Kolumne

Uverenja ili Šta to boji naš život

AUTOR | Uzička Republika Press

lice-maska-sreca-tuga-optimizam-pesimizam-emocije
03.04.2016.

“Mi ne verujemo u ono što vidimo, mi vidimo ono u šta verujemo”

Možda ste čuli priču o slončetu u cirkusu. Kao malo i nestašno, kakvi su svi mladunci, i naš ljudski, bilo je veoma nemirno, radoznalo i volelo da tumara po tzv.zabranjenim zonama. Da bi ga kontrolisali zavezali su mu nogu za stubić. Prvih dana, ono je uporno pokušavalo da se oslobodi i posle nekog vremena je shvatilo da su svi pokušaji uzalud… Deset godina kasnije, odrastao slon je i dalje stajao pored minijaturnog stuba ne pokušavajući da se pokrene. Tužno, zar ne?

Jeste li ikad razmišljali o tome imamo li mi neke stubiće, koje smo odavno prerasli, a niko nam nije rekao? Šta biste pomislili kada bi vam neko rekao da ti stubići boje naš život. Da oni odredjuju naš odnos prema sebi, drugima, poslu, uspehu, životu uopšte.. i da se naši stubići zovu uverenja.

Šta su uverenja? To su misli koje često ponavljamo i koje su za nas istina. Premda samo naša, mi ih često doživljavamo kao univerzalne istine. To vam je ono – da li je čaša do pola puna ili prazna. Objektivno ona je to što jeste: časa sa tečnošću. A u diskusiji bismo bili u stanju da se rapsravljamo do besvesti da li je u pravu onaj koji tvrdi da je polupuna ili onaj koji tvrdi da je poluprazna. Ili da upotrebim današnju izreku koju često čuju oni čija čaša je stalno puna, čitaj, čije  lice osmeh krasi: optimista je neobavesteni pesimista. Ja nekako više volim definiciju Peter Ustinova: “Optimista je čovek koji je svestan da je život ponekad i težak i tužan, a pesimista onaj koji to svako jutro, ponovo otkriva.”

sreca

Kao u ovom slučaju, tako i u svim ostalim, naša uverenja utiču na našu percepciju. I dok neko vidi lepotu u svakoj pahulji snega, neko drugi vidi samo kaljugu na putu. Dok neko sa osmehom pozdravlja novi dan, neko drugi sa uzdahom kreće. Dok neko u svakoj situaciji vidi priliku za rast, neko vidi teškoću…I tako redom. Primera je bezbroj. I čitava lepeza reakcija na, ukoliko je moguće, biti realan,  istu situaciju, na isti dogadjjaj. Jer mi ne reagujemo na dogadjaj, mi reagujemo na svoju predstavu o dogadjaju. I to je ok. Samo nije ok kada tvrdimo da je to jedina istina. Samo nije ok kada sebe spotičemo nepostojećim “stubićem”. Onim koji smo dobili kada smo bili deca i nismo imali način da proverimo da li je istinit. Okruženje – odrasli kojima smo bezusolvno verovali, su rekli da je tako i mi smo odrasli ne postavljajući pitanje.

A onda odrastemo i počnu preispitivanja i analize:

Nemam sreće

Novac je prljav

Uvek naidjem na  problem

Koliko god da se trudim ne valja

Ja to ne zaslužujem

Nisam dovoljno dobar

Ne mogu ja to

Nije to za mene

Poštenje se ne isplati

Ili Nema za Marka kape

Racionalno, da ne kažem, svesno, neke ćemo odmah da odbacimo. Neke I nećemo. No, život nas nekako uveri da smo u pravu: stvarno nemamo sreće, stvarno nema nagrade za trud, stvarno nema ljubavi za mene itd. Zašto ? Zato što smo većinu uverenja o sebi i svetu stekli do svoje 6 godine u period tzv. super učenja. Periodu kada smo sve što smo čuli, videli, osetili, prosto “progutali” i pounutrili. I to je ostalo u nama. Bili smo isuviše mali i bez adekvatnog mentalnog aparata da proverimo istinitost svega  što smo prihvatili. I to živi u nama, u delu koji se u psihologiji zove nesvesno. A ono je brzo i reaguje automatski. Dok svesno smisli, nesvesno je već odradilo posao. A mi porasli. I nekako…sami sebe saplićemo (naravno, drugi nam to rade, zar ne?)

I eto nas opet u začarnom krugu. Pa šta uraditi sa tim? Koji je recept za sreću, radost, uspeh, dobre odnose itd.

Nema jedinstvenog recepta, mada je u svakom zajedničko: preuzimanjem odgovornosti za sopstveni život. A onda, upoznati sebe i proveriti istinitost i korisnost sopstvenih uverenja. Dalje znate šta se radi. Da bi ste posadili cveće, prvo pripremite teren. Logično, zar ne?

Ruška Dabić dipl. psiholog, NLP Trainer & Coach