Region

Hroničar familije i vremena

AUTOR | Biljana Kuzmanović

27.12.2016.

Nakon sveobuhvatne monografije „Kurmazovići iz Rasne“ objavljene 2011. i biografije „Naš komesar Aleksa“ posvećene narodnom heroju Aleksi Dejoviću publikovane 2015. godine, Milisav Kurmazović, advokat iz Užica pripremio je kompletnu građu i za treće veliko delo „Banjički logoraši iz Požeškog sreza 1941-1944.“.

Kurmazović tako, reklo bi se nastavlja logičan sled. Od porodične monografije za koju je prve podatke počeo da prikuplja 80-tih godina, a najaktivnije radio od 2000. do februara 2011., preko biografije o ujaku Aleksi Dejoviću na kojoj je radio od decembra 1982. do februara 2015. (sa prekidom od 1987. do 2011.), „Banjičke logoraše…“ intenzivno je obrađivao od 2010. do konkursa za Fond Dragojlo Dudić.

Čekajući da Narodna biblioteka iz Požege potvrdi da žele da budu izdavači ovog za opštinu Požegu značajnog istoriografskog dela, Kurmazović i dalje dorađuje rukopis.

Motiv za najnovije delo je, iznenađujuća konstatacija da je iz tadašnjeg Požeškog sreza bilo najviše Banjičkih logoraša, navodi Kurmazović, dodajući da je ukrštanjem relevantnih istorijskih podataka, izveo zaključak da su oba pokreta otpora (Partizanski narodnososlobodilački pokret i pokret Jugoslovenske vojske u otadžbini) bili najaktivniji i najbrojniji protiv okupatora.

Kao drugi i jači motiv ističe da je želeo da prvi put u posleratnoj Užičkoj i Požeškoj istoriografiji obradi sve ljude bez razdvajanja, lica oba pokreta otpora, plus Srpske državne i poljske straže i lično doprinese građanskom pomirenju. Jer kako autor tvrdi, monografija objedinjuje do sada neobjavljenu arhivsku građu, govore i navode, malih zaboravljenih ljudi bez titule i „državnog statusa“, a teškoće i smrt logoraša bili su jednaki za sve.

Sramno je što se u proteklih 75 godina nismo setili da pomenemo sve njih i mislim da je to ljudski, intelektualni i istoriografski greh, kaže Kurmazović. Dodaje da je shvatio mučnost situacije u kojoj su okupatori ni krive, ni dužne ljude uzimali za taoce i odvodili ih na Banjicu, zatim streljali na livadama Jajinaca ili u stočnim vagonima slali u logore u Nemačkoj i Norveškoj.

Govorim doduše između redova i kroz arhivske dokumente, pri čemu ne teram čitaoce da „slušaju“ moje zaključke, već ih navodim da sami izvode zaključke, kako su se neki spasili od Banjice, kroz kolaboraciju sa Nedićevim režimom ili vezom u Specijalnoj policiji, ii zlatom, hranom iz Užičkog kraja ili „uslugom za uslugu“.

Autor najavljuje da će predgovor biti posebno interesantan, jer će na jednom mestu biti navedena sva stratišta ovog perioda u Užičkom kraju i šire, ali i svi zločini nad nedužnim stanovništvom.

Ovim rukopisom želim da se odužim svim nevinim žrtvama okupacije fašističkog terora u Drugom svetskom ratu i da istovremeno pošaljem poruku mladima, da ne dozvole da se tako nešto ikada više ponovi.

Poznato je da sloboda nema cenu a da je „naša kuća na nezgodnom mestu napravljena„ i zato naši potomci, treba da shvate da smo mali narod, pa imamo razlog više da se borimo za svaku nevinu žrtvu.

Rukopis sadrži 543 imena zatočenika/logoraša Banjičkog logora sa podacima o njima, sa sećanjima preživelih zatočenika, i njihovih potomaka. Među koricama knjige su i 273 imena zatvorenika Centralnog zatvora (okupacione uprave) u Užicu, započet 16. februara 1942 do zadnjeg upisa 20. septembra 1944.g, sa prikazom originalnog arhivskog dokumenta, iz ukupno 43.naseljena mesta tadašnjeg Požeškog sreza (u kome su i sadašnja 3.naseljena mesta iz Takovskog sreza (Gornji Milanovac) i 3.naseljena mesta iz Dragačevskog sreza (Čačak).

