Žene inicijatori odlaska na psihoterapiju u slučaju neplodnosti

iconZdravlje

November 29, 2020

Neplodnost je nemogućnost da se prirodno začne ili trudnoća iznese do kraja. Psihološki faktori igraju važnu ulogu u čitavom problemu neplodnosti. Kod neplodnosti u braku, žene pokazuju viši nivo stresa nego njihovi partneri, pokazuju pojedina istraživanja. Emocionalni stres i bračni problemi su veći kod parova gde je problem u  neplodnosti muškarca.

Foto—Ana Ristović, psihoterapeut Psiho art-a (privatna arhiva)

Stres koji nastaje kao nemogućnost začeća deteta prate emocije kao što su depresija, anksioznost, bračni problemi i osećanje bezvrednosti među partnerima. Zato, kod problema neplodnosti, psihološki uticaj može da bude poguban kako za neplodnu osobu, tako i za njenog partnera. O psihološkim aspektima neplodnosti, razgovarali smo sa psihoterapeutom Anom Ristović, iz Specijalističke ordinacije Psiho art iz Užica.

1.Koliko psiha utiče na sterilitet i nepolodnost,odnosno koji su psihološki aspekti neplodnosti?

Većina žena stvara sliku o detetu koje će imati jednog dana. Ako je sposobnost ostvarivanja majčinstva ometena to može biti toliko značajan gubitak da neretko uslovljava i pravi proces žalovanja(tugovanja). Prema nekim aspektima ovo tugovanje može biti teže od tugovanja za osobama koje smo poznavali i voleli. To se događa zbog toga jer nema sećanja na srećne trenutke, nije bilo intimnosti. Sve što te žene mogu je tugovati za nečim što je očekivano trebalo biti, a što duboko zadire u nagonsku sferu ličnosti. Takvo tugovanje može biti dugotrajno, nekada čak može biti obnovljeno u menopauzi, a ispliva na površinu i kada generacijski prijatelji  dobiju unuke. Regularni mesečni ciklusi kod žene, trudnice u okruženju, rođenja, krštenja, dečiji rođendani su samo neki od životnih događaja koje postaju povod za patnju. Zato se često psihološki aspekt steriliteta opisuje kao stanje hronične tuge, a neki autori o tom problemu govore kao o fenomenu „obespravljenog žalovanja”, što podrazumeva iskustvo gubitka bez socijalno priznatog prava na tugovanje.

Depresija je jedna od mogućih posledica uticaja neplodnosti na psihu (Gregurek at al 2006). Iako neplodnost ima uticaj na mentalno zdravlje para, različiti psihološki faktori, takođe, mogu imati i uticaj na samu neplodnost. Mehanizam kojim depresija utiče na neplodnost je povišeno lučenje prolaktina (hormon koji se luči u prednjem režnju hipofize).

Stres na određeni način utiče na neplodnosti. Iako se ponekad čini da je koncept nemanja dece postao društveno prihvaćeniji, u našoj kulturi još je uvek uz njega vezana stigma. Iz prakse proizlazi da kod osoba koje su suočene s problemom neplodnosti često sadržaji koji su vezani za decu uopšteno, za njihovo vaspitanje i sl. koji su dati kao  komentari,od strane familije ili prijatelja, mogu biti izvor visokog nivoa stresa, a da okolina, tj. pojedinci koji nisu suočeni s tom problematikom toga uopšte nisu ni svesni.

Osećaj krivice se često vezuje uz problematiku nemogućnosti ostvarenja roditeljstva. Ponekad se taj osećaj vezuje i za nemogućnost nastavljanja “porodične loze”. Iracionalna potreba za lečenjem kod nekih parova postaje dominantna psihička potreba na štetu svih ostalih aspekata u životu.

