Užičanka dizajnira inteligentne fasade u Dohi

Kaže da se firma u kojoj radi bavi inovativnom tehnologijom zid zavesa sa ugrađenim mehanizmom za automatsko čišćenje fasada, a ona konretno radi na unapređenju i razvoju tehnologija za specifične projekte objekata na Bliskom Istoku.

Ivana Avakumović rođena je 1975. gdoien u Užicu, gde je završila Osnovnu školu Andrija Đurovic i srednju Radoje Marić gde je stekla zvanje mašinskog tehničara. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu apsolvirala je 2000., a diplomirala 2006.

Od 2000- 2005. radila na free lance projektima, ali i kao privatni predavač studentima Arhitektonskog fakulteta za predmete: betonske konstrukcije, drvene i metalne konstrukcije i držala razne kurseve urbanizma.

Od januara 2005 do maja 2007. radila je u Istraživačko– poslovnom centru Arhitektonskog fakulteta (IPC) kao arhitekta- saradnik kod profesora Mihaila Timotijevića na konkretnim projektima i konkursnim rešenjima. Učestvujući u radu tima profesora Timotijevića i Ivana je zaslužna za veliki broj nagrada koje su osvojili. Kao prve nagrade a sve su osvojene 2006. godine izdvaja UN-HABITAT konkurs za idejno arhitektonsko rešenje objekata socijalnog stanovanja u Kraljevu, prva nagrada pripala im je i na internacionalnom konkursu za idejno urbanističko-arhitektonsko rešenje rekonstrukcije gradskog centra Bosanske Gradiške, BIH, ali i na konkursu za idejno urbanističko-arhitektonsko rešenje rekonstrukcije “Kalenić“ pijace u Belgradu. Druge nagrade timu profesora Timotijevića osvojene su na Konkursu za urbanističko rešenje Turističkog kompleksa na Divčibarama (2005.), takođe 2. nagradu UN-HABITAT na konkursu za idejno arhitektonsko rešenje objekata socijalnog stanovanja u Valjevu, 2006. godine, kada i 2. nagrada na Konkursu za idejno urbanističko rešenje restauracije srednjevekovne tvrđave Kastel u Banja Luci. Naredne 2007. godine pripala im je druga nagrada za visoki otkup na konkursu za idejno urbanističko-arhitektonsko rešenje trga „Kosturnica “u Kruševcu, Serbia, a 2009. godine

3. nagrada na konkursu za idejno urbanističko-arhitektonsko rešenje gradskog centra u Novom Sadu.

Užičanka Ivana Avakumović od 2007. do 2009. bila je stalno zaposlena kao arhitektonski inženjer u ruskoj kompaniji ‘Maritimo Group’ u Beogradu. Konkretno je radila na projektovanju i razradi projekata javnih objekata kao što su hoteli, sportski centri, stadioni, turističko- rekreativni centri u Moskvi ali ostaliim delovima Rusije. U okviru kompanije učestvovala je na dizajnu idejnog rešenja teniskog kompleksa Đokovic, čija je predviđena lokacija bila na Novom Beogradu.

Od 2009-2013. Ivana je bila stalno zaposlena kao arhitektonski inženjer u kompaniji “Imperial gradnja” u Beogradu.

Jula meseca 2013. godine Avakumovićeva napušta Srbiju i odlazi u Katar. U glavnom gradu Dohi do novembra prošle godine radila je za egipatsku konsultantsku kompaniju ECG na pozicijama koncept dizajn arhitekte, projekt inženjera, team leader u departmanu za landscape i urbanizam i na mestu zamenika projekt menadžera.

Ivana Avakumović (u sredini) sa kolegama u Dohi Foto–I.A. privatni album

Trenutno je angažovana u Britansko-Austrijskoj kompaniji iku®windows kao dizajn menadžer. Kaže da se firma u kojoj radi bavi inovativnom tehnologijom zid zavesa sa ugrađenim mehanizmom za automatsko čišćenje fasada, a ona konretno radi na unapređenju i razvoju tehnologija za specifične projekte objekata na Bliskom Istoku. Dodaje da joj posao podrazumeva i projektovanje detalja, saradnju sa klijentima i fabrikatorima.

