Užičanka u srpskoj školi u Cirihu

Jelena Todorović- Lazić od septembra 2013. godine sa porodicom živi u Cirihu. U najveći grad u Švajcarskoj, koji je prestonica istoimenog kantona, doveo je posao. Moja mama je videla konkurs u „Politici“ u kome je Ministarstvo prosvete Republike Srbije tražilo nastavnike srpskog jezika koji bi predavali u inostranstvu, ja sam se polušaljivo- poluozbiljno prijavila, ušla sam u uži izbor, prošla testiranja i intervju- i tako od septembra 2013. sa porodicom živim u Cirihu, počinje svoju priču rođena Užičanka.

To što sam rođena i odrasla u Užicu, oduvek sam mislila da sam se mogla roditi bilo gde i da činjenice našeg života koje nismo birali i na koje nismo mogli da utičemo nisu nešto što bismo onda mogli sebi pripisivati u zaslugu ili uzimati kao opravdanje. No u mnogo čemu Užice u kome sam rasla bilo je sasvim pristojno mesto za život: taman dovoljno veliko i urbano i sa nekim sjajnim ljudima i mestima okupljanja da sam mogla da se u njemu osećam dobro. No „zlatni majdan“ mog detinjstva jeste moje Lunovo Selo, baka i deda, mamina velika familija, prostor beskrajne slobode i bezuslovne ljubavi. Tom svetu mog detinjstva i mojim roditeljima, a pogotovo mom pokojnom ocu, zahvalna sam za ono najbolje u sebi. I svojoj mlađoj sestri, zahvaljujući kojoj je starije maženo i paženo dete naučilo da deli i da bude odgovorno i za drugoga. Ivana je od mene mlađa četiri godine i jako smo bliske. Ponekad se sa njom šalim govoreći kako mi je ona bila generalna proba roditeljstva, veruje Lazićeva.

U okviru projekta “Zajedno na putu svetosavlja” u Cirihu su boravili učenici OŠ “Dušan Jerković” Foto–J.L.

Dodaje da je svet u kome su naše generacije rasle (ona je ‘75. godište) jasno podeljen na dva dela: pre i posle raspada Jugoslavije. Mislim da smo bili „isuviše meka deca Titovog socijalizma“, kako je to jednom rekao jedan novinar, koja su odjednom morala da iznova traže svoje vrednosne koordinate. Kaže da je tek u komunikaciji sa Švajcarcima sličnog godišta, u pokušajima da im objasnim kako je to izgledalo preživljavati sa roditeljskom platom od dve marke, stajati u vozu do Beograda na jednoj nozi, učestovati u studentskom protestu protiv krađe izbora ‘96-97, slušati svakodnevno sirene za vazdušnu opasnost tokom NATO bombardovanja, shvatila da su to dva drastično iskustveno odvojena i nespojiva sveta. Ističe da je to posebno karakteristično za Švajcarsku, koju su zaobišla čak i oba svetska rata, i u kojoj počesto imaš utisak kao da živiš u nekom postitorijskom, donekle plošnom svetu…

Moj „Bildungsroman“, u kratkim crtama: osnovnu školu (OŠ“Braća Ječmenica“, sadašnja „Stari grad“) i gimnaziju (društveno-jezički smer) završila sam u Užicu, kao uzorni štreber. Godine „kaljenja čelika“; tj. studiranja, provela sam na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde sam završila srpsku književnost i jezik. Iako sam bila ono što se zove „sjajnim studentom“, ne bih te godine na fakultetu opisala kao naročito srećne. Bile su to godine lutanja, traganja, grča, nemira, nesigurnosti i preispitivanja. Tek su mi tridesete stvarno prijale (u pravu su „Darkwood“-i, život stvarno počinje u tridesetoj :-)).Ali ono što jeste bilo sjajno je to što sam na fakultetu stekla prijatelje za ceo život, i što su mi ta prepoznavanja bila važnija od svakog „uspeha“, shvaćenog u onom suženom, da ne kažem malograđanskom, smislu te reči, navodi Lazićeva, dodajući da postoji ono što je svačiji paralelni „obrazovni roman“, a to su mimo obaveznih lektira pročitane knjige, filmovi, muzika, pozorišne predstave, dugi razgovori „o smislu života“ sa prijateljima, uzvraćene i neuzvraćene ljubavi.

