Grci disciplinovani, veruju iskusnom infektologu

Katerini je gradić na severu Grčke koji je sigurno poznat mnogima koji su letovali u Olimpskoj regiji, počinje svoju priču Biljana Novaković koja je rodjena u Čajetini a skoro 15 godina živi u Grčkoj. Njena porodica je bilingvalna, deca pored redovnog školovanja pohađaju i dodatnu nastavu u srpskoj školi, a naša sagovornica je profesorka engleskog. Ona navodi da su glasine o virusu Korona krenule još od zime, ali da niko nije bio preterano zabrinut do početka marta kad su počela govorkanja o slučajevima zaraženih i nagađanja da li ih ima i u gradu u kome živi .

Pošto je neizvesnost uglavnom strašnija čak i od vrlo strašne realnosti ljudi su počeli da polako pakuju zalihe dezinfekcionih sredstava i da kupuju maske. U prodavnicama su se pored žvaka pojavili čitavi rafovi sa sredstvima za dezinfekciju ruku.

Ja radim u školi stranih jezika, što znači da smo bili na udaru i paranoje – što učenika, što roditelja, što nas samih – a objektivno i realnog rizika od zaraze. Počeli smo da pre i posle svakog časa prskamo sve površine, flomastere i olovke. Međutim i dalje smo smatrali da situacija nije toliko ozbiljna, jer slučajeva je bilo malo i svi smo se nadali da će nas ova pošast ili zaobići, ili pogoditi u minimalnoj meri, verovala je ona.

Srećom da je jedan čovek ipak bio pozorniji i iskusniji u pogledu epidemija. Prof. Dr Sotiris Ciodras, infektolog sa velikim iskustvom je pratio situaciju i krenuo da vrši pritisak da vlasti preduzmu energičnije mere i na sreću su ga poslušali.

10. marta nastava je počela kao i obično, ali na drugom času mi je prebledela koleginica saopštila da ministarstvo zatvara sve škole na dve nedelje; do kraja dana stiglo je obaveštenje da se zatvaraju sve obrazovne institucije.

Đaci su u početku bili izvan sebe od sreće jer su to videli kao vanredni raspust. I zaista, sutradan su parkovi, ulice i kafići bili puni tinejdžera, jer ko gleda vesti i sluša upozorenja odraslih kad je napolju sunčan dan. Druga neželjena posledica bila je to što mala deca nisu imala gde da ostanu, pa su ih preuzeli babe i dede, što je potpuno suprotno od željenog efekta, tj. zaštita najugroženijih. Stoga su mere donošene u hodu. Sutradan su zatvoreni kafići i restorani, svi su morali da sklone stolice i stolove i dozvoljena je samo kućna dostava. U porodicama gde oba roditelja rade, omogućeno je da jedan od njih dobije slobodne dane da se brine o deci.

Međutim, ono što nas je sve prizvalo svesti (hoću reći prestravilo) bilo je obaveštenje koje je svima istovremeno stiglo na mobilne telefone, bez upozorenja a praćeno zvukom nalik sireni, nakon čega se čulo: Uzbuna, Covid19! Ne izlazite iz kuće bez preke potrebe. Ugrožene kategorije građana da ne izlaze uopšte! (Blaga parafraza)

Mene i moju porodicu je zateklo kod kuće i efekat je bio takav da su deca otkazala izlaske u narednim danima, a ja sam u glavi počela da sastavljam listu namirnica za doomsday scenario. Mogu samo da mislim kakva je scena bila u prepunom kafiću u kom svima krenu da pište telefoni istovremeno i metalni glas da ih upozorava da se zabarikadiraju u kući.

Sve u svemu, obustavljen je rad svih preduzeća i radnji koji ne prodaju hranu ili neophodne namirnice. Većina ljudi se uozbiljila i prestala da izlazi bez preke potrebe, međutim očigledno to nije bilo dovoljno jer su u međuvremenu stigla još dva slična upozorenja. Poslednje nas je obavestilo da je zabranjeno bilo kakvo kretanje bez dozvole.

Dozvola, doduše, može da se dobije putem sms-a, gde se navodi ime, prezime, adresa i svrha kretanja, a dozvoljene svrhe su kupovina, poseta lekaru ili pomoć nekom ugroženom, šetnja ljubimca, rekreacija (ne više od dvoje ljudi zajedno i razmak da bude bar metar i po), pa čak i venčanja (opština, mladenci i dva svedoka).  Neophodno je imati sa sobom ličnu kartu ili pasoš.

Sve drugo je otkazano. Crkva ne vrši obrede, nema pričešća, ne znam kako će biti za Uskrs, ali sigurno će biti zabranjena okupljanja. Za jednu zemlju u kojoj je religija vrlo prisutna u svakodnevnom životu, nije mala stvar to što su i vernici (koji su u početku negirali mogućnost da se zaraze tokom pričešća) i sveštenici pristali na ove mere.

