Kultura

Doktorirala na „dečjoj fascinaciji“ užičkim Trgom

AUTOR | Biljana Kuzmanović

foto-sandzacke.rs
02.03.2016.

Dvadeset i pet godina kasnije, mislim da sa punim pravom možemo govoriti i o turističkoj vrednosti Titovog spomenika i u tom smislu ne bih imala ništa protiv da se on vrati na Trg partizana. Smatram da sa ove vremenske distance, bez ostrašćenosti, možemo objektivno sagledati pravu vrednost Kršinićevog rada, naglašava za portal www.uzickarepublikapress.rs, dr Bojana Bogdanović, etnolog, koja je 2011. na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorirala na temu ”Politika upotrebe prostora u socijalističkom periodu na primeru Titovog Užica”

Rođena u Titovom Užicu. Posle Tita. Ali i dan-danas smatra da je uspostavila neku vrstu prenatalne veze sa Njim, jer je njena mama, tada već u poodmakloj trudnoći, kao i većina Jugoslovena ”teško” podnela vest o Njegovoj smrti. Dokaz za to je i činjenica da sam sa samo 4-5 godina, iz čista mira, u toku igre umela da se rasplačem ”zbog druga Tita”. Ovako se na samom početku razgovora za portal www.uzickarepublikapress.rs, predstavila dr Bojana Bogdanović, etnolog u Starom selu “Sirogojno”. Dodaje da je na “suze zbog druga Tita” posebno bila ponosna baka, mamina mama, koja je za života držala Njegovu uramljenu sliku. Prvo u dnevnoj sobi. Vremenom je veliki portret premešten u najmanju prostoriju komfornog trosobnog vojnog stana. Devedeset i neke je, na insistiranje ostalih ukućana, zavijen u uštirkani čaršaf i odložen iza regala, ali je baka i dalje tvrdila da će ”doći vreme kada će je sa ponosom vratiti na zid”. Za Trg partizana me vežu najlepše uspomene iz detinjstva. Onog bezbrižnog. Lepog. Neiskvarenog. Za nas decu, Trg partizana je bilo igralište na kome smo odrastali, a Njegova bista nam je delovala kao čuvar te naše velike popločane avlije gde ništa loše nije moglo da se desi. Titov spomenik je bio odlično mesto gde smo se u igri žmurke krili, ali i učili da letimo skokom sa njegove podzide (danas znam da to i nije bilo baš bezbedno). Bili smo fascinirani tom velikom i hladnom bistom. On je bio visok. Oštrog pogleda. U šinjelu (značenje te reči smo shvatili tek mnogo godina kasnije, ali nam je tada delovala veoma značajno, pogotovo kada ju je izgovarao naš deda, vojno lice). Ispred te iste biste smo, ponosni na naše petokrake i pionirske marame, kao poslednja generacija pionira izgovorili čuvenu zakletvu. Sredinom devedesetih na Trgu više nije bilo Njegove biste. A nama razlozi nisu bili važni. Više se nismo igrali lastiša, ali smo se na njemu i dalje okupljali. Ovaj put da prokomentarišemo ko se kako obukao, ko se kome sviđa, gde to veče idemo u grad… Činilo se da, posle svih užasa koja su obeležila početak poslednje decenije prošlog veka, stvari dolaze na svoje mesto. A onda sirene za vazdušnu opasnost. Izađemo na taj isti Trg. I čekamo. Kada je jedne noći srušena zgrada Pošte, stanari moje i okolnih zgrada su instinktivno istrčali na Trg. Protivno zdravom razumu, činilo se da je to najsigurnije mesto na svetu. Koje možda još uvek štiti On. A onda dvehiljadita. Ponovo na Trgu okupljanje protiv vladajućeg režima. Pištaljke, šerpe, uzvici… Činilo se da taj prostor daje neku posebnu energiju. Povratak iz Beograda sa studija na Filozofskom fakultetu. Dolazak na železničku stanicu. Pogled na Trg je bio znak da sam ponovo kod kuće. Par godina kasnije, sećanja na detinjstvo i odrastanje na Trgu partizana uticala su na to da za temu doktorata izaberem ”Politiku upotrebe prostora u socijalističkom periodu na primeru Titovog Užica”. Sa ciljem da revidiram sopstvena sećanja. I da kao tadašnji magistar etnologije i antropologije pokušam da jednu dečiju fascinciju naučno uobličim.

