Da li sam dovoljno dobra majka?

Majčinstvo je jedan od najintenzivnijih emocionalnih perioda kroz koji žena prolazi. Nije samo promena načina života — majčinstvo duboko dotiče identitet, dolazi do promena unutar ličnosti, do preslaganja prioriteta. Deca ne dolaze sa uputstvom za upotrebu i žena, odnosno sada majka, uči da razume svoju bebu. A deca su različita i svako ima svoj temperament i svoje potrebe, svakom detetu je potrebno da ga mama razume, prihvati i voli baš takvo kakvo jeste. A to nije uvek lak put.

Briga o sebi u ovom periodu nije luksuz. Ona je temelj iz kog majka crpi emocionalnu snagu da podrži i sebe i svoje dete. Zato je izuzetno važno da i u trenucima kada sve izgleda usmereno na bebu, žena ne zaboravi da je i dalje ona — celovita ličnost sa sopstvenim potrebama, osećanjima i granicama.

Nova uloga – stari sadžaji

Majčinstvo nas ne čini “novom osobom” — ono nas suočava sa starim sadržajima u potpuno novoj ulozi, i upravo tu psihodinamika, odnosno šta se dešava u unutrašnjem svetu jedne novopečene mame, ima mnogo da kaže.

Kada žena postane majka, ne pojavljuje se samo nova uloga – već se aktiviraju svi njeni prethodni odnosi koji su pohranjeni unutar nje: kako je doživljavala svoju majku, kako je bilo biti dete, kako je volela i bila voljena, čega se plašila, za čim je žudela.

Majčinstvo je kao reflektor — ono osvetljava sve iz prošlosti što je bilo potisnuto, neizraženo ili nerešeno. Svi oni propusti, slabosti, sve ono gde smo tanki majčinstvo ume da izbaci u prvi plan. Ako majka nije naučila da reguliše svoje emocije, to će iskočiti kao problem, ako je slaba sa postavljanjem granica, beba će ih probijati, ako nije naučila da bude strpljiva pucaće po šavovima i još mnogo. I zato, kada žena u majčinstvu oseti intenzivne emocije – strah, bes, tugu, usamljenost, ambivalenciju – to ne znači da „ne zna šta radi“. To često znači da stari emocionalni obrasci sada traže mesto u novoj ulozi. To je trenutak kada unutrašnje dete u njoj progovara.

Jer dete je učitelj čoveka. I da li je lako? Nije, ali je lepo.

Zašto je važno prepoznati stare sadržaje?

Zato što će nesvesno neraščišćeni sadržaji često postati projekcija na dete:

“Ako nisam smela da plačem i tugujem, možda neću moći da podnesem plač svog deteta.”

“Ako sam morala biti dobra, možda ću pokušavati da dete „popravim“ kada pokazuje ljutnju.”

“Ako nisam imala emocionalnu sigurnost, možda ću se previše bojati da ga ostavim kod bake i deke na par sati.”

Ako ne mogu da razlučim gde prestajem ja a gde počinje moja beba – koji su to stari sadržaji?

Ovo se često dešava, bar je tako u mom iskustvu u radu sa klijentkinjama. Primetićete i po tome što rečenice počinju sa “MI”. Mi smo skinuli pelene, MI smo primili vakcinu, MI smo bolesni, prohodali… Ova pojava se u psihodinamici često povezuje sa nedovoljno razvijenim granicama selfa.

Ako u detinjstvu potrebe nisu bile prepoznate kao odvojene od tuđih (npr. roditelji su tvoje emocije posmatrali kao nešto što njih ugrožava, ili su te koristili za zadovoljenje svojih potreba), taj osećaj identiteta je ostao nejasan, difuzan.

U majčinstvu se to može pokazati kao:

• Nemogućnost separacije: oseća krivicu ako se odvoji (npr. izađeš bez deteta), jer ima osećaj da time „izdaješ“ neku vezu.

• Potpuna identifikacija sa ulogom majke, do mere gde više ne zna šta voli, oseća, želi — van detetovih potreba.

To ukazuje na stare sadržaje koji možda nisu dozvolili da kao dete razvije jasnoću granica, doživljaj celovitog selfa, i pravo na odvojenost.

U psihodinamskom jeziku govorimo o:

• nedostatku konstantnosti objekta (odnosi nisu doživljeni kao stabilni),

• difuznim granicama između sebe i drugog,

Snaga je u integraciji

Kada osvestimo da nova uloga majke ne briše staru nas – već je poziva na razumevanje, pomirenje i razvoj – tada možemo svesno odabrati drugačiji način odnosa.

Upravo tada se rađa dovoljno dobra majka — ona koja se ne bori da potisne svoje stare rane, već im pristupa sa razumevanjem. I iz tog mesta – majka može postati sigurni oslonac i sebi i detetu.

Dovoljno dobra majka

Britanski psihoanalitičar Donald Winnicott uveo je pojam “dovoljno dobre majke” — žene koja je sposobna da odgovara na bebine potrebe, ali i da detetu omogući prostor da se suočava sa manjim frustracijama i tako jača sopstvenu unutrašnju snagu.

Dovoljno dobra majka nije savršena. Ona greši, umara se, traži podršku, i ponekad ne može da umiri bebu, ali je tu pokazuje bebi da iako u nekim trenucima nema pojima šta joj je. Ali je prisutna, dostupna i spremna da uči iz tih trenutaka. Upravo u toj nesavršenosti leži temelj zdravog emocionalnog razvoja deteta.

Pritisak da budemo savršene majke nije samo nerealan — on je i štetan. Prihvatanjem svojih nesavršenosti, majka pruža detetu najvažniju poruku: biti voljen ne znači biti savršen.

Šta je potrebno da znamo o dovoljno dobrom majčinstvu?

