Kolumne

Biti ili ne biti marioneta sopstvenih zabluda

AUTOR | Uzička Republika Press

17.03.2016.

“Osvojiti sebe je veći zadatak od osvajanja drugih”  – Buda

Gde god rasli i kako god nas vaspitavali, šta god radili i kako god živeli, skloni smo da poverujemo da smo:

  • Ono šta posedujemo
  • Ono šta radimo
  • Ono šta drugi misle o nama

I onda…onda smo nezadovoljni. Kako stignemo do tačke u životu u kojoj se osećamo kao marionete? Veoma jednostavno  –  uz jaku i nesebičnu podršku ove tri zablude.

Drugi poseduju više, imaju više nego što zaslužuju! Za to vreme mi oskudevamo i  potrebno nam je još garderobe,  veći konto na računu, više kvadrata, bolji auto, još konjskih snaga… Drugi rade bolje, lepše, kreativnije, cenjenije, lakše poslove, koji su pri tom mnogo bolje plaćeni od našeg! Drugi  kažu: “Nije to za tebe”, “Nemaš ti herca za to”, “Dobro ti je ovako”, “Lako je tebi”, “Ma super si, samo ne umeš da plivaš u današnjim vremenima”, “Malo si brzoplet”, “Previše si tiha”, “Suviše si uspešna”…

I tako dan za danom, puštamo da nas ove tri uloge, tri unutrašnje persone, naše tri lukave kamuflaže, grickaju i gnječe, dozvoljavamo sebi da, u najboljem slučaju, budemo reaktivni, a zaboravljamo da je začetnik humanističke psihologije Abraham Maslov lepo rekao: “Budi nezavisan od onoga što drugi govore i misle o tebi” (to ionako ne govori o tebi, već o njima).  Mi nismo svoja reputacija, mi nismo svoj posao, mi nismo svoj imetak, mi smo mnogo, mnogo više i mnogo bolje.

Kako onda poverujemo u to? Lako. Vaspitanjem, socijalizacijom i u današnje vreme, pod uticajem medija. Koga smatramo važnim? Onog ko ima mnogo, čiji je posao na ceni, koga prepoznaju, kome se dive (ili ne baš,  nema veze, bitno je da je primećen i da se smeši sa naslovnica šarenih magazina).

A šta se zapravo krije iza toga? Strah. Strah od odgovornosti za sopstveni život.  Strah da prihvatimo da je jedino važno da svaki dan živimo zadivljeno kao da je prvi i ispunjeno kao da je poslednji i budemo bolji od samih sebe jučerašnjih. Kako bi bilo da prestanemo da se poredimo sa drugima, da jurimo veći, lepši, bolji….? Kako bi izgledalo da prestanemo da se krijemo iza ova tri uverenja kojima lako  prebacujemo odgovornost na druge ljude, situacije, politiku, geografsku širinu, vremenske (ne)prilike, pa i rupu na ulici? Lako je misliti: drugi su krivi za ono što se događa u mom životu. Drugi mi ne daju šansu, drugi su prodorniji, drugi su brži, imaju bolje veze, imaju više para, više sreće… ma više svega  (šta god to bilo). I eto nas, duboko nesrećnih i nezadovoljnih, uz divni alibi da je prosto takvo vreme i da je prirodno ići namrgođen – jer zaboga, nema razloga za osmeh, za radost, za pokret, za živost.

A razloga ima. Uvek i u izobilju. Za početak što smo tu,  što dišemo, krećemo se, zdravi smo i sposobni (da nismo, ne bismo se “smarali” sa prethodne tri zablude),  što nam je data prilika da uradimo nešto od sopstvenog života.

Dovoljno je da skinemo nevidljivu štipaljku sa čela, pogledamo i vidimo, stvarno pogledamo i vidimo svet oko sebe i krenemo da uradimo nešto korisno za svoj život i sopstveno okruženje….

Hmm, lako je reći, a kako to uraditi?

Put od hiljadu milja počinje prvim korakom. U ovom slučaju, prvi korak je uzeti sito korisnosti i u njega ubaciti, za početak, ova tri uverenja  (da ne kažem zablude) i krenuti sa postupkom prosejavanja (tek da testirate postupak). Ostaće u situ. Onda dodajte i neka druga uverenja  i vidite prolaze li ili ne. A onda možete da se poigrate, testirajući i u situ i u  životu neka od sledećih:

  • Ja nisam moje ponašanje (nisam ono šta radim i šta drugi misle o meni)
  • Imam sve resurse koji su mi potrebni
  • Ne postoji neuspeh, postoji samo  povratna informacija
  • Vidim ono u šta verujem, a ne ono što jeste… Moja mapa sveta, nije isto što i svet

I krenite. Uzmite svoj život u svoje  ruke. Ionako ste odavno prestali da idete u lutkarsko pozorište. I da znate, nije stvar u tome da mi poverujete da će vam to promeniti  (ne)zadovoljstvo sobom, stvar je u tome da to sami proverite.

Ja jesam, zato poslednji pasus nisam ni pisala u prvom licu množine.

Ispunjen dan vam želim.

Ruška Dabić dipl. psiholog, NLP Trainer & Coach