Tehnologije

“Partizani: Užička republika“ u video igri

AUTOR | Uzička Republika Press

ranko-trifkovic
29.02.2016.

Užička Republika je tragična priča. Puna heroja, stremljenja ka slobodi, takođe je priča ispunjena običnim ljudima, njihovim životima i ljubavima. Svi su se oni izdignuli iz običnosti svojm žrtvom i težnjom da naprave bolji svet, makar samo u Užicu i okolini, makar za samo 67 dana, kaže za portal www.uzickarepublikapress.rs, Ranko Trifković, idejni tvoracvideo igrice “Partizani:Užička republika“

Igrica „Partizani:Užička republika“ osmišljena je kao visual nova, odnosno kao pripovest. Kao pozadina po kojoj se likovi kreću iskorišćene su stare fotografije iz tog vremena, odnosno retke fotografije u kojima se vidi život u oslobođenom Užicu. Radnja igrice zamišljena je tako da igrač upozna život u Užičkoj republici, na oslobođenoj teritoriji, kao i dileme glavnih junaka.
Multimedijalni umetnik Ranko Trifković, koji živi na selu u okolini Segedina, osmislio je kompjutersku igricu pod nazivom „Partizani:Užička republika“ koja prati borbu partizana, četnika i Nemaca 1941. godine. Za portal www.uzickrepublikapress.rs , kolega Trifković (radi kao novinar za IT i računarske igre preko 25 godina), kaže da je suština ove igre – sloboda. Za priču o Užicu odlučio se kada je saznao o ulozi svojih predaka u životu i radu Republike. Što je više istraživao, to je postepeno shvatao da je Užička Republika priča o slobodi i ljubavi, isto koliko i epizoda u vojno-političkoj istoriji. Shvatio sam koliko je malo poznata činjenica da je Republika bila prva oslobođena teritorija u Evropi i to tako rano u ratu, već 1941, navodi na početku razgovora.
Dodaje da je negde u martu 2014. godine , na internetu pokrenuto takmičenje NaNoRenO. Zadatak je bio da se napiše priča koja bi se pretvorila u igru tokom meseca marta. Predstavio sam skicu priče o Republici i bio sam iznenađen reakcijama stranaca. Svi su želeli da saznaju više o Užičkoj Republici. “Zašto ne znamo o ovim događajima?” pitala je jedna slikarka sa Filipina. “Ovo je neverovatno, želim da saznam šta se događalo!” komentarisao je programer iz Amerike, koji je na kraju postao i deo projekta. “To su priče o manje poznatim, ali ne i manje značajnim događajima, to nam nedostaje”, bio je oduševljen Britanac koji je ponudio glas likovima iz igre. Prihvatio sam pomoć i podršku, te odlučio da igra nastane u obimu u kome se trenutno radi. Posebno mi je drago to što su u projektu, od mnogih koji su pružili pomoć, i dve Užičanke – Ljubica Jovanović i Milica Čeliković koje su dale odlučan doprinos nastanku igre, dodaje idejni tvorac Ranko Trifković.

 

Ističe da igra ima za cilj da prikaže događaje, a pre svega život ljudi u Republici. Manje je poznato da je ona nastala iz čvrstog ubeđenja da će Rusi brzo pobediti Nemce, te želje naroda za samooslobođenjem. Premda je rat oko njih besneo, žitelji Republike živeli su slobodu i verovali da će ratu uskoro doći kraj. Osim što su se spremali za borbu protiv Nemaca, živeli su slobodno, zaljubljivali su se i voleli, planirali venčanja posle rata. Škola je radila, bolnica, fabrike. Radilo je i pozorište. To je aspekt koji predstavlja suštinu igre.
“Partizani: Užička Republika” predstavio sam na sajmu Reboot Infogamer u Zagrebu. Igru je probalo oko 400 ljudi. Reakcije su bile pozitivne, čak i više od reakcija stranaca. Nažalost, u Srbiji su komentari prilično loši. Dobijam pretnje, nazivaju me titoistom koji kvari omladinu, komunjarom i sl. No, sve to me još više nadahnjuje da pripovedam o Republici, tim pre što je to priča veća od bilo koje dnevne ili istorijske politike, navodi Trifković za portal www.uzickrepublikapress.rs.

