Kolumne

Kaži mi kaži…kako da te zovem

AUTOR | Čedomir Cicović, master filozofije, PR Udruženja distrofičara Zlatiborskog okruga

13.09.2016.

Iza ove (zlo)upotrebe Zmajevih stihova krije se moja namera da pokušam da dam odgovor na jedno pitanje. Odgovor koji je naizgled škakljiv, a uistinu veoma jednostavan, pre svega zato što se temelji u onoj zdravorazumskoj logici koju je, videćete u nastavku, veoma lako objasniti.

Pitanje se odnosi na prihvatljivu i korektnu terminologiju koja se odnosi na osobe sa invaliditetom ili kao što sam naslov kaže, kako korektno, jezički i društveno da imenujemo ovu populaciju u najširem smislu?

Moram priznati da kao mlad aktivista u tzv. „invalidskom pokretu“ (misli se na nekoga ko je član i pre svega aktivista nekog od udruženja koje se bavi unapređenjem položaja osoba sa invaliditetom) nisam preterano puno pridavao značaja problemu terminologije, a u vezi sa osobama sa invaliditetom. Rukovodio sam se onom narodnom: „Zovi me lonac, samo me nemoj razbiti!“ Ili kako sam tada mislio: “Ajde prvo da rešavamo kapitalne probleme kojih ima onoliko, a terminologiju kao (tada sam bio ubeđen) periferno pitanje, rešavaćemo kasnije, kad budemo položaj osoba sa invaliditetom digli na takav nivo da ćemo moći nekom aklamacijom na nivou društva da „usvojimo“ prihvatljivu i opšteprihvaćenu terminologiju”.

Stojeći na tom stanovištu upotrebljavao sam sve termine koji su bili „u upotrebi“ u javnom govoru, a koji, naravno, nisu bili uvredljivi: osoba sa posebnim potrebama, invalid, osoba sa hendikepom…trudeći se jedino da ih ne upotrebljavam sve u istom tekstu ili istom izlaganju. Hteo sam da budem samo jezički ili bolje reći stilski dosledan, jer sam to pitanje i posmatrao iz tog ugla.

Do jednog momenta…

Elem, kao aktivista i PR Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom, tamo negde, recimo 2005. godine, gostovao sam nekom prigodom na jednoj od Novosadskih televizija i u razgovoru već par puta upotrebio (u skladu sa pomenutom stilskom doslednošću) termin „Osobe sa posebnim potrebama“ misleći naravno na osobe sa invaliditetom.

U jednom trenutku u toku emisije, koja se inače emitovala „uživo“ stiže me, kao šamar pitanje novinarke: „Pričamo večeras o osobama sa posebnim potrebama. Pa u tom smislu recite mi – koje su to vaše posebne potrebe?“

Naravno da sam u trenutku „zatrokirao“ i nisam se vratio u normalu do kraja emisije, samo sam uspeo da se vešto izvučem i da izgledam spontano, kako su me to učili profesionalci na tom polju.

A zašto nisam mogao da dođem sebi?! Zašto nisam mogao da se setim neke od posebnih potreba osoba sa „posebnim potrebama“? Pa naprosto – zato što one NE POSTOJE, barem ne kao POSEBNE potrebe!!!

I u tome je suština zablude kod ovog i ostalih, mada ne uvredljivih, ali svakao neprihvatljivih termina koje sam prethodno naveo. I koje sam na i sam koristio. Jer osobe sa invaliditetom imaju ISTE potrebe kao i svi drugi ljudi, samo su načini za njihovo zadovoljavanje drugačiji.

Nepokretne osobe, na primer, imaju suštinsku i nasušnu potrebu da se kreću, kao i svi drugi ljudi, samo one to čine na drugačiji način – koristeći invalidska kolica. Ovaj termin je nezgodan, pored svoje logičke neutemeljenosti i zbog toga što se njime lako manipuliše. Pa kad se „širokim narodnim masama“ kontinuirano u medijima natura ovaj termin, onda se kod njih lako formira mišljenje da su osobe sa invaliditetom oni koji imaju POSEBNE potrebe, pa prema tome stalno traže nešto…nešto POSEBNO! Da upotrebim opet narodnu mudrost – Preko ‘leba pogače!

A zamislite, osobe sa invaliditetom hoće da se kreću, da idu na koncerte, u bioskop, da rade, da se školuju, da budu samostalni…. Zaista „posebne“ potrebe, nema šta…

Eto vidite kako pitanje terminologije može biti osetljivo i u praktičnom, a ne samo u teorijskom, kurtoaznom ili lingvističkom pogledu.

Postoji još jedan termin koji sam prethodno naveo, a to je termin: „Osobe sa hendikepom.“ I taj termin je takođe neprihvatljiv, ali ne zato što je neko tako rekao, propisao ili zato „Što se tako ne govori u Evropskoj uniji“ pa je zato ispravno. Taj termin je kao i prethodno objašnjeni neprihvatljiv iz logičkih i suštinskih razloga.

Jer terdrmin hendikep (osim za kladioničarsku populaciju) u našem govoru ima šire značenje od pojma invaliditet i odnosi se na situaciju (u kojoj se mogu naći i osobe sa, ali i osobe bez invaliditeta), a ne na stanje (što je invaliditet sam po sebi).

Na primer, ako ste zaključali vrata, a u međuvremenu ste izgubili ključ, vi ste, bilo da imate invaliditet ili ne, u situaciji hendikepa, sve dok na bilo koji način ne otvorite vrata. Ako ste pak osoba sa invaliditetom koja je slepa, a nemate tzv. „govorni program“ koji vam omogućava da koristite računar, onda ste vi, što se korišćenja računara tiče, u situaciji hendikepa.

Termin invalid(an) takođe je neprihvatljiv iz očitog razloga što sebi pretpostavlja i postojanje nekog valid(nog), pa je i na prvi pogled, bez dodatnog objašnjenja jasno da se radi o diskriminišućem i čak diskreditujućem terminu.

Ostaje samo termin osoba/e sa invaliditetom kao jezički i društveno prihvatljiv i to, kao što sam već rekao, pre svega zato što je logički i suštinski zasnovan i jasan.

Ono što je suština pitanja terminologije u svakom, pa i u ovom polju (a u ovom posebno, jer se radi o manjinskoj i „ranjivijoj“ populaciji) jeste da imenovanje iliti nazivanje neke stvari, populacije, osobe automatski pretpostavlja i postupanje prema njoj.

Prevedeno na, već pominjanu, narodnu mudrost o loncu: Ako dozvolite da vas neko naziva loncem morate računati na mogućnost da vas pre ili kasnije razbije!

Ruška Dabić, life couch

zp-logo-1