Avakumovićeva ističe da se ideja o odlasku u inostranstvo kao vid unapređenja rodila još tokom poznih godina fakulteta, a da je konačnu odluku da joj se želje ostvare donela krajem 2012.

Usled ekonomske krize broj radnih mesta u zemlji se smanjio na minimum a uslovi dobijanja posla nisu zavisili od kvaliteta i referenci, što je bio i jedan od faktora zbog koga sam se i odlučila da emigriram, kaže ona i dodaje da je prvobitna ideja bila Evropa. Stigle su mi dve ponude: od firme “Pace Architecte” iz Francuske i još jedna ponuda sa Krita. Krenula sam sa učenjem jezika kao početnim korakom za emigraciju u Francusku, priseća se Avakumovićeva. U međuvremenu sasvim iznenada i potpuno neočekivano dobila sam ponudu za Dohu. Firmi ECG je trebao arhitekta, projektant sa znanjem rada sa 3D programima, a koleginica koja je konkurisala nije ispunjavala uslove pa je mene preporučila. Sa druge strane, u Francuskoj je sve stalo zbog ekonomske krize što mi je pomoglo da presečem i prihvatim ponudu za Katar. Sve se jako brzo odigralo. Ponuda je stigla u maju 2013., ja sam već 1. jula te godine počela da radim u Dohi, kaže ona.

Priča da je Doha mlad grad u kome je pre 10 godina postojao samo Sheraton hotel i ništa drugo (na slici). Nije bilo ni semafora, a saobraćaj je regulisan kružnim tokovima.

Doha, glavni grada Katara razvija se neverovatnom brzinom Foto–I.A.

Avakumovićeva dodaje da je Katar mala i mlada, još uvek neizgrađena dražava u kojoj će za samo 6 godina biti održano Svetsko prvenstvo u fudbalu. Katar će se tako upisati u istoriju kao prva arapska država domaćim najboljim fudbalerima sveta. Trenutno, Katar ima svega oko 278.000 lokalnog stanovnistva od ukupno oko ukupno dva miliona. Ostatak stanovništva je radna snaga, pogon. Expats, kako se lokalno zovu, koji su došli da pripreme Dohu za FIFA 2022 prvenstvo.

Naglašava da stranci nikada ne mogu dobiti katarsko državljanstvo, a da su u toj mogućnosti, ako im se ponudi, jedino sportisti koji igraju za reprezentaciju Katara.

Upoznajući nas sa Katarom, odnosno Dohom, ona posebno ističe činjenicu da je život u ovom gradu veoma skup. Rente su ekstremno visoke a avionske karte za iste, tj kraće destinacije od ostalih zemalja, skuplje. Kao primer navodi da ko hoće na da putuje na Tajland iz Srbije, ako leti preko Dohe, karta iz Dohe će biti makar 100 eura skuplja. 

Katar vrlo često obilazi u društvu svog psa Foto–I.A. privatni album

Naglašava da se u Dohi u kojoj ima puno došljaka mogu upoznati razne kulture, od bliskog Istoka do Afrike, Evrope i Amerike. Kaže da je rasizam rasprostranjen do te mere da se plate obračunavaju u odnosu na poreklo radnika i da najbolje prolaze belci a najgore Indusi kojih u Kataru ima najvise.

Avakumovićeva kaže da Katar tokom godine ima odličnu temperaturu sa minimalnih 12 stepeni Celzijusa tokom pojedinih zimskih dana, dok početka maja temperature rastu i tokom dana dostižu i do 45 stepeni. Najveće vrućine su tokom juna, jula i avgusta, kada se dešava da je jutarnja temperatura već 40 stepeni. Vlažnost je često visoka što dodatno otežava boravak na otvorenom prostoru tokom letnjih meseci i tada se jedino živi pod klima uređajima kako u objektima tako i u automobilima. Temperature u objektima su setovane na oko 18C, tako da, uvek nosim džemperčić i maramu sa sobom, iako je napolju jako vruće. Izlazi se, po potrebi uveče al veća zadržavanja na otvorenom nisu preporučljiva, navodi ona.

