Predstavu posvetili Marku Živiću, u kojoj je i on trebalo da igra

U prvoj podeli, kada su počele probe “Zelene čoje Montenegra“ bili su Milan Lane Gutović i Marko Živić, koji na žalost publike i kolega nisu doživeli njeno izvođenje. Zato je ovo igranje u Užicu bilo posebno dirljivo.

Zavesu 26. Jugoslovenskog pozorišnog festivala “Bez prevoda” u Užicu, spustila je predstava “Zelena čoja Montenegra” Beogradskog dramskog pozorišta u koprodukciji sa gradskim pozorištem iz Podgorice i gradom teatrom Budva. Tema predstave je istorijska i govori o prijateljstvu ratnih neprijatelja, crnogorskog kralja, tada knjaza, Nikole Petrovića i turskog visokog oficira Osman-paše. U prvoj podeli, kada su počele probe, su bili Milan Lane Gutović i Marko Živić, koji na žalost publike i kolega nisu doživeli njeno izvođenje.

O tome kako je došlo da saradnje tri pozorišta koja su uradila ovu koprodukciju, govorili su direktorka “Grad teatra Budva” Mirjana Lubarda Marojević i umetnički direktor Gradskog pozorišta iz Podgorice Dušan Kovačević. Ono što smatraju najvažnijim, jeste želja za saradnjom ali i usaglašenost oko odabira teksta.

“To je roman koji su, kada je objavljen osamdesetih godina, različite generacije čitale s velikom ljubavlju. Došla su druga književna dela i malo je bio zaboravljen, a mi smo želeli da ga oživimo, jer priča univerzalnu priču o prijateljstvu i viteštvu koje nam nedostaje. Ona samo naizgled može delovati naivno, a zapravo je u mnogim segmentima tačna. U organizacionom smislu nije toliko komplikovano, sve funkcioniše kao porodica. Premijerno smo predstavu gledali u amfiteatru manastira Stanjevići, na pola puta između mora i Cetinja, gde se dešava drama. Negde između mediteranskog i brđanskog, gorštačkog duha”, rekla je Mirjana Lubarda Marojević.

“Pre svega želim da kažem da je ovo igranje posvećeno Marku Živiću, koji nažalost više nije sa nama. Svedoci smo da mnogo naših bliskih prijatelja i kolega više nije sa nama. Moramo da se zapitamo dok žive u nama -da li smo bili dovoljno ljudi jedni prema drugima? Ova predstava upravo o tome govori o ljudskoj veličini, prijateljstvu, pomirenju, izuzetnom poštovanju, čak i kada su strane suprotstavljene. To često zaboravljamo danas, da budemo veliki, da poštujemo i čuvamo jedni druge. Zato je bitno da su se ove tri kuće ujedinile i napravile jednu veliku i plemenitu priču koja nikada nije postavljena na pozorišnoj sceni niti ekranizovana. Mislim da će život ove predstave biti dug i nadam se uspešan”, dodao je Kovačević.

Glumac Miloš Pejović koji igra knjaza Nikolu Petrovića, kaže da su se od početka rada na predstavi, trudili da ne budu opterećeni bilo kakvim istorijskim, faktografskim bremenom, kako ne bi gradili likove na taj način.

“Proces je bio nekonvencionalan, trudili smo da pronađemo kako su se ti ljudi pronalaze u tom vremenu i prostoru. Fokusirali smo se na prijateljski odnos, pričajući i o stvarima koje nisu napisane u romanu, ali smo ih izmaštali – kako bi moglo izgledati njihovo prijateljstvo, kako je izgledalo njihovo studiranje, koje su to razlike u karakterima i kakvi su to ljudi koji mogu održati prijateljstvo u takvim uslovima. Knjaz Nikola u tom trenutku, na neki način i preteruje sa dobrodošlicom iako zna kakav će to da ima odjek u Crnoj Gori, želeći da pokaže koliko je bitno sačuvati prijateljstvo. To na neki način i potvrđuje rečenica koja se izgovara u teksu: Poštovanje prema neprijatelju je evropski hvale vredan manir. Mislim da je to knjazu Nikoli u tom trenutku i istorijski vrlo važno. Sa druge strane je prijateljstvo u koje se ne sumnja, on svima to želi da pokaže”, kaže Pejović.

Osman-pašu, sa druge strane, igra Andrija Kuzmanović. Kaže da su sa ovom predstavom prošli kroz jako tranzitan period u kome su ostali bez dragih kolega.
“Prvo nas je napustio Lane, zatim Marko a onda je Brstina je došao da nas spase, uleteo je u ulogu za dva dana. Jedva čekam beogradsku premijeru jer smo dugo radili, imam osećaj nekada da smo radili tri, a ne jednu predstavu. Stalno smo nekako kretali od početka, ali energija i ljubav su ostali među nama isti, nepromenjeni. Miloš i ja smo odnos dogovorili u početku, uspeali smo da napravimo neku sinergiju, koheziju. Mislim da je Nikita, kao reditelj napravio magiju, poseban svet u ovoj predstavi”, dodao je Kuzmanović.

O gubitku koji su pretrpeli tokom rada na predstavi i glumcima koje publika ne vidi, govorio je i Dejan Đonović koji igra lik Skendera.
“Ova predstava ima još dva glumca koja ne vidite na sceni, a to su Lane Gutović i Marko Živić. Oni su ugradili sebe u ovu predstavu i svi to osećamo. Moje veliko zadovoljstvo je što smo ovakva ekipa i što je došlo do ove saradnje. Mislim da je to budućnost u regionu – da se više upoznajemo i više zajedno radimo. Sigurno će iz tih zajedničkih projekata izaći neko novo saznanje i nova vrednost”, kazao je Đonović.

Bojan Munjin, koji je selektovao ovu predstavu za festival koji je ove godine nosio slogan”Pričaj mi o nežnost”, kaže da su se sve predstave, viđene na festival, okupile oko tog slogana. Nežnost, kako je rekao, je jedna najintimnija, najfinija, najljudskija, najplemenitija i najčistija osobina koja je danas ugrožena.

“Bavili smo se svim demonima koji u današnjem svetu žele tu nežnost da udave. Ona nije potpuno pridavljena, ona se bori a mi se preko umetnosti, borimo da ona ipak ostane na površini. Pored slobode i prijateljstva, ova predstava postavlja i pitanje: Gde je nežnost kada se radi o javnim poslovima? U ovom slučaju su to državnički i vojni. Tu imamo probleme i događaje kojima smo mi svedočili u poslednjih 30 godina. To je period kada su se prijateljstva rasturala, braća ubijala, kad su jedni druge izgonili, ne samo iz stanova, negi i iz država i života. Neprekidno se bavimo plimom zla koja razara i sa malo ljudi koji pokušavaju da to poprave”, zaključio je Munjin.

Posle užičke publike koja je predstavu “Zelena čoja Montenegra” ocenila sa 4,25, sutra, 9. oktobra premijerno će videti i beogradsaka publika a u decembru ću biti igrana u Podgorici i Sarajevu.

Fotografije—Narodno pozorište Užice i Slavica Panić/Nova.rs.