Ekologija

Zelena ekonomija- egzotični entuzijazam bez garanta održivosti

AUTOR | Biljana Kuzmanović

pexels-photo-1047892
03.11.2018.

Iako dosta popularna tema poslednjih godina, rekao bih da nije dovoljno shvaćena u širim krugovima, te da se često pogrešno tumači i na taj način njeni potencijali relativizuju i dovode u pogrešan kontekst, kaže Miloš Radojević, iz Regionalne razvojne agencije Zlatibor.

Milos RRA

On smatra da je to posebno prisutno u situacijama kada je potrebno opravdati, često problematične, investicione odluke, praćene spornim uticajima na životnu sredinu (poput izgradnje spalionica komunalnog otpada ili izgradnje mini-hidro elektrana). Tada se u “pomoć” poziva termin zelene ekonomije, koji treba da opravda takve poteze, obećavajući nova radna mesta zasnovana na ekonomskoj delatnosti u oblasti ekologije.

A da li je tako, ako Ujedinjene nacije zelenu ekonomiju definišu kao “ekonomiju čiji rezultati dovode do poboljšanja ljudskog blagostanja i socijalne jednakosti, dok značajno smanjuje rizike po životnu sredinu”. Radojević dodaje da se iz tog razloga postavlja pitanje šta su zaista pravi primeri ovakvog načina privređivanja u našem gradu?

Miloš Radojević koji je kao menadžer projekta “Reciklažom tekstila do održivih rešenja”  i lično uključen u aktivnosti Ženskog centra, naglašava da je upravo ovaj projekat primer koji ispunjava sva tri navedena cilja. Podseća da Udruženje Ženski centar, koje se bavi prikupljanjem korišćenog tekstila iz domaćinstva i kroz proces naknadnog tretmana (razdvajanje i skladištenje, kao i dorada u kreativnoj radionici) obezbeđuje radno angažovanje socijalno ugroženim sugrađankama i sve tako više godina unazad.

Milos i zene
Miloš Radojević, menadžer projekta “Reciklažom tekstila do održivih rešenja” sa predstavnicama Ženskog centra

Ovako koncipiran proizvodni proces je direktno usmeren na poboljšanje kvaliteta života lokalne zajednice (zadovoljnije stanovništvo, ispunjeno osećajem korisnosti i značaja, manji pritisak na komunalnu infrastrukturu i čistiji urbani prostor), još direktnije je usmeren na ublažavanje socijalnih razlika (besplatna ponovna upotreba nosivog tekstila i angažovanje teže zapošljivih kategorija stanovništa – u prvom redu žena) i najdirektnije utiče na smanjenje rizika po životnu sredinu (ušteda deponijskog prostora i ponovna upotreba odbačenih materijala kao prevencija nastanka novog otpada). Zato je po njegovoj oceni, ovo klasičan primer zelene ekonomije.

Jedino što ga brine i što je u ovom slučaju najslabija karika, jeste neizvesna finansijska održivost čitave ideje, tj. velika ranjivost ovog socijalnog preduzeća u kontekstu generisanja tržišnih prihoda, koji bi mu omogućili dalji nesmetan rad i razvoj. Radojević navodi da je ovo veliki problem i kod drugih preduzetničkih aktivnosti sličnog tipa i ujedno najveća pretnja daljem razvoju zelene ekonomije, generalno.

Zato smatra da se ovakve aktivnosti moraju dodatno subvencionisati i podržati na druge načine, kako bi se njihova tržišna borba sa čisto komercijalnim sektorom učinila ravnopravnijom. Zemlje razvijene Evrope koje su svesne značaja zelene ekonomije i održivog razvoja, podstiču takve inicijative i višestruko ih pomažu, dok je kod nas to još uvek čista egzotika, zasnovana na velikom entuzijazmu pojedinaca i njihovoj spremnosti da investiraju u realizaciju ličnih ideja i snova, bez ozbiljnijeg garanta održivosti takvih investicija, navodi on.

pexels-photo-908288

To i jeste razlog zašto je kod nas zelena ekonomija još uvek inovativna pojava, samim tim i pogodna za česte mistifikacije i pogrešna tumačenja (namerna ili nenamerna). Ovo ne znači da u Užicu i Srbiji generalno nema potencijala za razvoj zelene ekonomije, već da nema podsticajnog okvira za takvo delovanje.

Govoreći o učešću lokalne samouprave u procesu zelene ekonomije, naš sagovornik kaže da bi opštine i gradovi zainteresovanima za ovu oblast mogli da dodele podsticajna sredstva za započinjanje biznisa, ili da na primer preduzetnike koji posluju po ovom principu oslobode firmarine. Mogli bi da u javne nabavke koje sprovode ugrade kriterijum ekološki i socijalno odgovornog poslovanja, ali i da po subvencionisanim uslovima ponude korišćenje poslovnog prostora u javnom vlasništvu (inkubator i startup centri, brownfield lokacije). Određena lokalna samouprava, po Radojevićevom mišljenju mogla bi da prepozna ovakve pregaoce i da ih javno pohvali/nagradi i na taj način promoviše temu i koncept. Mogli bi mnogo toga, ali se retko na to odlučuju. Na sve navedene predloge Radojevićevo pitanje je “Zašto”?

uzice-grb-velikiTekst je nastao u okviru projekta “Zelena ekonomija i eko turizam za održivi razvoj Užica” koji sufinansira Grad Užice.  Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.