Katar je zemlja čiji zakoni prate zakone Kurana. To znači da su islamski verski praznici i državni praznici. Ramadan, najduži od svih, podrazumeva ne unošenje vode i hrane kao i pušenje u toku dana. Po katarskom zakonu, za sve (bez izuzetka) je zabranjeno jesti i piti na javnim mestima u toku dana, dok post traje. Ramadan traje mesec dana, od dana mladog meseca, a u tom periodu restorani i kafici rade tek uveče, kad sunce zađe i kada svi idu na Iftar- prvi obrok tog dana. Prodavnice rade dvokratno, a svi zaposleni skraćeno, 6h. Nakon Ramadana, nastupa Bajram koji se obeležava 3 neradna dana.

U Kataru nije retkost na sve strane videti vernike kako se pet puta dnevno mole na javnom mestu, a zahvaljujući tome što živi u Dohi Avakumovićeva je naučila da nisu ni svi Arapi isti – i oni se često međusobno ne slažu, a u nepopularnosti prednjače Egipcani. Libanci su “uobraženi fenseri” a Sirijci i Iračani su uglavnom banovani iz zalivskih zemalja, i njima je jako teško dobiti vizu za bilo koju zalivsku zemlju.

Ističe da se u Kataru puno radi, potkrepljujući to činjeniceom da je uobičajeno radno vreme 9+1 (pauza za rucak) + radna subota. Ona kaže da s obzirom da radi za evropsku kompaniji da su joj uslovi rada dosta bolji u odnosu na druge. Trenutno radim kao Dizajn menadžer iku®windows-me, u kompaniji koja se bavi razvojem i dizajnom inteligentnih zid zavesa – fasada. Bavim se inženjeringom i istraživanjem novih mogućnosti naših inteligentnih fasada, tako da je meni zanimljivo i svakako mogu vremenom da napredujem. Inače, u Kataru nije uobičajeno prebrzo napredovanje i obično je slučaj da, koje uslove dogovorite u startu, to se do kraja neće menjati. Al na kraju sve zavisi od kompanije za koju radite, zaključuje ona. Tvrdi da su zapadne kompanije mnogo bolje u uslovima rada i u slučaju kada rad treba da se nagradi.

Naši ljudi (iz bivše Jugoslavije) uglavnom dolaze na inženjerske pozicije i njihovo znanje i iskustvo je daleko veće od inženjera koji rade u Kataru, jer su stručniji i iskusniji. Oni drugi, koji dolaze bez diplome, uglavnom su zaposleni u Qatar Airways-u (priličan broj) ili po ugostiteljskim objektima kao uslužno osoblje. Ovo nisu zavidne pozicije jer su malo plaćene a smeštaj im je zajednički.

U Kataru, uz povećanu populaciju u odnosu na saobraćajnu infrastrukturu i divlju vožnju, kretanje u gradu je prilično stresno što dodatno utiče na već naporan životni tempo grada, konstatuje Avakumovićeva.

Ipak, kaže da Katar dosta nudi, jer pored zarade, s obzirom da se nalazi između Istoka i Zapada, Katar je idealna polazna lokacija za mnoge destinacije u okruženju, koje zaposleni tamo mogu sebi da priušte. Navodi da je do sada obišla sve zemlje u okruženju: UAE, Oman i ceo Katar. Zatim, Maldive, uskoro putuje na Šri Lanku, a u planu su joj i Tajland, Malezija, Kina, Japan, Nepal, Jordan i Liban.

Iz Dohe često obilazi okolne zemlje Bliskog Istoka        Foto–I.A. privatni album

Vikendom najčešće idem na kampovanje u pustinju sa prijateljima i psom, a posebno zadovoljstvo predstavlja joj vožnja po peščanim dinama.

