Unutrašnji saboter i večiti početnik

„Bekstvo je u suštini i nedvosmisleno uvek siguronosna mera, pa se moramo zapitati – šta je zapravo sačuvano odbacivanjem?“ Dž.Rivijer

Kako je izvesnost u ljubavi nemoguća, a sigurnost i ljubav ljudska neophoda, ostaje nam celoživotni rebus. Kako živeti u sigurnosti, ne lišavajući se ljubavi. Kako živeti ljubav, ne strmoglavljujući se u večiti rizik.

Neki ljudi se sa ovim konfliktom bore poricanjem svojih potreba, osiguravajući na taj način najveći mogući stepen sigurnosti za koji veruju da je moguć. Često ga čujemo kao „najbolje je nemati nikakva očekivanja“, „ne nadaj se ničemu i nećeš se razočarati nikad“ i sl. Tu poziciju Ferbern razume kao ljutit, cinični (otcepljeni) self koji „niti traži, niti dobija ono što želi“ – pozicija unutrašnjeg sabotera. O njemu možemo da mislimo kao o „anti-želećem Ja“, aspektu selfa koji je prezriv prema potrebujućem. Odbijanje vodi do nepodnošljive ljutnje, a ona dalje do potiskivanja potrebe.

Povlačenje iz odnosa se može pojaviti kao posledica represije intenzivne žudnje za zavisnošću. Simultano sa potiskivanjem želje, nepodnošljivo lišavajuć, odbacujuć aspekt druge osobe internalizovan je kao „odbacujući objekat“ i vezan za „anti-želeći Ja“ deo selfa. Osoba ostaje zaglavljena u unutrašnjem konfliktu. Situacija u kojoj već potisnuta potreba biva dalje potisnuta ljutnjom – sekundarna represija, čini nam medveđu uslugu. „Ionako nikad nisam to ni želeo“ – održava spoljašnji osećaj sigurnosti po cenu unutrašnje nesigurnosti i konflikta. Niti tražimo, niti dobijamo ono što želimo, jer želja za nas ostaje nesvesna. Poricanjem se zaključavamo u poziciju cinika, koji ne može da izgubi jer nije ni igrao.

Drugi konflikt razrešavaju disperzijom izvora ljubavi ili zadovoljstva. Ovde se ne misli na transparentno poliamorične forme odnosa, već dijade u kojima tajnovitost igra ulogu u dinamici odnosa. Tako, tražeći na više strana ljubav, veruju da osiguravaju minimalnu štetu u posledicama za druge i istovremeno maksimalno moguće zadovoljenje svoje potrebe. I ovo je, kao i poricanje i odricanje od svojih potreba – privid. Posledice su uvek veće od predviđenih, a zadovoljstvo je manje od očekivanog. Iako se frustracija privremeno preusmeri ili transformiše, ona ostaje živa i neadresirana.

Želja se izjednačava sa potragom, ljubav sa zadovoljstvom. Kao što se mržnja može koristiti da bi se prekrila ljubav ili želja, večna potraga za novim početkom može pružiti privid kontrole i reparacije. Iako trenutno lišava dela težine bola, dugoročno takođe ne čini uslugu.

Večito počinjanje vodi neprekidnom ciklusu razočarenja. U korenu ovih potreba leži neutoljiva potreba za nepresušnim izvorom ljubavi i sigurnosti, koja ne postoji i nije deo ljudskog iskustva od rođenja do smrti. Ipak, deo je naših najdubljih potreba.

Kao što su određena doza agresivnosti i zavisnosti potrebne i neophodne za život, tako su i projekcija kao prvi odgovor na bol i potiskivanje kao način adaptacije neminovnost.

I saboter i početnik su samo neka od mogućih „rešenja“ unutrašnjeg konflikta. Mada je većina nas u različitim životnim fazama i jedan i drugi, nesvesno uigrana naklonost ka određenom obrascu, može pružiti bolji uvid u razumevanje prisilnog ponavljanja koji je tako često deo života.

Šta je onda sačuvano odbacivanjem?

U slučaju „večitog početnika“ sačuvan je život sam i slika dobrote koja je izgubljena i koja na drugom mestu ponovo otkrivena, postaje oživljena. Otkrivajući je na drugom mestu, pravimo fantazijsku „reparaciju“.

U slučaju „unutrašnjeg sabotera“, sačuvana je sigurnost i fantazija sebe kao otpornog na odbacivanje.

U oba slučaja, rizik ostaje netaknut u središtu ljubavi, u središtu života.

Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Teodorom Didić, koja je sistemska psihoterapeutkinja u superviziji, seansu ili konsultaciju možete zakazati na DokTok platformi.

Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video seansu već danas!

Korišćena fotografija preuzeta sa www.doktok.rs