„Zona komfora“ podrška ili pretnja?

„Na trenutak odustaneš od sna, onda shvatiš da san nije odustao od tebe, zakrpiš raspuklo i uhvatiš se u koštac sa životom.“ Duško Radović

Lepo rečeno. Logično. Poetično. No, sprovesti, možda nije jednostavno. Kako ?

Tako što se često čuje:

• Loše mi je na poslu
• Kolege su…ma ništa nemam zajedničko sa njima
• Suprug/a me ne razume
• Deca su neposlušna
• Nema za mene sreće
• Niko me ne razume
• Teško je…..

I mogla bih još da nabrajam. Šta je zajedničko ovim izjavama?

Osećaj malodušnosti, ponekad i beznađa. Odustajanje od sopstvene odgovornosti i davanje moći okruženju. Šta je posledica? Najčešće je to da radimo isto, reagujemo isto, mislimo isto i očekujemo promenu u okruženju?! To je nemoguće.

Ako ostanemo zaglavljeni u svojoj zoni komfora, sve će i biti isto. I čekaćemo životno čudo…i okolnosti…i pravi momenat…i da se svi oko nas promene…i ne znam šta, da bismo živeli drugačije. Zona komfora je mesto u kome je sve poznato. To ne znači da nam se sviđa, samo znači da se život odvija predvidljivo, izvesno. I ta izvesnost čini lažnu sigurnost. I daje pregršt opravdanja zašto je bolje ostati tu gde jesmo (nema veze što nam ne prija, bar možemo da se žalimo). Umesto, umesto da promenimo nešto. A to nešto, nije ništa izvan nas. Nije potrebno da promenimo supruga/a, decu, posao, državu, prijatelje itd. Da bismo izašli iz komforne zone. Potrebno je da menjamo sebe. Da sebe. Sad neki od vas kažu „ja sam takav oduvek i nema tu promene“! Stariji će se sakriti iza metafore:“staro drvo se ne savija“, a mlađi: „ovo je naše vreme, neka se odrasli promene!“

Foto—uspesnazena.com

Možda je pravi momenat da razmislite o ovome. Bar na tren da proverite, jesu li one sto posto tačne?

Jesu li vam korisne? Unapređuju li vas? Čine li vaš život punijim, boljim, srećnijim?

Ako se budi bar jedno maleno NE, na dobrom ste putu.

Onda dodajte još jedno pitanje:šta bih više voleo/la umesto toga…i osluškujte. Odgovor će doći iz vas…ne sa strane. Ne od mene.

Kao što A.Maslov kaže: „samoaktualizovani ljudi moraju biti ono što mogu biti.“

A možemo biti sve što želimo. Samo ako znamo šta je to. Ako nam je stalo da nas deca bolje razumeju, da nas na poslu više cene, da su nam partnerski odnosi puni razumevanja i ljubavi, da je naš život pod našom kontrolom onda je neophodno da preuzmemo odgovornost i shvatimo da ono što dobijamo jeste samo reakcija na naše (ne)delanje.

Kako sad to?

Ko od nas želi da ga ne slušaju, ne cene, ne razumeju, ne vole?

Niko. Baš niko.

Samo razlika između onih koji napuštaju zonu komfora i onih koji u njoj ostaju je razlika između onih koji su svesni sopstvene odgovornosti i spremno je preuzimaju, makar to značilo da potpuno menjaju svoju perspektivu i svoj odnos, na prvom mestu prema sebi. I to je već izlazak iz zone komfora.

To je već korak napred…

I nije lako.

Ali je vredno.

Vredno je svakog osećaja ispunjenosti i radosti koje donosi sa sobom.

Ruška Dabić dipl. psiholog, NLP Trainer & Coach