Jelena Lazić (prva s leva) i Jasna Radojičić, nastavnice u Dopunskoj školi na srpskom jeziku u Cirihu pokrenule su humanitarnu akciju “Igrajmo za Srbiju” Foto–J.L.

Dodaje da je po završenom fakultetu upisala postdiplomske studije, ali da se tu nije preterano zadržala; nekako sam osetila da to više nije „moja šolja čaja“, što bi Englezi rekli. Čekala sam posao na Institutu za književnost u Beogradu, ali se to iz nekih meni ne baš poznatih razloga izjalovilo. Počela sam honorarno da lektorišem, najpre za Izdavačku kuću „Plato“, a kasnije zahvaljujući mojoj drugarici Ivani, provela sam 10 divnih godina radeći kao lektor za „Egmnont“, danskog izdavača za decu koji je imao svoje predstavništo u Beogradu. U međuvremenu sam se, mislila sam tada privremeno, vratila u Užice kada je tamo iskrsao posao u školi. I onda se, kako to već u životu biva to „privremeno“ pretvorilo u stalno. Povukli su me neki sjajni klinci, otkrila sam da, koliko god sam u početku bežala od nastavničke sudbine mojih roditelja, imam i sama „žicu“ za to, i da volim da radim sa decom. Otkrivala sam i prednosti povratka u svoj rodni grad. Desile su mi se neke stvari koje su me zauvek promenile: Smrt (tate) i Ljubav (Čedo) i majčinstvo (Pavle), sa setom se priseća Lazićeva.

A onda je, sasvim slučajno (ili ne, zavisi ili ne zavisi ko u šta veruje), došla Švajcarska. Moja mama je videla konkurs u „Politici“ u kome je Ministarstvo prosvete Republike Srbije tražilo nastavnike srpskog jezika koji bi predavali u inostranstvu. Ja sam se polušaljivo- poluozbiljno prijavila, ušla sam u uži izbor, prošla sam testiranja i intervju- i tako od septembra 2013. sa porodicom živim u Cirihu. Bila je to velika promena.

Većina nas vremenom priželjkuje novi početak, izazove i šanse, ali nam se ne napušta rado ono što zovemo „zona komfora“ (koliko god ona bila fiktivna). Trebalo je presaditi se, makar i privremeno, započeti sve iz početka: stvoriti novi dom (a pre toga uopšte naći stan, što je u Švajcarskoj često na nivou traženja posla, jer je potražnja ogromna), navići se na novi posao (predavati srpski jezik deci kojoj je to maternji, ali odavno nije primarni jezik, potpuno je novo iskustvo i traži potpuno drugačiji pristup, pripremu, metodologiju), naučiti nemački jezik (gimnazijsko znanje bilo je odavno zaboravljeno), pomoći detetu da se prilagodi, steći nove prijatelje (mnogo važno!), taksativno navodi Lazićeva.

I tako već (ili tek) nepune tri godine živimo u Švajcarskoj, toj, po mnogima, realizovanoj utopiji. Naravno, brzo te prođe početna fascinacija i shvatiš da je život život, gde god da si, i da utopija ne postoji, ili da je pak strašno dosadna. No prvi put stvarno u životu shvatiš šta znači reč „sistem“ i definiciju da je država zasnovana na društvenom ugovoru sa svojim građanima, po kome i jedna i druga strana i daju i dobijaju.