Vožnja i šetnja peščanim dinama posebno su zadovoljstvo u Kataru    Foto–I.A. privatni album

Danas je Katar pun Srba, navodi Avakumovićeva, dodajući da pre tri godine kada je došla bilo ih je znatno manji, a i nikoga u startu nije poznavala. Danas, nije neuobičajeno da u prodavnici čujete “naš“ jezik pa onda osluškujete da čujete iz kog dela bivše Juge dolaze. Ovde se svi Srbi, Bosanci, Hrvati i Makedonci družimo bez razlike. Ovde sam stekla jako dobre prijatelje iz Bosne, one prijatelje koji se jednom il tek dva puta u životu sreću. Iz Užica je ovde ziveo do nedavno moj kolega, Dejan Poleksic, koji se se pre godinu dana vratio u Srbiju ali i dalje s vremena na vreme obilazi Dohu.

Druženja sa prijateljima koji vode poreklo iz bivše SFRJ Foto–I.A. privatni album

Užice je u srcu. Bez obzira što sam sa svojih 19 godina otišla na studije u Beograd i nikada se nisam vratila da živim u Užice, Užice je uvek u srcu i to se nikada nije promenilo, sigurna je Avakumovićeva, koja poslednje tri godine gradi uspešnu karijeru arhitekte u Dohi. Poslednjih godina, uz analizu specifičnosti ljudi našeg kraja – dovitljivost, mudrost i humor, lokal patriotizam se još vise intenzivirao, tako da je i psa iz Užica odvela u Dohu. Ubeđena je da današnje Užice nije ono što je nekada ovaj grad bio. Kao i u svim većim gradovima, demografija se promenila, Užice su naselili neki drugi ljudi, što je sasvim normalno i za očekivati, kaže ona. Ipak, kad god dođem još uvek sretnem poznate ljude kad prošetam Glavnom, što mi je baš super.

Avakumovićeva veruje da je Užice, zbog svog značaja u II svetskom ratu, dobilo privilegiju da se njim bave istaknute arhitekte tog vremena, kao sto je brilijantni arhitekta Mandic. On je projektovao trg (sa Poštom i Pozorištem i nezaobilaznom Gradinom) i veći deo centra Užica, koji su danas pod zaštitom kao spomenik kulture. Njegovi “crveni” soliteri iznad Revolta su svojom arhitekturom i proporcijom visoko kotirani na svetskoj arhitektonskoj sceni, navodi ona smatrajući da je urbanizam tog vremena imao svoju svrhu. Trg je projektovan kao manifestacioni- na njemu se održavaju državne priredbe a naše generacije su tu položile pionirsku zakletvu.

Potrebe današnjeg grada su drugačije i s toga treba “mekano” i sa umećem prilagoditi prostor vremenu u kom živimo, bez narušavanja njegovih najviših vrednosti.

Užice ima specificne saobraćajnice, uske, krivudave i strme, koje potiču još od vremena Turaka. Turcima je jako važan bio vodovodni sistem – koji je projektovan prema gravitaciji, jer su ulice pratile vodu. Po meni, trebalo bi prvo srediti infrastrukturu, koliko se može. U isto vreme, povesti računa o Glavnom Urbanističkom planu za grad Užice. Potrebno je “počistiti” i urediti grad na visokom nivou a onda preći na detalje.

Svaki put kada dođem u Užice primetim novoizgrađene objekte tamo gde im nije mesto. Na primer, pored moje kuće, u mirnoj stambenoj ulici, sa porodičnim kućama, tek 2 metra odmaknuta, nikla je stambena zgrada od oko četiri sprata. Pre svega, okolna infrastruktura nije prilagođena niti predviđena za objekte tog tipa pa postoji problem pristupa svim objektima i parkiranja u ulici. Takođe, ovakvi veliki objekti, na tako minimalnom prostoru, onemogućavaju dovoljnu isnolaciju i provetravanje ulice i ostalih objekata. To je jedna “sila” kojoj ništa ne možete, jer nije bilo dovoljno stručnosti i inspekcije u nadležnim organima. To je Beograd na vodi u malim razmerama. To me prilicno razljuti jer je Užice iznedrilo veliki broj kvalitetnih arhitekata koji nemaju uticaj na ovakve pojave. Al to je situacija u celoj zemlji koja te, i pored rastuće nostalgije, svaki put sastavi sa zemljom kad pomisliš o povratku, konstatuje Avakumovićeva.

                Ovaj tekst je deo projekta “Užičani kojekude” sufinasiran sredstvima grada Užica za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2016. godini.