Opštinske vlasti Katerinija čak su uklonile klupe iz parkova, ne bi li onemogućili ljudima da se tamo okupljaju.

I tako dani prolaze, samoizolacija je produžena do 10. aprila, mada niko ne veruje da će se tada završiti. Hrane srećom ima u supermarketima, mada ljudi više strepe od činjenice da će ostati bez barem jedne plate i ne znaju do kada će finansijski moći da istrpe. Situacija sa maskama i dezinfekcionim sredstvima je drugačija. Gotovo je nemoguće doći do njih, ako ne dobijete dojavu gde će se pojaviti i kad. Na ulasku u supermarket kupci uzimaju broj, prskaju ruke alkoholom, ponekad dobiju i rukavice. Kasirke dezinfikuju površinu posle svakog kupca i upozorava sve prisutne da drže odstojanje. Mušterija u supermarketu može da bude samo onoliko koliko ima brojeva.

Vlada pokušava da ublaži finansijske posledice davanjem dodataka onima koji su bili primorani da zatvore svoje radnje ili firme. Procedura prikupljanja podataka je u toku. Svi, naravno, strepe i od toga šta posle, jer se Grčka velikim delom oslanja na turizam, da ne pominjem da je tek nedavno polako počela da izlazi iz velike ekonomske krize koja ju je crpela čitavu deceniju.

Sve u svemu, ljudi su uglavnom disciplinovani. Supermarketi rade po ceo dan, tako da nema velikih gužvi (ovome sam ja bila svedok, moguće da postoje i drugačija iskustva). Ljudi uredno drže odstojanje dok čekaju u redovima, a izbegavaju da idu napolje ako nije apsolutno neophodno (opet je to moje lično iskustvo, to sam videla, ne isključujem mogućnost da negde tamo ljudi krše mere). Činjenica da postoji toliki stepen discipline začuđujući je za Grčku, gde ljudi nisu  čuveni po poslušnosti, ali možda se to može pripisati činjenici da su vlasti uradile nešto vrlo pozitivno – sklonile su se iz prvog plana i taj prostor prepustili stručnjacima.

Premijer se pojavio samo nekoliko puta sa saopštenjima kada je trebalo da se uvedu mere i kada je trebalo da ih obrazloži. Inače, svakog dana u 18.00 gore pomenuti Dr Ciodras i predstavnici iz ministarstava ekonomije i zaštite građana pojavljuju se na TV-u i obaveštavaju građane o stanju: broj zaraženih, preminulih, razvoj situacije itd. Takođe odgovaraju na pitanja novinara i gledalaca. Staloženi su, imaju konkretne informacije, ne šire paniku, ali instistiraju na disciplini i doslednom poštovanju mera. Nije slučajno što je Dr Ciodras sa svojim štreberskim naočarima, tihim glasom i blago pognutom glavom postao vrsta nacionalnog heroja. Naime, iza njega stoje stručnost i iskustvo, a informacije koje prenosi građanima oslobođene su emocionalnog naboja, tako da po završetku emisije gledaoci imaju utisak da su u sigurnim rukama, ma šta da se dešava, a ne da je stigao sudnji čas. Takođe se polako stišava jed i ljutnja prema ljudima koji su na početku epidemije bili na hodočašću i vratili se zaraženi.

Ilustracija pristupa dr Ciodrasa bila bi to što je rekao da su najstariji sugrađani naši roditelji, bake i dede i da bez njih ni mi sami nemamo identitet. Takođe, upozorio nas je da čuvamo i svoje psihičko zdravlje, da društveno distanciranje ne podrazumeva usamljenost, te da se nađemo jedni drugima. Pre par dana je rekao da se situacija razvija manje-više kako je i predviđeno, da epidemija nije još uvek izmakla kontroli, ali da je ovaj virus podao neprijatelj i da ne smemo spustiti gard. Što se tiče broja umrlih ne treba da nas teše statistike jer je svaka brojka bio živ čovek iza kog je ostao veliki emocionalni gubitak i da treba da ukažemo poštovanje prema svim preminulima.

Život se nastavlja i dalje po kućama. Oni koji su mogli svoje poslovanje da prenesu na internet to i čine. Državni kanali počeli su da emituju obrazovnu nastavu. Profesori se još uvek hrvu sa platformama i preopterećenim sistemom. Svi se u suštini tek uhodavamo, jer niko nije bio pripremljen ni tehnički a ni profesionalno na nastavu na daljinu. I pored svih združenih napora, jasno je da će nadoknade morati biti i da materija ne može biti u potpunosti pređena na ovaj način. Međutim, ništa drugo nam ne preostaje nego da se dovijamo kako znamo i umemo i da spasimo šta se spasiti može.