Stid je takođe neugodan i bolan osjećaj koji prati parove s tim problemom. Gubitak samopouzdanja je sledeći mogući negativan uticaj neplodnosti na psihu koji se očituje u tome da se žena oseća sterilno, prazno, bezvredno, što utiče na sve aspekte njenog života. Poteškoće u ostvarivanju roditeljstva vrlo četo uzrokuju i probleme u vezi koji se kreću od pogoršanja medjusobnih odnosa, pa do ostavljanja osobe koja je „kriva za neplodnost“. Ponekad je tuga kao problem koji prati neplodnost toliko duboka i velika da se potiskuje, a stid, ljutnja, strah, ljubomora i zavist izlaze na površinu (Gregurek et al 2006; Valjan 2002).

 2.Da li postoje istraživanja koja se bave ovom problematikom?

U poslednjih desetak godina sem biomedicinskih istraživanja u ovoj oblasti koja proučavaju fiziološke faktore, postoje i istraživanja koja  targetiraju i psihološki uticaj na problem neplodnosti. Na osnovu rezultata istraživanja psiholozi ukazuju na opasnost od zanemarivanja emocionalnog stanja i primarnu usmerenost na medicinske i biološke aspekte lečenja neplodnosti i zalažu se za fokusiranje na psihološke i emocionalne potrebe u smislu razumevanja neplodnosti, kontinuiranog informisanja, suportivnog i psihoterapijskog savetovanja neplodnih parova (Gregurek et al. 2006; Friščći i Kušević 2013).

Međutim, treba imati u vidu da su analize naučnih istraživanja u kojima je ispitivana povezanost psihološkog stresa i začeća pokazale da se ne može tvrditi da psihološki činioci direktno utiču na realizovanje trudnoće. Smatra se da su oni od velikog značaja za funkcionisanje partnera i njihov kvalitet života u datim okolnostima, ali se o njima ne može govoriti kao o eksplicitnim uzrocima izostanka začeća.

 

3. Koliko napetost-stres utiče na neplodnost i da li to može da se poveže sa situacijom da je  u poslednje dve decenije sve veći broj parova suočen sa nemogućnošću da se ostvare kao roditelji?

Već smo raspravljali o uticaju stresa na neplodnost.Svakako da su poslednjih skoro trideset godina na ovim prostorima bile izrazito stresne-ratovi,bombardovanje,hiperinflacija,ekonomska neizvesnost,finansijske krize i na kraju u ovoj godini pandemija korone čije trajanje se produžava i samim tim pritisak koji izaziva je jači što je neizvesnost veća.


I drugi činioci doprinose doživljaju stresa u situaciji steriliteta.

Tako na primer, psihološki doživljaji koji se javljaju kao posledica steriliteta opisuju se i kao serija gubitaka, gubitak veze među partnerima, gubitak sigurnosti, nade, samopouzdanja, radosti, kontrole, gubitak zdravlja i seksualnog zadovoljstva…

Partnerski odnos se nalazi pred velikim izazovom. Oba partnera se suočavaju sa sopstvenim psihološkim problemima zbog čega bivaju iscrpljeni i nemaju kapaciteta da budu jedno drugom podrška. Obično onaj kod koga je dijagnostikovan problem strahuje da će ga partner zbog toga napustiti. Uz to i seksualni život uglavnom biva značajno narušen, sve postaje podređeno začeću, gubi se spontanost u odnosu, planira se termin, učestalost, trajanje odnosa, tako da seks prestaje da bude uživanje i postaje podsetnik na neuspeh partnera da se ostvare i u ulozi roditelja.

