Možemo li zaista da se menjamo?

Kada je reč o promeni, lakše nam je da zamislimo pojedinačnu od promene na globalnom planu. I mada smo za globalnu svi lično i kolektivno odgovorni, u prvom je slučaju odgovornost isključivo lična, a koraci jasniji. Ipak, neretko čujemo jedni od drugih da se čovek ne menja dok je živ ili da „vuk dlaku menja, a ćud nikad“. Iz pozicije osobe koja shvata da treba i želi da se promeni, ovo nije baš motivišuća poruka. Iako je istina da promena mora da bude željena, a ne nametnuta, kako bi bila moguća, ovakvo odsustvo podrške okoline znatno otežava proces promene.

Iako se naše ličnosti i karakteri formiraju u ranom detinjstvu, čitav život zadržavamo sposobnost rasta i razvoja, odnosno promene. U životu odraslog čoveka, one su obično izazvane prethodno teškim periodom ili ponavljajućim neprijatnim iskustvima, usled čega gubimo nadu da je drugačije moguće. „Pred zoru je najcrnje“ i slične narodne izreke tu pošteno izriču svu teškoću menjanja, ali ujedno prepoznaju prostor za svetlo, odnosno novo. Iako su promene sitne i postepene, često za okolinu nevidljive, važno je imati na umu da ništa nije „gotovo“ i da uvek ima prostora za drugačije iskustvo. To svakako ne znači da je promena prosta stvar odluke, već da ima razloga da verujemo da naše angažovanje na tom planu ima smisla.

Neuspeh u prevazilaženju određenih problema imamo tendenciju da stavimo u službu potvrde trajnih negativnih kvaliteta osobe ili odnosa. Tako neretko zapadamo u zamku označavanja osobe kao „takve“, umesto da pokušamo da osvestimo kontekst javljanja problema i mogućnosti njegovog prevazilaženja kroz vreme. Označavanjem otežavamo kretanje i gušimo potencijal za rast. Nema prečice, ali bez vere u put nema ni puta.

Kako radimo na promeni?

Zamislite da trčite u cokulama toliko dugo da zaboravite da ste obuveni. Noge vas bole, ali ne vidite drugi izbor osim da nastavite da trčite ili eventualno usporite, jer ste se sa njima srodili. Da li biste se izuli kada bi vas u gostima zamolili ili biste se uvredili što su cokule uopšte primetili?

U psihoterapijskom procesu se trudimo da eksternalizujemo, odnosno „objektivizujemo“ probleme koji nas sputavaju. Eksternalizacijom terapeut i klijent zajedno rade na dekonstruisanju dominantne priče koja pravi problem. U ovom procesu, problem postaje odvojen deo i tako odvojenom mu se pripisuju značenja. Kada se problem odvoji od osobe ili odnosa, slobodnije mu pripisujemo značenje i otvaramo mogućnost alternativnih tumačenja.

Priče koje imamo o svom životu određuju značenje koje pripisujemo tom iskustvu. Kako je život uvek bogatiji od priče, neminovno je da u našim pričama životno iskustvo nikada nije potpuno uključeno. Selekcijom aspekata koji su nam važni, pamćenjem i prepričavanjem, učestvujemo u jačanju dominantnog narativa koji vremenom može da optereti i „uguši“ osobu ili odnos.

Kada se problemom zasićen opis života, odnosa ili osobe postepeno razgradi, otvaraju se nove mogućnosti za preduzimanje akcije. U partnerskim odnosima, ovaj pristup pomaže da se skrene pažnja sa priče o tome ko je kriv i otvori prostor za saradnju u borbi sa problemom, efektivnije i uz manje stresa. U ličnom radu, fokusiramo se na doživljaj sveta, doživljaj sebe i osećaj svrsishodnosti. Da bi se doprlo do ovog osećaja, potrebno je krenuti od priča koje su nam dostupne, poznate, ispričane, „priče o nama“. Onih koje smo čuli od roditelja, rođaka, prijatelja, onih koje ponavljamo i na koje se u glavi prilikom predstavljanja i samorazumevanja oslanjamo. Vremenom rasvetljavamo put do neispričanih delova i radimo na tome da razumemo kako je došlo do baš takve priče. Kada dospemo u dodir sa zanemarivanim aspektima i otvorimo vidno polje ka novom, počinjemo da pišemo „našu priču“.

Iz ove perspektive, alternativne priče su prvi korak ka promeni, angažovanoj, a ne spolja nametnutoj. Kako je čovek misleće i biće osećanja, ali i društveno biće, ovaj proces nije lak i nije uvek moguć u samostalnoj izvedbi.

Ipak, činjenica da smo u vlasti značenja koja pripisujemo ohrabruje i ide u prilog mogućoj promeni. Saradnja u pisanju alternativnih priča, druga je strana novčića –reautorstva životakao terapijskog cilja. Tokom ovog procesa važno je ostati otvoren, strpljiv i pošten prema sopstvenim ograničenjima, ali i zadržati veru u svrsishodnost angažovane promene. Terapeut je tu „prijatelj na putu“, ali su koraci Vaši.

Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Teodorom Didić, sistemsko-porodičnom psihoterapeutkinjom na edukaciji, seansu ili konsultaciju možete zakazati na DokTok platformi.

Korišćena fotografija preuzeta sa www.doktok.rs