dr Bojana Bogdanović
dr Bojana Bogdanović

Na pitanje zašto je za doktorat odabrala baš tu temu dr Bojana Bogdanović kaže da je uopšte malo radova koji se bave identitetom naselja, bilo ruralnih, bilo urbanih, iako se kako tvrdi brojni teoretičari prostora, zbog kompleksnosti problematike, zalažu za konstituisanje čak posebne “nauke o prostoru”. Ona bi, prema njenim zagovaračima, trebalo da bude proučavana sa različitih aspekata, dok predmet interesovanja ne bi bilo izolovano posmatranje prostora, već relacija čovek-prostor. Antropologija, kao sveobuhvatna nauka o čoveku u vremenu i prostoru, pruža mogućnost doslednog sagledavanja ovog problema. Dakle, moja doktorska disertacija koja revidira odnos arhitekture, urbanizma i ideologije na primeru Titovog Užica, a koju sam 2011. godine odbranila na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, daje skroman kritički doprinos opštoj teoriji prostora. Cilj rada je da ukaže na činjenicu da je u naznačenom vremenskom periodu postojala snažna uzročno- posledična veza između kategorija arhitekture i urbanizma i tadašnjeg zvaničnog političkog sistema. Jedna od osnovnih pretpostavki je da autoritarni politički sistemi utiču na dinamiku upotrebe arhitektonskih sklopova i urbanističke strukture. U radu se socijalizam posmatra kao vremenska okosnica rada, bez ambicije da se a priori tumači kao pogrešna i neodrživa, odnosno prava i održiva ideologija, koja sa vremenske udaljenosti pruža mogućnost objektivnog sagledavanja karakteristika posmatranog perioda.

Dr Bojana Bogdanović podseća da su se u periodu od 1958. do 1961. godine desile ključne promene kada je u pitanju stvaranje novog vizuelnog identiteta Titovog Užica. Izgradnja glavnog gradskog Trga i postavljanje spomenika Josipu Brozu Titu u okviru obeležavanja dvadesetogodišnjice Dana boraca 4. jula 1961. godine za posledicu su imali formiranje jedinstvene arhitektonske celine u urbanom jezgru posmatranog naselja. Ono je promenilo svoju strukturu i funkciju. Žitna pijaca postala je Trg partizana, stambeni blokovi su dobili novu formu, izgrađeni su novi objekti kulture….Stvaranje nove fizičke strukture grada koji nosi Titovo ime pokazuje da je preoblikovanje prostora bilo samo jedan od „socijalističkih projekata“. To je, šire govoreći, bio način da se definišu nove forme društva i da se u društvenoj hijerarhiji jasno pozicioniraju vladajuće grupe. To je ustvari bio način da se potvrde i ojačaju pozicije vlasti unutar same Jugoslavije. Promenu vizuelnog identiteta urbanog jezgra Titovog Užica doživljavam kao omaž socijalizmu i Vođi. Navedeni procesi su za posledicu imali i raskorak između socijalističkih načela koja su ideologijom proklamovana i tih načela primenjenih u društvenoj praksi, što potvrđuju i rezultati istraživanja.

