Ako dijalog podrazumeva uzajamnost i razmenu, u našem obrazovnom sistemu ga nema veoma dugo

Psihološkinja Dragana Đurić, nakon OŠ Braća Ječenica”, Pedagoške akadenije “Želimir Željo Đurić”, školovanje je nastavila na Filozofskom fakultetu u Beogradu na odseku za psihologiju. Potičem iz druge loze prosvetnih radnika, jer su moja mama, tata u delu karijere, kao i obe bake i deda bili prosvetni radnici te  je skola, izgleda, bila sudbina od koje nisam mogla pobeći, kaže naša sagovornica na početku razgovora. Iako je nakon završetka fakulteta ostala da živi i radi u Beogradu i dalje je drugom  nogom na Aleksića mostu u Užicu gde je provela najlepše dane detinjstva i mladosti. 

U prosveti je prošla dug putm najpre kao profesor psihologije, nakon toga kao stručni saradnik, a bila je i savetnica u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Svoju karijeru nastavila je u organizacijama civilnog društva, konkretno u  Nacionalnoj asocijaciji roditelja i nastavnika Srbije.

Na pitanje da li danas u školstvu ima kulture dijaloga i od čega  trenutno dijalog zavisi, naša sagovornica ističe  da su u ovom trenutku svi demokratski procesi u društvu kompromitovani, društveni dijalog ne postoji a društvo je polarizovano do alarmantnih razmera. Stoga je jasno da kultura dijaloga u obrazovanju, kao najvulnerabilnijem sistemu unutar jednog društva, ne postoji, tvrdi ona. Ako imamo u vidu da dijalog podrazumeva uzajamnost i razmenu, u našem obrazovnom sistemu ga nema već veoma dugo. Donosioci odluka jednosmerno “spuštaju” informacije i zahteve ka školama, bez dovoljno sluha za potrebe i probleme ljudi koji su neposredno u nastavi. Roditelji i nastavnici, na žalost, često predstavljaju dve suprotstavljene grupe, umesto najbližih saradnika čije odnose boji uzajamno poštovanje i podrška, učenici i  nastavnici često deluju kao da su u priličnom uzajamnom nerazumevanju, smatra psihološkinja Đurić.

2. Da li se situacija u školama razlikuje u odnosu na druge institucije koje imaju veze sa školstvom

Vec neko vreme naše društvo pokazuje znake duboke društvene krize koja se, pre svega, manifestuje kroz duboko nerazumevanje bilo kakvog stava drugačijeg od onoga koji zastupam ja ili grupa ljudi kojoj pripadam. Potpuno izostaje potreba za razmenom, dijalogom, u konačnom zbiru, pravljenjem kompromisa oko tema važnih za funkcionisanje jednog društva. To nije situacija koja je vezana samo za obrazovni sistem, sveprisutna je u našem društvu.  To, naravno, ne znači da ne postoje primeri dobre prakse i izuzetci koji potvrđuju pravilo. Postoje škole koje ističu izezetno dobru saradnju sa lokalnom samoupravom, obrazovne institucije koje  su u dobrim, saradničkim odnosima sa  roditeljima, škole koje imaju kapacitet i izgrađene mehanizme da omoguće stvarnu participaciju učenika u životu škole… Od čega to zavisi? Rekla bih, pre svega, od kapaciteta direktora škole da postavi sebe na poziciju pedagoškog lidera, spremnog da čuje i kritičke glasove i koriguje praksu u skladu sa njima, ukazuje Đurić.

3. Koliko su sve strane koje su prosvetnim radnicima važne za rad u nastavi spremne na dijalog i na koje teme se najteže uspostavlja?