U knjizi se nalaze i 82 fotografije logoraša/pojedinaca, zatim 51 fotografija spomenika i spomen obeležja posvećenih žrtvama Drugog svetskog rata, ali i 61 faksimil arhivskih dokumenata od kojih se većina prvi put obelodanjuje i 46 fotografija drugih slika,lica,spomenika, što je sve ukupno 178 fotografija i 3 karte.

Govoreći o svojim literarnim počecima advokat Milisav Kurmazović kaže da je sve krenulo od porodične monografije za koju je prve podatke počeo da prikuplja oko 80-tih godina, a aktivno nastavio od 2000. do 2010. godine. Promocija je bila krajem marta 2011., a sam autor veruje da se ovom knjigom odužio roditeljima koji su ga izveli na pravi put. Kaže da je promocija knjige u Rasnoj bila nesvakidašnja promocija kulturne baštine u seoskoj sredini sa preko 200 posetilaca, muzičkim programom i izložbom slika.

Podsećajući se perioda nastajanja monografije autor tvrdi da je na rodoslovu Kurmazovića 10 godina ozbiljno i mukotrpno radio i da se nikada više ne bi upustio u sličnu avanturu.

Familija, a pogotovo srodnici po ženskoj liniji, su shvatili, makar malo ko smo,odakle smo,ko nam je bilizak, i koga ne treba da zaboravimo. Sama činjenica da su dve žene rađale u periodu od 1890-1911 godine i rodile po 12-storo žive dece, a potom umrle u svojim 47 i 48.godini života je za divljenje i besmrtno postovanje, siguran je autor Milisav Kurmazović.

Dodaje da je pri svemu tome, familija Kurmazovića mala i da potiče od “Burmazovića” iz plemena “Hrabara-Miloradovića” sa podacima iz Dubrovačkih arhiva iz 15.veka.

Advokat Kurmazović tvrdi da za sve familije iz Užičkog okruga, tek dolaze vremena otkrivanja, i šta je bilo pre 1804.g. jer je u Arhiv Srbije, iz Osmanlijskog arhiva Turske,u Instanbulu, prošle godine stiglo oko 14.000 digitalizovanih dokumenata…!!

Ističući da se ovom knjigom pre svega odužio svojim roditeljima, svoju misiju smatraće kompletnom ako je još bar jednu porodicu inspirisao da urade rodoslov.

Druga objavljena knjiga autora Milisava Kurmazovića o komesaru Aleksi Dejoviću počela je da nastaje decembra 1982. godine na osnovu sećanja Aleksine sestre, Dušanke Guskić- Dejović. Sa dužim prekidom knjiga o autorovom ujaku je završena u februaru 2015. godine.

Kurmazović ne krije i da ova knjiga ima „posvetu“. Odužio sam se oficirskom pozivu i zvezdi petokraci koja me je izvukla iz sirotinjske bede roditeljske kuće i omogućila mi obrazovanje i ekonomsku nezavisnost, kaže on. Priseća se da je kao mlad podoficir 80-tih godina pisao za Požeške novine, Užičke Vesti, u listu JNA, Narodnoj armiji..

Pisao sam o ujaku Aleksi koji je bio zapostavljen u partizanskoj posleratnoj istoriografiji,iako je par meseci bio pretpostavljeni Slobodanu Penezi’u Krcunu,koji je na čelo komesara Druge proleterske brigade došao avgusta 1942.godine u 22 godini života.  

Želim da naglasim da on nije bio intelektalac, već puškarski radnik Užičke, Posingerove fabrike, sindikalni aktivista Urs-ovih sindikata i bio je u ravni sa Pekom Dapčevićem,Kočom Popovićem i Mitrom Bakićem, navodi autor.

Koliko je Aleksa Dejović značio Drugoj proleterskoj brigadi, njegovi saborci su mi pričali 1982.g. Sećali su se vremena kada je umro u brigadnoj bolnici u selu Kuti 9.aprila 1943.i dalje su pamtili strašan psihološki pad koji je brigada doživela zbog Dejovićeve smrti.

Ljudi iz Srbije, su toliko bili utučeni,da su govorili ,”nema nam ništa od povratka u Srbiju,nema čoveka koji može zameniti Aleksu”. Pričao mi je u tom istom selu Kuti, 1983.g. sin Alekse Bodiroge,vlasnika kuće da su doktori, medicinske sestre i svi drugi plakali kad je Aleksa umro, i da se on kao dete čudio ko je bio taj čovek, govori Kurmazović.