Užička Republika je tragična priča. Puna heroja, stremljenja ka slobodi, takođe je priča ispunjena običnim ljudima, njihovim životima i ljubavima. Svi su se oni izdignuli iz običnosti svojm žrtvom i težnjom da naprave bolji svet, makar samo u Užicu i okolini, makar za samo 67 dana. To je čini svevremenom pričom koja nema rok trajanja i koja je svakako aktuelna i u današnje vreme. Republika je osnovana da bi se odupirala fašizmu i nacistima, a to su vrednosti koje nikada neće propasti bez obzira na to šta se u aktuelnoj svetskoj ili domaćoj politici dešava. U Poljskoj je nastala igra slične tematike koja je postala svetski hit. Ako je tema ljudska, onda je univerzalna i samo od kvaliteta dela zavisi kakav će odziv imati u publici, tvrdi Trifković koji je poslednjih pet-šest posvećen sam pravljenju igara kao  game designer,scenarista za igre, producent igara i sl.
Trifković negira da o Užičkoj republici možemo govoriti kao o brendu jednog regiona, jer smatra da je priča o njoj uglavnom nepoznata. Čak i na našim prostorima, malo ko zna o čemu se zapravo radi. Pa i oni koji se sećaju istorijskih zapisa i partizanskih filmova, ne znaju celu priču o Užicu. Koliko god danas revizionizam želi da umanji značaj antifaštičke borbe, toliko je i preterano “crvena” boja prekrila istinu o Užičkoj Republici. Ja nisam istoričar i ne mogu da sudim o tome šta je zaista bilo, stoga mi je cilj da igračima predstavim obrise priče, pojedinosti života u Republici i potaknem ih da sami dalje istražuju i stvore za sebe jednu celovitiju sliku o događajima koji su nesumnjivo bili istorijski, značajni i – herojski.

Igra je trenutno u fazi koja se naziva alfa-demo što znači da postoji samo jedna epizoda koja ilustruje kako će se igra igrati. Završnica igre, a to je bitka na Kadinjači, još nije u pokaznom stanju. Pozvan sam na kongres CEGC 2016 koji se pod temom “Diversity” odvija u Beču krajem februara. Do tada će biti dostupno malo više sadržaja, a igru predstavljam u okviru predavanja: “Lokalne priče – svetsko tržište”. Dakle, premda Republika nije brend, ne znači da to ne može da postane. U svetu igara sve više se traže “lokalni sadržaji”, takoreći “etno-igre”, odnosno teme i priče koje su nastale u manjim sredinama, a koje svojim kvalitetom zavređuju svetsku publiku. Svemirske opere i epska fantastika neće nikad prestati da zabavljaju široke mase, ali postoji glad i za pričama poput užičke, potvrđuje za portal www.uzickrepublikapress.rs. Ranko Trifković.

Glavni junak je Andrija Đurović, kao komandant Radničkog bataljona,  u mojoj fiktivnoj umetničkoj viziji, on je jedan mladić koji se istakao u borbi kao komunista i koji želi da ostvari svoju ljubav, kad je došla sloboda i kad će sve biti lakše i bolje. Ja sam za potrebe dramskog zapleta izmislio njegovog brata  četnika, što nije istina, to je moja fikcija, da bih prosto pokazao da je to za nas bio bratoubilački rat.  Neki likovi  su istorijski kao na primer Vladimir Zečević, koji je bio četnik pa je prešao u partizane, koji je u Užicu sreo svoju buduću ženu, moju baku inače, tako da je to jedna lična ljudska priča. Pored njega tu su nemački oficir, biće britanski lik  Hadson, koji je bio u Užicu, a jedan Britanac je predložio da se ubaci kao smešan element. Hadson će ići kroz grad i pitati se gde je čaj, da li će neko da mu nađe maslac da namaže na tost, nagoveštava Trifković.