Sagovornica portala www.uzickarepublikapress.rs, tvrdi da je period Užičke republike imao uticaja na razvoj posleratnog Užica. Na prvom mestu, smatra ona, zahvaljujući činjenici da je 1941. godine u „teškim vremenima hitlerovske okupacije drug Tito upravo iz Užica rukovodio oružanim ustankom i revolucijom“, grad na Đetinji je 1946. godine promenio svoje ime. Naime, na svečanoj sednici održanoj 8. jula odbornici Opštine jednoglasno su doneli odluku o promeni imena grada u Titovo Užice, što su prisutni egzaltirano pozdravili. Dvanaest godina kasnije, na sednici Saveznog odbora Saveza boraca Jugoslavije doneta je odluka da se baš u Titovom Užicu podigne spomenik Josipu Brozu Titu, prvom vođi partizanskih odreda Jugoslavije, vrhovnom komadantu NOV-e i generalnom sekretaru KPJ-e, u znak sećanja na njegov boravak na slobodnoj teritoriji 1941. godine. S obzirom da postojeći prostor Žitne pijace nije bio adekvatan za postavljanje spomenika, raspisan je konkurs za novo urbanističko rešenje gradskog Trga. Novim urbanističkim rešenjima užeg centra grada konkurisali su arh. Stanko Mandić, arh. Milorad Pantović i arh. Ružica Ilić, a odobrena je konačna verzija arh. Stanka Mandića, podseća dr Bojana Bogdanović.Dodaje da je u razgovoru sa Rajkom Ječmenicom koji je u periodu od 1959. do 1961. godine vršio funkciju predsednika Narodnog odbora opštine Titovo Užice, došla do zanimljivih podataka o tome ko je ustvari pokrenuo inicijativu za izgradnju nvog gradskog Trga:dok je narod inicijativu pripisivao Slobodanu Peneziću Krcunu, Ječmenica mi je tvrdio da je ustvari Aleksandar Ranković, predsednik Saveza boraca Jugoslavije i Savezni ministar unutrašnjih poslova bio taj koji je predložio da se upravo u Titovom Užicu podigne spomenik Josipu Brozu Titu, zaključuje doktor etnologije Bojana Bogdanović.
Ona za portal www.uzickarepublikapress.rs, dodaje da gradovi koji su od 1945. do 1983. godine u svojim nazivima dobijali epitet „Titov“ (Korenica, Užice, Podgorica, Veles, Mitrovica, Drvar, Velenje i Vrbas) nisu imali drugih sličnosti. Komparativna analiza podataka iz raspoložive građe pokazuje da je najdinamičniju promenu vizuelnog identiteta imalo Titovo Užice, jer je gradsko jezgro u celini promenilo svoju strukturu i funkciju. U ostalim Titovim gradovima nisu uočene promene ovog tipa, tako da je zaključak da je administrativna promena imena osam gradova u šest republika i dve pokrajine imala za cilj samo „geografsku monumentalizaciju“ imena ključne ličnosti jugoslovenske političke scene.
Lično mi nije poznato da bilo gde u svetu postoje slična urbanistička rešenja gradskih trgova. U urbanističkoj praksi trgovi imaju značajnu ulogu u ekonomskom i kulturnom životu gradova kroz istoriju i samim tim sadrže neke opšte elemente. To ne znači da je urbanističko rešenje glavnog gradskog Trga u Titovom Užicu najidealnije. Po njegovom završetku, pored brojnih pohvala, bilo je i stručnih kritika, npr. postoji „nedostatak jedinstva obodne arhitekture“ i sl. Svakako da širom sveta postoje brojni primeri dobrih urbanističkih rešenja gradskih trgova, ali veliku ulogu u ovoj proceni ima i lični ukus posmatrača, smatra etnolog dr Bojana Bogdanović.
Na pitanje kakvo je sa stručne tačke gledišta njeno mišljenje o uklanjanju Titovog spomenika sa Trga i koliko spomenici iz određenog istorijskog perioda svake države mogu da utiču na razvoj turizma, dr Bojana Bogdanović, koja je u periodu od 2008.do 2010. godina bila i članica Gradskog veća zadužena upravo za turizam, kaže da je uklanjanje Titovog spomenika sa Trga partizana te 1991. godine bilo neophodno kako masa na njemu ne bi iskalila svoj gnev. Jer, On je u očima naroda bio kriv za krvavi raspad te veštačke tvorevine kakva je bila Jugoslavija. Njegovim uklanjanjem narušena je arhitektonska i urbanistička celina glavnog gradskog Trga što je još jedna potvrda glavne hipoteze moje doktorske disretacije da različiti politički sistemi na različite načine oblikuju gradske prostore i da kulturno nasleđe u konfliktnim situacijama može postati sredstvo za ispoljavanje političke moći. Mislim da je Titov spomenik prvenstveno jedno značajno umetničko delo. Na tu umetničku vrednost se može pridodavati i ona istorijska, odnosno kulturološka. Ne manje bitna je i emotivna vrednost koja je promenjena u trenutku kada je Jugoslavija gubila stari i dobijala novi geo- politički okvir. Danas, dvadeset i pet godina kasnije, mislim da sa punim pravom možemo govoriti i o turističkoj vrednosti ovog spomenika i u tom smislu ne bih imala ništa protiv da se on vrati na Trg partizana. Smatram da sa ove vremenske distance, bez ostrašćenosti, možemo objektivno sagledati pravu vrednost Kršinićevog rada.
Na kraju razgovora za portal www.uzickarepublikapress.rs, dr Bojana Bogdanović kaže da na žalost u današnja vremena ne postoji urbanistička strategija vizuelnog identiteta ne samo gradskog Trga, već i grada Užica u celini. Dodaje da nova arhitektonska i urbanistička rešenja ne ispunjavaju propisane standarde. To prema njenim rečima, govori o tome da na nivou ne samo našeg grada, već države Srbije uopšte ne postoji precizno osmišljena urbanistička strategija. Zaključuje da je na zvaničnim institucijama da pronađu mehanizme kako da opšte interese stave iznad ličnih ukusa i potreba pojedinaca.