Užičani kojekude

Užičanka u Kini predaje engleski

AUTOR | Biljana Kuzmanović

Chengdu
22.02.2017.

Užičanka Ana Vuksanović, u američkoj školi na severoistoku Kine predaje engleski jezik. Sa distance od skoro godinu dana boravka na oko 8 000 kilometara udaljenosti od rodnog kraja kaže da su stranci lepo prihvaćeni i da dostojanstveno žive u Kini u kojoj je velika potražnja za ljudima iz celog sveta koji govore engleski.

Ana je završila francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ističe da je bila aktivistkinja OTPOR-a i da je nakon 5.oktobra sa par prijatelja osnovala NGO “Centar za prezentaciju mladih” i da su radili brojne projekte od kojih posebno ističe Move.

Užičanku Anu Vuksanović oduvek su inspirisala putovanja i upoznavanja drugih kultura  Foto--privatni album A.V.
Užičanku Anu Vuksanović oduvek su inspirisala putovanja i upoznavanja drugih kultura Foto–privatni album A.V.

Dodaje da je tokom i nakon studija dosta putovala, radila projekte sa međunarodnim organizacijama i državnim institucijama, a u mnogima u svetu je bila gost, tako da je videla kako funkcionišu.

Najviše je ponosna što je imala priliku da upozna, razgovara i uči od pametnih ljudi, što je iskustvo koje joj neprocenjivo znači.

U biografiji naše sagovornice upisano je i da je od 2002. do 2014. radila u kabinetu ministra zdravlja, uglavnom kao savetnik za medije, na EU projektima u zdravstvu, a kratko vreme bila je i šef kabineta.

Podsećajući se dosadašnje karijere u Srbiji, Vuksanovićeva dodaje da je bila angažovana i u raznim PR agencijama, dobar deo radnog iskustva sticala je prevođenjem, par meseci radila i u call centru za frankofono govorno područje.

Prošle godine spakovala je kofere i uputila se put Kine, gde u američkoj školi u gradu Harbinu predaje engleski jezik.

Ana Vuksanović na festivalu leda u Harbinu u kome živi već godinu dana  Foto--privatni album A.V.
Ana Vuksanović na festivalu leda u Harbinu u kome živi već godinu dana Foto–privatni album A.V.

Radi u školi jezika za decu i mlade od tri do 17 godina. Vikendom ima najvise časova, ponedeljak i utorak su joj slobodni dani, a ostala tri dana ima po jedan ili dva časa. S obzirom da je jedini strani nastavnik u školi (u drugom kampusu radi Amerikanac), raspored dobija svake nedelje. Što se škole tiče, imala sam puno sreće, jer u odnosu na sve što sam u Srbiji radila, ovo je kao produženi odmor, kaže ona naglašavajući da nije tako u svakoj školi i da to ne treba uzimati zdravo za gotovo. Škola mi plaća stan, radnu i boravišnu dozvolu, osiguranje, živim na 10 minuta peške do škole, tako da se Ana ne žali.

Ugovor joj ističe u maju, ne želeći da do kraja otkriva detalje dok ne složi svi kockice ipak nagoveštava selidbu malo južnije od provincije u kojoj trenutno živi. Misli da će ostati u Kini bar još godinu, dve, a onda možda ode u Vijetnam, Japan, Nepal, ili ko zna gde. Ne pravi dugoročne planove, jer ide gde je sudbina odnese.

Na pitanje kakvi su uslovi života, kaže da nije jednostavno odgovoriti, jer zavisi ko šta očekuje.

Poslovni angažman u Kini daje joj dovoljno vremena  za obilaske turističkih atraktivnosti ove zemlje  Foto--privatni album A.V.
Poslovni angažman u Kini daje joj dovoljno vremena za obilaske turističkih atraktivnosti ove zemlje Foto–privatni album A.V.

Naglašava da doći u Aziju nije isto kao emigrirati na Novi Zeland ili u Kanadu, posebno ako se ide trbuhom za kruhom, bez svesti da je u Aziji sve mnogo drugačije. Poručuje da su plate za strance mnogo bolje nego u Srbiji što je često dobar i dovoljan motiv. Kina je ogromna, a gotovo svaki grad i provincija su priča za sebe. Slikovito to pojašnjava poredeći na primer Srbiju i Švedsku. Iz iskustva kaže da je život u Kini prilično dostojanstven za strance, osim ako neko nije snob.

Nema predstavu koliko ljudi iz Srbije uopšte živi u Kini, jer se i ne viđa ni sa kim iz naše zemlje. Misli da je dosta nastavnika jezika došlo u poslednje vreme, jer ocenjuje da prilično dobro stojimo sa engleskim. Jedan prijatelj Amerikanac mi je pre par meseci rekao da je baš u Harbinu živeo jedan momak iz Srbije koji je predavao srpski, ali je otišao pre nego što sam ja došla, tako da se nismo sreli, priča Ana.

Shvatila je da Kinezi vole srpski fudbal i da malo starije generacije znaju za Jugoslaviju i Srbiju. Malo znaju o nama tako da nisam sigurna da uopšte imaju bilo kakav stav o Srbima. Generalno, stranci su lepo prihvaćeni i ako ne prave probleme, ni sami ih neće imati, navodi ona.