Živeti u jednoj bogatoj zemlji visokorazvijenog kapitalizma u srcu Evrope je dragoceno iskustvo, svakako, i u tom ličnom i porodičnom unutrašnjem razvoju kroz bogatstvo doživljaja, utisaka, kroz prepreke, iskušenja i nova traganja za smislom vidim neizmerljivu dragocenost našeg življenja ovde, sigurna je Lazićeva.

Priča da što se švajcarskog obrazovnog sistema tiče, koji se kod nas u poslednje vreme često pominje kao primer u kome postoji dualno obrazovanje, on je prilično komplikovan i treba dosta vremena da shvatiš kako zapravo funkcioniše.

Obavezno školovanje praktično počinje od 4. godine života poalskom u predškolsko, koje traje dve godine. Jedan od razloga za to jeste što npr. u Cirihu živi dosta stranaca, pa se deca koja dolaze iz različitih kultura i sredina tako postepeno navikavaju na švajcarski sistem i uče nemački jezik, to jest švajcarski dijalekt nemačkog jezika. Sa šest godina se kreće u prvi razred, i tada počinje pravo osnovno školovanje, koje traje devet godina. Jedan učitelj predaje većinu predmeta od 1. do 3. razreda, zatim drugi od 4. do 6., a tek od 7. razreda dobijaju premetne nastavnike. Deca se vrlo rano navikavaju na promenu kao jedinu stalnost: promenu učitelja, školskih drugara, načina rada…Istakla bih kao poseban utisak to što je ovde ručni rad obavezan školski predmet. U školi se uči i kuvanje, ide se na farmu da se sadi krompir ili beru jabuke i vidi kako funkcioniše jedno seosko domaćinstvo, i niz drugih praktičnih znanja i veština.

Glavni predmeti u školi su nemački i matematika, zatim engleski i svet oko nas (kod starijih religija i kultura). Fizičko vaspitanje je isto važno; pored fiskulturnih sala, svaka škola ima veliko dvorište sa sjajnim igralištima, mnoge škole imaju i svoj bazen, trim staze, itd. i svuda je puno zelenila i cveća. Decu retko u školu vozi „mama i tata taksi“, već uglavnom dolaze trotinetima ili biciklima. Nigde nisam videla da roditelji nose deci rančeve sve do učionice, donose im užinu na odmoru i trče svuda za njima da se ne oznoje i ne povrede kao što je kod nas trend poslednjih godina; deca se mnog ranije uče da budu samostalna i to mi se jako sviđa. Još nešto: roditelji aktivno učestvuju preko svojih udruženja i foruma u radu škole, organizuju razne vannastavne aktivnosti, ali se ne mešaju u rad nastvanika i poštuju njegove ocene i odluke vezano za njegovo dete. Ovde je na nivou naučne fantastike da neko od roditelja zove nastvanika i interveniše za ocenu.

Nema ni inflacije šestica (naše petice) kao kod nas. Sa druge strane, nema ni ponavljanja razreda i sa decom stalno rade, vrlo često u istoj učionici, i pedagog, pedagoški asistent (često volonter, koji za to nije plaćen, već to radi iz entuzijazma), nastavnik nemačkog jezika za one kojima ovaj jezik nije maternji, nastavnici koji pomažu u izradi domaćeg zadatka, itd. Dešava se da u istom trenutku u učionici budu čak tri nastavnika. Ovde je za decu na neki način presudan 6. razred: tada učitelj na osnovu ocena i svog celokupnog utiska o detetu odlučuje da li će ono ići u „sek“ A, B ili C: „sek“ A podrazumeva najbolji i najširi dijapazon zanimanja koja mu kasnije stoje na raspolaganju, B slabiji, a C prilično loš. To je najkomplikovaniji deo priče o njihovom obrazovnom sistemu: em je ova podela komplikovana sama po sebi, em svaki kanton ima svoja pravila, navodi Lazićeva.

