U dijalogu je spas, progres i put u budućnost

Predrag Starčević, učitelj, filantrop, humanista, terapeut i pisac rođen je 1961. godine u Užicu. Od 1979. je radio u užičkim školama u administraciji, a od 1987. je zaposlen kao učitelj. Volonterski je učestvovao u organizaciji i realizaciji Programa Crvenog krsta u kom je 21.000 dece iz rata sa područja Ex-Yu boravila u Grčkoj. Držao je individualne i grupne psihološke radionice u Srbiji, Grčkoj, Hrvatskoj i Sloveniji različitim grupacijama dece i odraslih. Od aprila 2023, kao konsultant Udruženja obolelih od multiplog mijeloma Srbije pacijentima drži radionice psihološke podrške.

Dobitnik je 30 visokih priznanja, nagrada i zahvalnica iz Srbije, Grčke, Slovenije, Švedske i Etiopije, od kojih mu je najdraža Povelja ”PRO FUTURO”, Centra ”In media res” za ”doprinose iz oblasti unapređenja interkulturalnog dijaloga i očuvanja građanskih vrednosti”. Povelja mu je dodeljena na Dan pobede nad fašizmom.

Nosilac najviših priznanja iz oblasti obrazovanja u Srbiji “Najbolji edukator Srbije 2020.” i “Izuzetan učitelj”. Kao finalista na takmičenju Prosvetitelj, u organizaciji Fondacije Alek Kavčić, nominovan za predstavnika Srbije na Global teacher prize 2026.

I upravo zbog brojnih aktivnosti u koje je uključen, zbog posvećenost najpre sadašnjim ali i đacima prethodnih generacija, njihovim roditeljima, specifičnom pristupu nastavi, humanitarnom radu i svemu što čini, sagovornik u okviru našeg projekta “Dijalogom do kolektivnog razumevanja”, ističe da je upravo u dijalogu spas, progres i put u budućnost.

1. Ima li danas u školstvu kulture dijaloga i od čega sve trenutno dijalog zavisi?

Radim u školstvu od 1979. godine. Kakvo je vreme prolazilo mnogo toga se urušavalo u zemlji. Čini mi se da je školski sistem ostao jedan od retkih, koji relativno dobro funkcioniše u Srbiji. Prosveta je zaista stub ovog društva. Naravno da treba nadograđivati i permanntno i dalje razvijati kulturu dijaloga.

Prosveta Srbije trenutno prolazi kroz najteži period. Prosvetne vlasti nemaju sluha za nastavnike. Često donose odluke koje u nekim školama razorno utiču na nastavni proces. U epicentru prosvete treba da bude učenik. To prosvetne vlasti često zaboravljaju. Nastavnici su ti koji u svojim učenicima razvijaju etičke i moralne norme, učeći ih pravim životnim vrednostima. Teško je, ali moguće, i u ovim vremenima razvijati saosećanje, uvažavanje, poštovanje i ljubav, dok pojedini mediji šire mržnju.

2. Da li je situacija u školi koju zastupate identična ili se razlikuje u odnosu na druge škole u vašem gradu i u regionu (šta kažu kolege iz drugih škola sa kojima sarađujete)?

Verujem da je kultura dijaloga u mojoj Školi dosta dobra. U mojoj školi imamo sreću da je direktor Vladimir Marković zaista poseban čovek. Podržava sve nastavnike, bez obzira na političko opredeljenje, tako da smo usresređeni na decu i nastavni proces. Svakodnevno širi prijatnu atmosferu u kolektivu. Naravno, to se prenosi na decu i roditelje. Mnogo učenika iz moje škole osvaja nagrade na državnom i na međunarodnom nivou. Jedna smo od oaza u Srbiji. U velikoj većini škola u Srbiji nastavnici su podeljeni prema tome da li podržavaju studentske proteste ili ne. To stvara mučnu atmosferu. Naš direktor svojom tolerancijom prema svima uspeva da imamo skladne nastavničke odnose u školi.Većinom imamo dobru saradnju sa roditeljima. Naravno, u ovim teškim vremenima ima i roditelja koji su nezadovoljni, ali se čini ne toliko kao u drugim školama. Često se nezadovoljstvo životom prenosi na školu, samim tim i na nastavnike. Verujem da je obrazovanje generalno u krizi i u regionu i u mnogim zemljama sveta. Najrazvijenije zemlje obrazovanje stavljaju u centar, kako po programima po kojima škole rade, tako i po odnosu prema ljudima koji rade u prosveti.