Kini koja je u poslednjih nekoliko godina prepoznata kao atraktivna poslovna destinacija u sferi obrazovanja prema zvaničnim podacima nedostaje preko 250 000 stranih nastavnika. Užičanka sa severoistoka Kine poručuje da Kinezi rade na tome da otežaju i zabrane rad nastavnicima koji nisu rođeni u anglofonim zemljama.

Ne može do kraja da predvidi šta će biti s tim, jer iz ličnog iskustva zna da je do skoro bilo jednostavno naći posao i da je sve išlo veoma brzo. Dodaje da Kini ne nedostaju samo nastavnici jezika, već da oni vrlo rado zapošljavaju strane eksperte u raznim sferama, jednostavno rečeno sve od kojih nešto mogu da nauči, što će oni znati da cene i nagrade.

Veruje da bi posle Kine sudbina mogla da je odvede u Vijetmanu, Nepalu ili Japan  Foto--privatni album A.V.
Veruje da bi posle Kine sudbina mogla da je odvede u Vijetmanu, Nepalu ili Japan Foto–privatni album A.V.

U Kinu sam došla sa određenom misijom i nisam tek onako odabrala ovu zemlju. Prvobitno sam razmišljala o odlasku u Japan, ali je tamo život nenormalno skup, pojašnjava Vuksanovićeva.

Kao dete je počela da vežba karate i da čita ne samo o borilačkim veštinama nego i o kulturi koja se drastično razlikuje od naše, govori Ana kojoj su ovi detalji ostali urezani u sećanju. Oživela ih je dolaskom na tlo Kine, jer je sve vreme verovala da će se naći na izvoru znanja i veština koje su je kroz život privlačile. Među njima su i tai chi i qigong koje je vežbala i u Srbiji. U Kini ih usavršava jer one nisu samo borilaške veštine već su u mnogim zemljama pa i kod nas priznate kao tradcionalna medicina.

U svakom slučaju, volim Aziju generalno, ne osećam se čudno, nisam imala nikakvo prilagođavanje i od početka mi je bilo potpuno prirodno što sam tu gde sam. Kulturološke razlike su ipak ogromne i mnogi ljudi, posebno koji dolaze iz zapadnih zemalja, ne mogu nikad da se naviknu, tvrdi ona.

Nedostaju joj šetnje Dunavom, miris šume u selu na Zlatiboru, odlazak u pozorište, porodica i prijatelji, ali joj nimalo ne nedostaje život u Srbiji. Kaže da joj prija izmeštanje, jer je dobila druge kvalitete i iskustva, tako da je suštinski zadovoljna.

Nije upoznata sa dešavanjima na lokalu, ali iz daleke Kine kaže da iz dana u dan sve više prepoznaje nezadovoljstvo i ogorčenje roditelja, prijatelja, poznanika i njihovih poznanika. Svi sa kojima sam u kontaktu su zgađeni nad kompletnom javnom scenom u Srbiji zbog urušavanja i obesmišljenosti sistema počev od lokalnog do državnog nivoa. Ključni problem je što više niko nema snage ni motivacije da se za bilo šta bori niti ima nade.

Ne želeći da se ovaj razgovor pretvori u politički, ipak sa čitaocima želi da podeli neočekivani optimizam, nakon što je odgledala skup podrške Saši Jankoviću, jer veruje da bi njegovim izborom Srbija konačno dobila predsednika koji bi vratio smisao postojanja institucija i države uopšte.

Ne želim da poručim da bi njegovim izborom svi problemi građana preko noći mogli da se reše, ali mislim da je jako važno i pozitivno što postoji šansa da se za predsednika bira dostojanstven, obrazovan i normalan čoveka koji savršeno dobro razume svoje obaveze, ovlašćenja i odgovornosti, smatra Vuksanovićeva.

Dodaje da je njen optimizam daleko od zaljubljeničkog ushićenja usmerenog ka nekom novom potencijalnom lideru, već je stvar samo u tome da konačno postoji šansa da imamo predsednika koga se nećemo stideti.

Mislim da je beskrajno važan moment da na čelu države bude izabran neko ko će svojim svakodnevnim aktivnostima, ponašanjem i javnim nastupima predstavljati normalnu i zdravu Srbiju. Uverena sam da će to biti veliki talas s vrha koji će motivisati i druge kvalitetne, obrazovane i moralne ljude koji su se povukli pred najezdom nekvalifikovanih bezveznjaka, da se vrate u život, da se angažuju, da se eksponiraju, da se bune, da uđu u institucije, da se late politike ako treba i da ovoj zemlji vrate izgubljeno dostojanstvo.

Užičanka Ana Vuksanović iz dalekog Harbina koji je poznat po festivalu leda zemljacima poručuje da je vreme da se i obični ljudi u Srbiji konačno osete ohrabreno, motivisano i da im se vrati nada u bolji život. Preterano dugo su nas bombardovali lažima, kriminalom, glupostima, ucenama, pretnjama, zastrašivanjima, blamirali nas svakim potezom, ali pošto se sve i u prirodi i u društvu kreće u ciklusima, verujem da sa Sašom Jankovićem počinje novi ciklus u Srbiji i da ću sledeći put kad dođem kući, zateći jednu sasvim drugačiju atmosferu.

uzice-grb-veliki Ovaj tekst je deo projekta “Užičani kojekude” sufinasiran sredstvima grada Užica za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2016. godini.