Kolumne

Radost vs veselje

AUTOR | uzickarepublikapress.rs

28.11.2016.

Danima mi odzvanja „…nosite dete radosno, ne veselo“ – Vladeta Jerotić. Uplelo se u moj um i neće da ga napusti. Ne samo zbog poruke roditeljima, nego svima nama. Stvarno, jeste li se ikada pitali u čemu je razlika između radosti i veselja?

Možda sam i ranije razmišljala o ovome, samo nisam umela da artikulišem. Jedino što znam, to je da sam imala neki nedefinisan otpor prema onim, raznim zvaničnim veseljima.

Znate ona veselja, kad je obavezno da se veseli, prosto, takva su pravila. Ono kad se luduje, vrišti, podvriskuje, udara po kolenima ili sadrug po ramenima, kad se kikoće (kao da se mekeće), zapevava i sl. Nisam razumela tu naručenu i najavljenu veselost.

Čak ni kada sam bila dete. Nisu mi prijali ti skupovi poznati po veselju.

Hoću da kažem da je za mene veselje uvek bilo manifestacija kolektivne površnosti i jednog pojavnog oblika osećanja koje nisam uspevala ni tad, a ni sad da definišem.

Kao i bilo koje drugo tzv. izrazito ekspresivno osećanje. Ne znam kako, nekako mi u glavi dvorska luda: sinonim za veselje, a unutra…sasvim nešto drugo.

Da ne pominjem „vesele devojke“, može i momci, prosto se setih tupave reklame za hot line. Nije to bez veze. Biti veseo to je lako.

 

Biti radostan to je sasvim nešto drugo. To je stav.

To je ono zadivljeno poštovanje života.

To je ona iskra u oku koja pleni poglede.

To je onaj mir kojim zrači radosno dete i mudar čovek.

To je ono toplo, baršunasto osećanje koje izvire iz ljubavi. Iz potpune predaje i poverenja u darove koje dobijamo svaki dan.

Radost živi u srcu, u duši. Nju možete prepoznati po iskrenom osmehu koji dobijete. Po zagrljaju u koji utonete. Po blagoj reči. Po razumevanju sebe i sveta oko sebe.. Po sposobnosti da vidite čisto, čujete jasno i nosite blagost u sebi.

Radost se ne prima samo čulima, ona čula prevazilazi. U njoj ima nešto mistično, isceljujuće i uzdignuto.

Ona oplemenjuje i budi zaspale. Ona bodri učmale.

Vraća nadu „potonulima“. I ne traži publiku. I nije joj potrebna stimulacija iz okruženja. I ne zahteva saučesnike. A dobija ih….

Mnogi su veseli, a nisu radosni.

Radost može biti vesela, ali na potpuno drugačiji način.

Ona odiše dostojanstvom i ljudskošću.

Ona prekriva, kao povetarac, sve koji su u blizini radosne osobe. Uzdiže i pokazuje da smo mnogo više nego što poimamo. Ona razgaljuje i unosi mir istovremeno.

Zato radosne ljude osetimo i pre nego što ih vidimo. Osećamo se sigurno i opušteno u njihovom prisustvu.

Voljeno i prihvaćeno. Postanemo bolji i u sopstvenim očima, ogledajući se u njihovim.

Oni su nam pokazatelj da se to osećanje nosi unutar, a ne spolja.

Čak i kad je čujemo, njen ton je melodičan i prijatan.

Njeno prisustvo je svetlo i sjajno.

Radost je svetionik duše.

Ruška Dabić dipl. psiholog, NLP Trainer & Coach

zp-logo-1