Ona dodaje da dete može da pokuša da upiše i gimnaziju polaganjem prijemnog ispita posle 6. ili 8. razreda, ali to u Švajcarskoj uspeva samo 1 do 2% dece- konkurencija je oštra, kriterijumi su visoki i mora da se ide na specijalne pripreme jer se gradivo koje je na prijemnom ispitu ne uči u redovnoj školi. Čak i ako uspeju da upišu gimnaziju, decu budno prate tokom prve godine, i ako procene da neko nije dovoljno dobar za gimnaziju, vraćaju ga u „sek“. Ogromna većina učenika se tako usmerava na praktična zanimanja. Posle 8. razreda učenici traže „praksu“, takozvani „Lehre“, u nekoj firmi koja je spremna da ih primi i oni već tada praktično ulaze u svet rada. Posle tri godine prakse oni ili ostaju da rade u toj firmi ili traže novi posao, ili se pak odlučuju za dalje školovanje u stručnim školama ili na univerzitetima, objašnjava Lazićeva.

Iskreno govoreći, iako ovoj deci mnogo toga stoji na raspolaganju- počev od sjajno opremljenih učionica, najsavremenijih nastavnih sredstava, metodičkih igara, obilja mogućnosti i izvesnosti perspektive- njihova opšta znanja nisu na visokom nivou, mnogo vremena u toku dana provode u školi a bez velikih realnih efekata, uče često samo elementarne stvari, znaju jako malo o istoriji, geografiji, biologiji, fizici, hemiji, matematika u osnovnoj školi im je kudikamo lakša nego ona koja se na istom uzrastu uči kod nas, uče ciljano za testove, opterećeni su čestim testiranjima i svakodnevnim domaćim zadacima (koje moraju da urade), naglašava Lazićeva dodajući da se deca u Švajcarskoj ne uče sposobnosti kritičkog mišljenja, dijagnoza „ADHD poremećaj“ se brzo postavlja i olako se pripisuje ritalin kao terapija, što je u EU nezamislivo…I još bih tu mogla svašta da nabrojim, ali ne bih da me neko pogrešno protumači i kaže na sve ovo: „Eto, kažem ja da je srpsko obrazovanje i dalje među najboljima! Vidiš kako mi talentovanu decu imamo!“Uostalom, cilj većine obrazonih sistema u svetu i jeste „proizvodnja“ poslušnih građana koji dobro rade svoj mali posao, a ne postavljaju velika pitanja o smislu svega.

Lazićeva na ličnom primeru pojašnjava i kako izgleda jedan radni dan nastavnika koji radi u Dopunskoj školi na srpskom jeziku.

Svaki moj radni dan je drugačiji, iz prostog razloga što svaki dan radim u drugoj školi (jednog dana čak i u dve) na drugom mestu u kantonu Cirih, sa drugom decom. Trenutno imam preko 100 đaka, u šest škola. Đaci su svih uzrasta, od 1. do 8. razreda, što će reći da su odeljenja heterogena. To je najveći profesionalni izazov, i na početku je jako teško osmisliti i organizovati čas, ali se vremenom čovek uhoda. Časove osmišljavam tematski, pa onda te teme prilagođavam svakom uzrastu i/ili detetu ponaosob. Udžbenici postoje, ali mnogo više materijala osmišljavam sama, tako da na pripremanje časova ide zaista jako mnogo vremena.

Plan i program su definisani od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije, ali i okvirnim planom za nastavu maternjeg jezika i kulture Direkcije za obrazovanje kantona Cirih. Pošto se način rada, metode, sadržaji, ishodi u švajcarskim školama dosta razikuju od srpskih, nastavnik je u obavezi da posećuje časove u njihovim školama i da poštuje određena pravila i standarde koje ovde važe. Od nastavnika maternjeg jezika (a u kantonu Ciriha se uče čak 22 jezika!) takođe se očekuje da vodi redovnu imejl prepisku sa švajcarskim kolegama, direktorima škola, nadležnima u Direkciji za obrazovanje, da pohađa kurseve nemačkog jezika i seminare za nastavnike koje organizuju Švajcarci, navodi ona.