3. Koliko su sve strane koje su prosvetnim radnicimavažne za rad u nastavi spremne na dijalog i na koje teme ga najteže uspostavljate (lokalna samouprava, Školska uprava, nadležno ministartsvo, razna strukovna udruženja…)?

Dijalog je jako važan. Dijalog podrazumeva razgovor i dogovor. Nažalost, svedoci smo mnoštvu monologa. Iz Ministarstva i lokalnih samouprava nam dolaze pisma sa zadacima i naređenjima. Nastavnike ništa ne pitaju. Kada se nastavnici kritički oglase i iznesu svoje stavove,  Ministarstvo smenjuje direktore koji nisu po volji kolektiva. Time se postavlja jaz između nastavnika i vlasti. Nezadovoljan nastavnik često svoju energiju ugrađuje u nastavni proces. To je prirodno jer je i nastavnik čovek. Ne možete pticu zatvoriti u kavez i narediti joj: “Pevaj!” Time niko ne dobija: ni učenik ni nastavnik ni ministarstvo. Školski sistem, kao svaki drugi, podleže entropiji. Zato ga treba negovati, razumeti, saosećati, nadgrađivati… Verujem da nastavnik, treba da bude slobodna ličnost i da ima svoj stav. To je demokratija i to je najveći kamen spoticanja između vlasti i ljudi koji su svoje živote posvetili deci.

4.Koliko su vaši učenici i njihovi roditelji spremni da kroz dijalog rade na podizanju svesti o bilo kojoj temi?

Roditelji su vrlo otvoreni da razgovaramo o svakoj temi. Kada na prvom roditeljskom sastanku roditelji shvate dobronamernost učitelja, onda je uspeh zagarantovan. Na istoj pozornici su deca, roditelji i učitelj. Tako ostvarujem pedagoško trojstvo. Među nama zaista vlada odnos poštovanja, uvažavanja i tolerancije. Na roditeljskim sastancima otvoreno razgovaramo o svakoj problemskoj situaciji. Roditelji su otvoreni da me čuju i to je obostrano. Često mi roditelji pomažu da svojom mudrošću i iskustvom pomognemo detetu. I roditelji i ja smo na istoj strani – na strani deteta.

Pojedine roditeljske sastanke koristim da držim radionice “Jezik saosećanja” i “Škola roditeljstva”. Tako  se saosećamo sa decom, a i jedni sa drugima.

“Jezik saosećanja” primenjujem i u radu sa decom. Deca sazrevaju kroz životne i problemske situacije. Način na koji ih razrešavamo, slušajući jedni druge, deci daje model da “Jezik saosećanja” primenjuju u životu. Tako će, zasigurno, jednog dana biti i dobri roditelji, kada budu odrasli i imali svoju decu. To je misija učiteljskog posla.

5. Sa kojim se teškoćama vi i kolege u školi u kojoj radite najčešće suočavate u ostvarivanju dijaloga?

Moja procena je da je najveći problem podeljenost nastavnika po političkim opredeljenjima. Ova podeljenost je vrlo prisutna od početka obustava rada u nekim školama. Verujem da se to prenelo i na roditelje jer su i roditelji podeljeni prema tome da li podržavaju studentski pokret ili ne. Siguran sam da su nastavnici profesionalci i da se to ne prenosi na učenike. Na nastavniku je i da gradi skladne odnose između roditelja. Kada su roditelji složni, jedini cilj je dobrobit deteta. Ako dozvolimo da roditelji budu jedni protiv drugih, onda i sami gubimo energiju razmišljajući o svemu tome i razrešavati konflikte. Kada nastavnik zbližava roditelje, onda energiju ulaže u stvaralaštvo. Stvaralaštvo je cilj i veliki pokretač u svakom, pa i u nastavnom procesu.