Teško je dati uniforman odgovor. Postoje, kao što sam već navela, škole koje su izgradile kapacitete i mehanizme za saradnju i one koje ne opažaju to kao važno. Takođe, nisu sve lokalne samouprave senzibilisane na isti način, postoje one u kojima škole jesu svet za sebe, sa kojima nemaju nikakav odnos podrške i saradnje a postoje i drugačiji primeri. Na žalost, ovo govori o jednom ozbiljnom problemu, a to je da se ova tema društvenog dijaloga ne opaža kao sistemski važna, već je prepuštena entuzijazmu ili kapacitetima pojedinaca. Ministarstvo prosvete sa školama uglavnom komunicira preko Školskih uprava. Među postojećim Školskim upravama postoje, očigledno, primeri „ovakvih i onakvih“, ali u suštini, sistem se u smislu protoka informacija i komunikacije nije mnogo promenio od polovine 20.veka, i uglavnom teče sa vrha piramide ka bazi a mnogo manje od baze ka vrhu.

4. Koliko su učenici i njihovi roditelji spremni da kroz dijalog rade na podizanju svesti o bilo kojoj temi?

Praksa pokazuje da jesu ako ih škola pozove i da inicijalni impuls za saradnju.

5. Sa kojim se teškoćama prosvetni radnici u školama najčešće suočavate u ostvarivanju dijaloga?

Prosvetni radnici se već deceniju i po žale da je njihov posao opterećen viškom birokratije, beskrajnim dokumentovanjem i da to umnogome troši snagu i vreme koja bi mogla da bude upotrebljena za konstruktivne stvari u radu, pa između ostalog i za pokretanje dijaloga. Postoji često i nerazumevanje uprava škole, jer percipiraju da je realizacija  posle već izuzetno teška te da bi je  suštinsko uključivanje dodatnih aktera još zakomplikovalo.

6. Kako je moguće prevazići nedostatke u komunikaciji i dijalogu na relaciji profesor–učenik, profesor- roditelj, profesor-profesor?

Za ovu vrstu promene je potrebna, pre svega, dobra volja i prepoznavanje sopstvene potrebe i interesa za ovu vrstu saradnje. Međutim, kako je odavno pomerena ravnoteža iz sfere saradnje u sferu kompeticije i delimičnog ili potpunog nerazumevanja, pa čak i neprijateljstva, verujem da je potrebno da se prvo dogodi promena u širem  društvenom kontekstu, koja će se onda preliti i na obrazovni sistem. U društvu koje karakterišu podele i visok nivo agresije u svim oblastima društvenog života, nije moguće da u jednom vulnerabilnom delu društva kao što je školstvo postignemo nešto što u drugim segmentima ne postoji. Dakle, za prevazilaženje nedostataka je potrebno da se suočimo sa tim da bez prevazilaženja nedostataka u celokupnom društvu nema značajnog unapređenja ni u prosveti.

7. Kako biste ukratko prokomentarisali trenutnu situaciju u školstvu u Užicu, ali i u čitavoj Srbiji?

Citirala bih kolginicu, koja je u našem istraživanju o stanju u obrazovnom sistemu, realizovanom 2022, kazala: „“JA SAM DUBOKO NEZADOVOLJNA I MOGU DA KAŽEM I IZGORELA U VELIKOJ MERI, ALI OPET NEKAKO MISLIM DA SMO TU ZATO DA POVUČEMO STVAR”.

Situacija je takva da je oslonjena na entuzijazam pojedinaca, bez obzira da li se radi o nastavnicima, direktorima ili roditeljima. Sve što dobro funkcioniše, tako je zbog integriteta i profesionalnosti pojedinaca, iz Ministarstva, Školske uprave, škola, ili roditelja.

8. O uticaju društvenih mreža uopšte na učenike i o uticaju informacionih tehnologija na nastavu– da li su suparnici ili saveznici?

Društvene mreže i veštačka inteligencija nisu privremeni i nepoželjni gosti u našim životima. Očigledno su tu da bi ostali, te ih stoga moramo iskoristiti da rade u cilju unapređenja kvaliteta nastave i podizanje relavantnosti obrazovnog sistema.

9. Opšti zaključak na temu „Dijalogom do kolektivnog razumevanja“

U ovom trenutku naslov ovog projekta zvuči kao lepa želja koja je prilično daleko od realiteta života u Srbiji.

Korišćene fotografije—Dragana Đurić (privatna arhiva)

Пројекат “Дијалогом до колективног разумевања” је суфинансиран средствима из буџета Републике Србије- Министарста информисања и телекомуникација.