Rad u „srpskoj školi“, međutim, nikako ne podrazumeva samo držanje redovnih časova. Nastavnik kad dođe u Švajcarsku brzo shvati da je za srpsku zajednicu ova škola jedna vrsta stožera oko koga se okupljaju deca, njihovi roditelji, sportski klubovi, folklori, kulturno- prosvetna i druga udruženja Srba u dijaspori. Srpska crkva je drugi stožer i škola i crkva ovde prilično tesno sarađuju.

Treći stožer je Ambasada Republike Srbije u Cirihu, tj. Ambasada u Bernu. Na inicijativu nas nastavnika, a uz podršku Konzulata RS, Srpske pravoslavne crkve u Cirihu, našeg Ministarstva prosvete i drugih institucija, udruženja, firmi i pojedinaca, održali smo niz manifestacija koje su imale odličan odziv i medijski odjek.

Moja koleginica Jasna Radojičić (sa kojom imam izuzetnu saradnju) i ja posebno smo ponosne na humanitarno- sportski turnir „Igrajmo za Srbiju“ , koji je prvi put organizovan 2014, u vreme majskih poplava u Srbiji; tada smo uspeli da tokom sportsko- zabavnih nadmetanja prodajom majica sa originalnim logom manifestacije (hvala divnom kreativcu Alekseju Sivčeviču, našem Užičaninu!) prikupimo 4500 franaka za pomoć osnovnoj školi u Krupnju (opremljene su nekolike učionice novim školskim nameštajem). Turnir je organizovan i prošle godine, kada smo pomogli Domu za decu ometnu u razvoju „Sremčica“ u okviru njihovog plemenitog projekta „Kuća na pola puta“.

Nedavno smo „Igrali za Srbiju“ po treći put, a i ove godine ostvarili plemeniti cilj i sa prikupljenih franaka pomoći ćemo 6-godišnjoj Anđeli Đukanović Stanić iz sela Mustapić kod Kučeva, koja boluje od raka pluća i vodi mukotrpnu borbu za život, kao i Nacionalnom udruženju roditelja dece obolele od raka, koji su pokrenuli akciju za izgradnju hemato- onkološkog odeljenja Kliničkog centra u Nišu. Ovim se naša manifestacija priključila široj akciji pomoći, koju su započele javne ličnosti, humani ljudi i firme u Srbiji. Mnogo je i bolesti i bede i strašnog nemara na svakom koraku kod nas, nažalost, i posebno kod ovog poslednjeg imali bismo puno toga da naučimo od Švajcaraca, ali to je sad već neka druga priča.

Učesnici humanitarne akcije “Igrajmo za Srbiju”
Foto–J.L.

Lazićeva je posebno srećna što su opet Užičani deo čitave priče: novi logo je ponovo radio Aleksej Sivčevič, a sportske artikle čijom prodajom je novac prikupljen firma „ARDU SPORT“ iz Užica.

Radujemo se što ćemo pomoći maloj Anđeli prema kojoj je život na više načina bio okrutan, da ozdravi i ponovo nauči da se raduje, hoda i smeje, a mi svi koji smo učestvovali u tome osetili smo ono što u ovo brzo, prebrzo vreme često zaboravljamo: da si čovek u punom značenju te reči kad saosećaš, daješ i pomažeš drugima i time i svom životu daješ viši i plemenitiji smisao, uverena je Jelena Lazić, Užičanka koja u Švajcarskoj pomaže deci iz Srbije da ne zaborave maternji jezik, kulturu, tradiciju i plemenitost kao elementarne osnove koje jednu naciju izdvajaju od drugih.

      Ovaj tekst je deo projekta “Užičani kojekude” sufinasiran sredstvima grada Užica za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2016. godini