Kultura

Književna rehabilitacija Vlajka Brkovića

AUTOR | uzickarepublikapress.rs

14.12.2016.

Vlajko Brković je zaslužan za izgradnju Valjaonice aluminijuma od 1969. do 1973. godine ali i velikog dela stambenih objekata u Užicu koji su pratili razvoj privrede 60-tih i 70-tih godina prošlog veka. Direktno je zaslužan i za fabriku sita i ležajeva u Arilju,stambenog bloka Zlatibor u Užicu, izgradnju hotela u Budvi i na Zlatiboru ali i brojne druge objekte od kojih je najveći broj rasprodat nakon privatizacije. Dugogodišnji generalni direktor Valjaonice koja je najveći stepen razvoja i izvoza počela da doživljava upravo u Brkovićevo vreme, nepravedno je zapostavljen, smatra istoričar umetnosti Dragiša Milosavljević čija knjiga Vlajko Brković- Zaboravljeni neimar je promovisana u Užicu.

Kaže da je 25 godina nakon njegove smrti iskoristio priliku i kao uspomenu napisao knjigu, verujući da bi to mogao da bude početak rehabilitacije Vlajka Brkovića, koji je kao žrtva progona uspešnih privrednika osuđen na sedam godina najteže zatvorske kazne, od čega je godinu i po proveo u Zabeli.

Autor ističe da se knjiga sastoji od šest celina, počev od Brkovićevog detinjstva, perioda studiranja metalurgije u Pragi i Ljubljani, radnog angažovanja u Valjaonici, vremena kada je bio na čelu ovog kompleksa. Posebna celina praćena brojnom dokumentacijom obuhvata period progona i zatvorske dane. Autor je obradio i vreme nakon izlaska iz zatvora a na stranicama knjige su sećanja njegove porodice, kolega i prijatelja.

Vlajko Brković je rođen 1925. u Potočanju kod Sevojna. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu, nakon koga je upisao studije metalurgije u Pragu kao državni stipendista. Prekinuo ih je 1948. godine zbog Rezolucije Informbiroa, da bi školovanje nastavio u Ljubljani gde je i završio metalurški fakultet 1952. godine. Osim sa diplomom Vlajko Brković se iz Ljubljane vratio i sa životnom saputnicom Olgom sa kojom je izrodio sinove Vita i Branka.

Kao stipendista Valjaonice odmah po završetku fakulteta došao je da radi u Sevojnu najpre kao asistent upravnika presaonice na poslovima inženjera tehničke pripreme nakon čega mu je poveren upravljački mandat u presaonici. Napredovao je na mesto šefa proizvodnje sa koga je 1960. godine stigao na mesto generalnog direktora na kome se zadržao do 1972. godine. Vrhunac vizije koju je Brković sprovodio bila je izgradnja Valjaonice aluminijuma od koje su mnogi strahovali jer nisu raspolagali informacijama o stanju na svetskom tržištu.

Osuđen je, sa dvojicom saradnika, prvostepenom presudom 1974. na sedam godina zatvora, a oslobođen krajem 1975.

Nakon izlaska iz zatvora Brković je radio u Beogradu kao predstavnik „Inove” iz Nove Varoši , a kasnije je bio predstavnik „Geneksa” u Istočnoj Nemačkoj, ali i poslanik Privrednog veća u Saveznoj skupštini i član Privredne komore SFRJ. Tokom karijere odlikovan je mnogih priznanja među kojima je najznačajniji orden rada sa zlatnim vencem.

Vlajko Brković iznenada je preminuo 7. decembra 1991. godine.

U znak sećanja 2007. godine u krugu „Valjaonice bakra“ otkrivena mu je spomen-bista, kao i spomen-ploča u užičkom bloku „Zlatibor” gde je ustanovljen Vlajkov plato.

Vlajkovi poštovaoci planiraju da pokrenu njegovu sudsku i moralnu rehabilitaciju i da zatraže da bar jedna ulica u Užicu, koje je Brković neizmerno voleo, ponese njegovo ime.