosi veliko olakšanje za dete. Takav pristup postavlja dobru podlogu za život oslobođen od trauma i stresa.

Foto–Snežana Molnar Jokić (privatna arhiva)


Snežana Molnar Jokić, koja je znanja o nenasilnoj komunikaciji sticala kroz brojne seminare, treneninge za trenere kod svetski sertifikovanih trenera i praktične radionice koje drži u Srbiji i drugim zemljama u regionu, smatra da je važno znati da deca mogu doživeti traumatsko iskustvo u situacijama za koje odrasli smatraju da su obične, životne ili nebitne. Tada je bitno da roditelj ili vaspitač razgovara sa detetom o njegovim osećanjima, kako dete ne bi potiskivalo i zanemarivalo svoja osećanja i potrebe jer često odrasli umeju da kažu da je sramota pokazati ljutnju, bes, strah, ranjivost…




Roditelj ili vaspitač koji je sposoban da umiri sebe u teškoj situaciji i koji adekvatno odgovara na detetove potrebe u velikoj meri pomaže detetu da izraste u stabilnu i samosvesnu osobu, sigurna je ona.

Od najranijeg detinjstva važno je da deca stiču svest o sopstvenoj odgovornosti u komunikaciju jer je baš to i suština nenasilne komunikacije i prevencije nasilja.

Zato je Jezik života (nenasilna komunikacija) značajan za sve ljude jer u njemu učimo jednostavne metode komunikacije koje zadovoljavaju obe strane u komunikaciji, menjamo odnose između roditelja i dece, učitelja i učenika…Pa čak i način kako se odnosimo prema sebi. Kada upoznamo ovaj metod ne možemo ignorisati potencijal za transformaciju koji postoji u svakom odnosu, povezujemo se sa sagovornikom sa više empatije. Naučili smo da govorimo ali ne i da komuniciramo i to nas je dovelo do lične i društvene patnje, uverena je Snežana, dodajući da nas američki psiholog i psiho terapeut Maršal Rozenberg uči kako da razgovore koji imaju velike šanse da eskaliraju u sukob transformišemo u miroljubive dijaloge i da se oslobodimo ustaljenih obrazaca nasilja.

Ističe da se  u jeziku života često koriste dva simbola, a to su žirafa i vuk, odnosno da se u Srbiji češće koristi simbol zmije.

Foto–Snežana Molnar Jokić (privatna arhiva)

Naša sagovornica, koja je na listi od trenutno oko 500 svetskih trenera nenasilne komunikacije, kaže da svako od nas u sebi nosi i žirafu i vuka dodajući da će onaj koga više hranimo biti veći, jači i moćniji.

Po njenim rečima „Žirafeći jezik“ je jezik srca, jezik osećanja i potreba i ovaj jezik koristimo kada želimo da se povežemo sa sobom i sa drugima, da komuniciramo i da dođemo do dogovora gde su obe strane u miru, ali i da pokažemo zahvalnost i da jasno izgovorimo molbu ili želju.

Kada govorimo kao vuk / zmija puni smo osude, predrasuda, analize, moralisanja, etiketiranje i neslušanja sagovornika. Kao vuk pričamo i kad smo uplašeni, ljuti, kada smo doživeli traumatsko iskustvo, a nismo se povezali sa sobom i svojim potrebama ili sa drugom osobom i njegovim potrebama nego smo odmah progovorili, tj krenuli u akciju. Onda „režimo“, „ujedamo“ i napadamo. Ovo je siguran put do konflikta, iz iskustva nas uverava sagovornica.

Razlog loših odnosa je nedostatak komunikacije, komunikacije iz srca, one koja nas povezuje na nivou osećanja i potreba a ne na nivou misli i pretpostavki. Ako bismo koristili jezik života, komunikacija na relaciji dete-roditelj i dete-roditelj-vaspitač bila bi empatijska i bio bi to put za ostvarivanje odnosa poverenja, povezanosti i podrške, veruje Snežana.

Sigurna je da je empatijsko i saosećajno povezivanje sa sobom i sa drugima, razgovori, izražavanje molbe/onog što nam treba, šta želimo, izražavanje zahvalnosti put za srećnije detinjstvo, srećniji život, bolje odnose u porodici, kolektivu, zajednici…

Foto–Snežana Molnar Jokić (privatna arhiva)

Moderne tehnologije i preterano korišćenje tableta, telefona, gledanje televizije po mom mišljenju utiču na nedostatak komunikacije, nedostatak žive reči. Dete prati šta se događa na ekranu,saosećajno se povezuje sa likovima ali ekran ne može da čuje  kako se ono oseća, šta mu treba, ne čuje šta dete ima reći, nestaje komunikacija i mogućnost povezanosti pa dete ostaje zatvoreno u sebe, ne ispoljava emocije i sve to vodi u asocijalno ponašanje. Kad bi roditelji gledali crtani sa svojim detetom, razgovarali i pratili radnju i karakter likova to bi bila druga priča, savetuje Snežana.

Nenasilna komunikacija znači dozvoliti pozitivnom u sebi i sagovorniku da izađe na površinu. Dozvoliti da nama dominira ljubav,poštovanje, razumevanje,zahvalnost, saosećanje i briga za druge i za sebe, a ne egocentrični, pohlepni, sebični stavovi puni mržnje, predrasuda i osude.

Nenasilje nije nešto što te čini krotkim ili povodljivim već je to usađivanje pozitivnih stavova, poboljšanje komunikacije sa sobom i sa drugima, negovanje empatije i saosećajnosti i davanje od srca.

Čitaocima našeg portala i svim drugima zato od srca preporučuje da se upoznaju sa Jezikom života po Maršalu Rozenbergu jer će tako moći da naprave promene u svom životu. Jedan od načina za to su knjige Maršala Rozenberga koje se mogu naći i na internet, a drugi su seminari na kojima deli svoje znanje i iskustvo nakon što je izlečila sopstveni život.

 

Tekst je nastao u okviru projekta “Kvalitetan rani razvoj- ključ celoživotnog napretka” koji je sufinansiran budžetskim sredstvima.  Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.