Užičanka u karantinu u Kurševelu

iconUžičani kojekude

April 22, 2020

Tri Doline, najveći svetski skijaški pojas sa preko 600km povezanih staza, zatvorio se noći 14. marta 2020. godine kao i svi restorani, barovi, tržni centri, prodavnice širom Francuske.  Kurševel, neki bi rekli i najekskluzivnije skijalište u  Alpima i deo pomenutog pojasa, je preko noći zatvorio svojih 19 hotela sa 5 zvezdica i 6 restorana odlikovanih Mišelinovim zvezdicama, kao i mnoge druge luksuzne ustanove, piše za naš portal Ana M. iz Užica koja u ovom poznatom mestu živi odnedavno. 

Foto–Ana M. (privatna arhiva)

 

Ruski oligarhi su užurbano počeli napuštati svoje privatne vile i zajedno sa drugim bogatim turistima pohrlili ka svojim privatnim avionima i Porshe-ima sa jednim ciljem u glavi, da se vrate kući što pre. Bilo je jasno da je samo pitanje vremena kada će Francuska zatvoriti granice svoje zemlje. Sezonski radnici koji su, ukoliko su to želeli, morali napustiti svoje stanove, spakovati život koji su vodili prethodnih par meseci u roku od nekoliko sati i krenuti ka svojim kućama, dodaje ona.

Situacija, kriza i virus koji su slepi za ekonomske prilike pojedinaca.

Pred bitnom odlukom našao se veliki broj italijanskih ski instruktora, da li se vratiti u svoju zemlju već uveliko pogođenom aktuelnom krizom, svojoj porodici i prijateljima ili ostati tu gde si, sam i čekati da sve prođe. Velika zajednica britanskog stanovništa se zapitala da li je bolje pohitati natrag ka pretrpanom Londonu.

Atmosfera skoro ratna, restorani se čiste, raspremaju  stavljaju pod ključ velikom brzinom, sve benzinske stanice prepune ljudi koji čekaju da napune svoje automobile pre nego što Kurševel, do pre samo par dana okupan suncem i mnoštvom turista, postane grad duhova.

  1. marta 2020. u 20 sati se predsednik Makron obratio naciji i najavio restriktivne mere koje će uslediti.

Okupljanja su zabranjena, a izlazak iz kuće i sada je ograničen na potrebe odlaska u kupovinu namirnica, na posao, do apoteke ili kod doktora, ali samo uz potpisanu izjavu i po jedna osoba iz domaćinstva. Izjava se nalazi na svim zvaničnim sajtovima, potrebno ju je ištampati i popuniti ličnim podacima, namerom izlaska, kao i vremenom i datumom. Ukoliko se neko zatenke van kuće bez ovakog papira biva kažnjen sa 135 eura, dok isti takav propust drugi i treći put snosi posledice od 1500  i 3700 eura. Šetanje pasa kao  i rekreacija su dozvoljeni i vremenski su ograničeni na jedan sat i u krugu do jednog kilometra, ali isto nije dozvoljeno u grupi.

Bilo je zapanjujuće da su građani te zemlje koja je uz celokupnu situaciju ipak odlučila da ogranizuje lokalne izbore nedelje 15. marta (uz napomenu da svako ponese svoju hemijsku) i koji su samo 10 dana pre toga sa podsmehom komentarisali italijanske mere, gotovo preko noći usvojili nova pravila ponašanja. Prolazak automobila bi se čuo veoma retko, u redovima se stajalo sa velikim razmakom, u marketima je bio dozvoljen ulaz samo određenom broju ljudi u isto vreme, radnicima na kasama su izgrađene staklene pregrade te nisu dolazili u bliži kontakt sa kupcima, a upotreba kartica za plaćanje postala skoro pa obavezna.

Kod života u Francuskoj stalno mi je smetao taj njihom “la bise” iliti poljubac. Da pojasnim, čak prilikom upoznavanja novih ljudi ali i pri susretu sa velikom grupom prijatelja, očekuje se da se sa svakom osobom poljubite dva puta, po jednom u svaki obraz. Bez obzira koliko bih pokušavala, nisam uspevala da ga izbegnem. Bila je potrebna pandemija da bi mu se stalo na put, makar na neko vreme.

Danas, u karantinu u Francuskoj komšijama mahnemo, njihove ljubimce ako ih sretnemo na ulici ne mazimo, sami pravimo gel za dezinfekciju ruku da nam se nađe pri ruci kada za pranje nemamo uslova, sa prijateljima imamo video pozive i po neku onlajn večeru, u kupovinu idemo jednom u 7-10 dana, a naučili smo da hleb i domaće njoke nije tako teško napraviti.

Ipak, iako su građani bili veoma disciplinovani od početka uvođenja mera, postavlja se pitanje, da li su uvedene na vreme? Susedna Italija se već preko 2 nedelje aktivno borila sa pomenutim virusom dok su njeni građani, kao i mnogi drugi turisti sa svih strana sveta tokom celog februara prolazili i dolazili kroz i u Francusku, a skijaški centri radili. S obzirom da broj preminulih nije previše rastao kao što se očekivalo krajem marta meseca, ubrzo je nacionalna televizija objavila informaciju da je  broj preminulih od posledica bolesti Covid-19, koji se na dnevnoj bazi prijavljuje svaka zemlja, do sada odnosio samo na smrti u bolnicama, ali ne i na one koje je nesrećna sudbina zadesila u svojim domovima, domovima za stara lica i druge lokacije  te i da se očekuje da će od sada taj broj naglo da poraste.

Ja nisam epidemiolog, lekar, ekonomista, političar niti bilo kakav drugi stručnjak za ovakve situacije da bih mogla da komentarišem njihove dalje uticaje na sve aspekte društva. Da li će Kurševel i sledeće godine imati isti broj posetilaca, kao i da li će svi radnici kojima se sezona naglo završila uspeti da nadomeste gubitak? Kakve posledice će ovo imati po avio industriju i da li će se način putovanja promeniti u odnosu na ono što smo navikli prethodnih godina? Da li će se nakon par meseci “la bise” ponovo vratiti u moju svakodnevnicu?

Još uvek nemam odgovore na ova pitanja. Tražim ih ovde u Francuskim Alpima, sigurno do 11. maja do kada traje karantin, ali svakodnevno razmenjujući iskustva sa mojih prijatelja širom sveta o trenutnoj situaciji. Ono što je za sada najavljeno nakon tog datuma je da se planira i otvaranje škola, dok je predsednik Makron nedavno napomenuo da ne očekuje ukidanje svih zabrana do sredine jula.