 

Veoma često se i odnos sa porodicom i prijateljima remeti. Par se može spontano povući iz socijalnih odnosa jer ne želi da deli svoj problem sa drugima, a i sami partneri se ne osećaju dovoljno dobro da bi bili deo društva. Čest je doživljaj da drugi nemaju razumevanja za to kroz šta oni prolaze, tj. da čak ni ne mogu da razumeju kako se oni osećaju. Ponekad i ono što je naizgled podrška, odmaže i vodi u dublje povlačanje. Saveti koje dobijaju od bližnjih, „ biće sve u redu, nemoj da razmišljaš, samo se opusti…“ i sl., zapravo dodatno stvaraju pritisak na par koji posle dugog perioda pokušavanja prirodno postaje napetiji. Partneri postaju još više uznemireni trudeći se da budu opušteni i osećaju se krivim što ne mogu da se opuste jer se zbog toga smatraju odgovornim za neuspeh začeća. To dodatno potkrepljuje ideju da ih prijatelji ne razumeju što ih od njih i udaljava.


Uz sve navedeno treba imati u vidu i to da se roditeljstvo u našem društvu smatra jednim od najvažnijih životnih ostvarenja, a često se čak ističe da je neophodno ostvariti se kao roditelj. Samim tim je sredina u kojoj je društveni i kulturološki imperativ imati dete vrlo pogodan okvir za stigmatizaciju parova koji nemaju dete. Takva vrsta socijalnog pritiska dodatno otežava onima koji žele,a ne mogu da imaju dete da se nose sa problemom steriliteta. I taj pritisak rađa stres takođe.

4. Koliko često parovi u Užicu traže psihološku pomoć? Ko se pre odlučuje za pomoć-muškarci ili žene?

Što se tiče prvog dela pitanja,ne raspolažem egzaktnim podacima.Ono što mogu na osnovu svoje psihoterapijske prakse reći jeste da je taj broj svake godine sve veći. Tabui se lagano brišu.Ženama je uopšteno rečeno,istraživanja su to i pokazala, roditeljstvo važnije.One su tako uglavnom i inicijatori dolaska na psihološko savetovanje i psihoterapiju u vezi sa ovom problematikom.

5. Koliko je važno da oba partnera budu uključeni u psihološki tretman?

Uključenost oba partnera vezano za ovu problematiku je ne samo važna,već i  neophodna.Problem je zajednički,želja za roditeljstvom,bez obzira ko je „kriv“ i bez obzira što istraživanja govore da je ženama roditeljstvo kao funkcija važnije nego muškarcima.

6. Šta ste kao psiholog prepoznali kao najčešću psihološku pozadinu problema neplodnosti kod parova sa kojima ste radili?

Nekad je, paradoksalno, ogromna želja za potomstvom jedna od najvećih psiholoških kočnica. Što osoba ili par više žele dete,to su psihološke inhibicije izraženije.Inhibicije popuštaju onda kad osoba doživljaj „moranja imanja deteta“ne doživljava više kao svoju glavnu,nekada i jedinu potrebu.“Moranje imanja deteta“ prestaje da bude glavni deo identiteta osobe i jedina svrha postojanja.Važno je da osoba proširi svest na važnost svih drugih aspekta svog života.Kada razvije doživljaj da njena egzistencija ima smisla sama po sebi,može da se prepusti i tek kada se tako opusti  i pritisak da „mora“ imati dete popusti,tada se dešava da oplodnja uspe,nekad i potpuno prirodnim putem uprkos prethodnim neuspesima i godinama provedenim u iscrpljujućim intervencijama.

Kao potvrdu gore navedenog,pre par meseci pozvala me je majka jednog Uglješe da mi kaže da je on došao na ovaj svet, godinu dana posle jedne ekscesne i traumatske situacije u vezi sa mukotrpnih pet punih godina veštačke oplodnje u kojoj je Uglješina mama jedva preživela. Posle tog događaja i tokom psihoterapijskog procesa,ona je prestala da strepi da li će ili neće moći da ima dete i počela da vrednuje svoj život kao takav i tada je zaista neočekivano ostala u drugom stanju posle više bezuspešnih  pokušaja i brojnih intervencija.

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Ulaganje u decu- višestruka lična i društvena investicija“ koji je sufinansiran budžetskim sredstvima.  Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.