6. Kako prevazilazite nedostatke u komunikaciji i dijalogu na relaciji učitelj–učenik?

Verujem da Srbiju i celu Planetu može spasiti samo jedno, a to je saosećanje. Od prvog dana školovanja, u deci gledam ljude. Shvatam njihove probleme. U deci razvijam veselost, emocionalnu i socijalnu inteligenciju. Decu treba hvaliti za sve dobro što urade. tako postaju sigurni u sebe i rastu u srećne ličnosti. Još kada napravimo složne učeničke kolektive, onda se deca druže između sebe i uvažavaju jedne druge. U svakoj mojoj bivšoj generaciji je dosta kumstava i neguju ta prijateljstva do dana današnjeg. Ne zaboravljaju ni svoga učitelja. Često me pozivaju na venčanja, krštenja i na druga slavlja. Takođe, održavam javne časove na kojima prisustvuju učenici svih mojih generacija. Tako se i generacije povezuju između sebe. Zahvaljujući tome napravio sam jednu veliku porodicu  učenika učitelja Peđe. Učiteljstvo je misija. Obrazovni sistem i roditelji bi trebalo da neguju tu misiju jer ona pokreće čovečanstvo.

7. Kako biste ukratko prokomentarisali trenutnu situaciju u školstvu u Srbiji u poređenju sa zemljama u regionu ili bilo gde u svetu? (ukoliko imate saznanja)

Verujem da je obrazovanje generalno u krizi i u regionu i u svetu.U saradnji sa kolegama u regionu došao sam do saznanja da se u svim ovim zemljama, sem Slovenije, postavljaju partijski direktori. To utiče i na nastavnike i na nastavni proces.

Glomazni nastavni programi su preopterećeni mnoštvom nepotrebnih činjenica, koje učenici često moraju da uče napamet. Da bi postigli to što Ministarstvo traži od nastavnika, nastavnici predmetne nastave često ne stižu ni da pitaju dete kako je. Kriv je sistem. Kao da nam nije cilj stvaranje srećnog, obrazovanog čoveka, već da je cilj stvaranja neurotične ličnosti. Obrazovni sistem kod nas zahteva korenite promene. Mi u Srbiji zasigurno zaostajemo za školama u skandinavskim zemljama ili recimo  u Japanu. Imperativ je učenje kroz igru i stvaralački rad. Škola mora da bude po meri deteta. Škola treba da prati život, a ne život školu.

8. O uticaju društvenih mreža uopšte na učenike i o uticaju informacionih tehnologija na nastavu– da li su suparnici ili saveznici?

Na razvoj ličnosti učenika utiče porodica, škola, okruženje i mediji. Deca često provode vreme pored uključenih TV ekrana. Nažalost, mediji zaista šire mržnju. I rečnik, kojim se koriste neke istaknute ličnosti je nedopustiv. Podstiče one najniže porive koji su u svakom čoveku. Uticaj je ogroman. I porodici i školi je jako teško da ove uticaje ublaži, no nije nemoguće. Često me pitaju: “U čemu je razlika između nekadašnjih i sadašnjih generacija?” Zaista verujem da nema neke velike razlike. Deca nam i dalje u školu dolaze ispunjena čistotom i ljubavlju. To treba negovati i razvijati. Čini mi se da su razlike u tome jer je deci nerazvijena motorika i što su sada već u predškolskom uzrastu deca dosta obrazovanija i raspolažu sa mnogo više informacija nego nekada. Zato treba uraditi sve da informacione tehnologije budu usmerene na istraživački rad. Ako roditelji već daju mobilne telefone deci, bilo bi dobro da se zahtevi mudro usmere. Decu treba usmeravati na igru jer je igra praiskonska potreba deteta. Treba mu ponuditi igru umesto mobilnog telefona. Kroz igru se formira motorika i socijalizacija. Razvijaju se kreativnost i radost. Kada je dete radosno i zadovoljno, onda će i uspesi u školi biti mnogo veći, a to nam je cilj.

9. Opšti zaključak na temu „Dijalogom do kolektivnog razumevanja“.

Jedino dijalogom možemo razumeti jedni druge. Razumevanjem dopiremo do tuđeg srca. Kada čovek progovori srcem, onda ćemo i saosećati jedi druge. Ako se naučimo da saosećamo, postajemo dobri ljudi. Jedino dobri ljudi mogu spasiti ovu, našu Srbiju. Dakle, u dijalogu je spas, progres i put u budućnost.

Korišćene fotografije—Predrag Starčević (lična arhiva)

Autor fotografije sa dodele nagrade Prosvetitelj- Dejan Milovanović

Пројекат “Дијалогом до колективног разумевања” је суфинансиран средствима из буџета Републике Србије- Министарста информисања и телекомуникација.