Da bi žena mogla da zadrži svoje mentalno zdravlje i u novoj ulozi, ključno je razvijati određene psihološke kapacitete:

1. Kapacitet da prepozna i razume i svoja i tuđa osećanja

Majka treba da razvije sposobnost da prepoznaje i razume svoja osećanja i da mentalizuje šta dete doživljava. Mentalizacija pomaže da odgovori na potrebe deteta umesto da impulsivno reaguje na njegove emocionalne izraze.

Primer: umesto da doživljava bebin plač kao ličnu optužbu (“Nisam dobra”), razumevajući majka može reći: “Moja beba sada doživljava nelagodu, kako mogu da joj pomognem?”

2. Konstantnost objekta

Majka treba da razvije unutrašnju sigurnost da odnos sa detetom postoji čak i kada su fizički razdvojeni. Ova konstanta u njenom doživljavanju odnosa omogućava detetu da razvije osećaj stabilne povezanosti i kad mama nije prisutna.

3. Celovito sagledavanje sebe i deteta

Majka mora biti sposobna da vidi i sebe i dete kao kompleksna bića koja imaju i dobre i loše strane. Bez idealizacije i bez obezvređivanja. To omogućava stvaranje realnog, zdravog odnosa.

4. Tolerancija na frustraciju

To je kapacitet da se izdrže neprijatna osećanja, odlože impulsivne reakcije, i ostane emocionalno prisutna, čak i kad stvari ne idu kako osoba želi.

Majčinstvo je jedno od najintenzivnijih polja frustracija:

• Dete plače bez prestanka, iako si sve pokušala.

• Partner se ne uključuje dovoljno.

• Nemaš vremena za sebe.

• Gubiš osećaj kontrole nad svojim danom, telom, pa i identitetom.

Ako nemaš izgrađenu toleranciju na frustraciju, možeš:

• eksplodirati (reaktivnost),

• povući se i zamrznuti (emocionalna isključenost),

• osetiti sram što ne uživaš,

• osećati da si “loša majka” čim dođeš do ivice izdržljivosti.

To su sve pokušaji da se izbegne unutrašnji konflikt, jer frustracija postaje preteća, nesnošljiva.

5. Tolerancija na ambivalenciju

Ambivalencija znači istovremeno prisustvo suprotstavljenih osećanja prema istoj osobi ili objektu. To nije slabost, već normalno stanje psihe koje svaka zrela osoba ima kapacitet da nosi.

U kontekstu majčinstva, to može značiti:

“Volim svoje dete beskrajno – i istovremeno sam umorna i ponekad mi treba da pobegnem na pusto ostrvo.”

“Želela sam ovo dete svim srcem – i sada se pitam da li sam pogrešila jer osećam da gubim sebe.“

“Osećam bliskost i nežnost – ali i bes i frustraciju kad ne spava celu noć.“

To su sve normalne, zdrave, ljudske reakcije — ali ako žena nije imala priliku da razvije toleranciju na ambivalenciju, može doći do:

• osjećaja krivice (“Znači da sam loša majka jer ponekad ne uživam”),

• pokušaja potiskivanja negativnih osećanja, što vodi emocionalnom zamoru ili burnoutu,

• projekcije tih osećanja na dete ili partnera (“Ti me teraš da se osećam loše”),

Zašto je ova tolerancija važna?

Zato što omogućava zrelo majčinstvo:

• Tolerancija na ambivalenciju dopušta da budeš čovek, a ne ideal.

• Ona detetu šalje poruku da je u redu imati kontradiktorna osećanja — da ljubav nije savršena, ali može biti postojana i pouzdana.

• Tada možeš napraviti razliku između impulsa i akcije: da osetiš bes, ali ne moraš da ga iskališ na bebu. Da osetiš umor, ali da znaš da se nećeš zauvek izgubiti.

• Omogućava ti da prepoznaš granice: gde završava tvoje osećanje, a gde počinje odnos sa detetom.

6. “Holding” — kapacitet za emocionalno držanje

Jedan od ključnih kapaciteta majke, prema Winnicottu, jeste emocionalni holding: sposobnost da se detetove sirove emocije (bes, strah, tuga) prime, izdrže i umire, bez da budu preplavljujuće ili odbijene.

Da bi mogla emocionalno “držati” svoje dete, majka mora biti u stanju da obradi i svoje emocije, da ima mesto unutar sebe gde će sačuvati detetova osećanja dok ih ono ne nauči samo regulisati.

Rad na sebi, obrada sopstvenih rana i razvoj kapaciteta za samoregulaciju omogućavaju majci da bude taj sigurni oslonac detetu u prvim, najranjivijim godinama života.

Majka koja brine o sebi — brine o svom detetu

Biti majka znači biti u stalnom procesu prilagošavanja. Majčinstvo nas vodi kroz rolerkoster emocja — od duboke radosti do dubokog straha i nesigurnosti.

Važno je podsetiti se da mentalno zdravlje majke nije samo “njena stvar” — ono je direktno povezano sa emocionalnim zdravljem deteta. Majka koja neguje sebe, koja prihvata svoje nesavršenosti i koja se trudi da ostane u kontaktu sa sopstvenim unutrašnjim svetom, pruža svom detetu najvredniji poklon: osećaj sigurnosti, prostora za rast i dozvolu da bude autentično biće.

Briga o sebi, u majčinstvu, nije sebičnost. Briga o sebi je najdublji oblik ljubavi i odgovornosti — i prema sebi i prema detetu.

Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Jelenom Stanimirović, Psihoterapeutom, konsultaciju možete zakazati na DokTok platformi.

Preuzmite DokTok aplikaciju sa#Google Play ili#App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!

Korišćena fotografija preuzeta sa www.doktok.rs