Najveći park, najmanja briga…

Istina je da su zelene površine slika svesti i savesti građana ali ako u parku koji se prostire na površini od 4,5 hektara ne postoji ni jedna jedina kanta za smeće onda građani nemaju alternativu. Reč je o najvećem užičkom parku, kako ga Užičani zovu „Borići“. Sa jedne strane ograničava ga glavna ulica a sa druge Ulica Nikole Pašića, u centru je grada ali ga Užičani ipak ne koriste dovoljno. Zbog čega?

Kada iskoračite iz Ulice Nikole Pašića, prođete pored zgrade „Dunava“ i zakoračite stepeništem u park, već na prvim stepenicima će vas sačekati deo odgovora na postavljeno pitanje, u vidu naslaga blata i smeća. Posle 50 metara hoda naići ćete i na prvu klupu, tačnije pola klupe, kojoj kao i većini u parku nedostaju delovi za sedenje. Na dve ili četiri letvice ipak sede oni koji ne odustaju od ove prirodne lepote kojoj fali ili je pak viška ljudska ruka.

Nedostaje neko da pokosi nabujalu travu, da popravi klupe, da postavi kante za smeće, bar po neku jer ni jedne nema. Nedostaje neko ko će očistiti stepeništa i staze prekrivene nanetom zemljom, borovim iglicama i otpadom, staze koje su postale duplo uže nego što jesu. Nedostaje neko da ukloni palo stablo preko koga preskaču šetači i svi oni koji ovuda svakodnevno prolaze, da zameni pregorelu sijalici na lampionima, da uradi bilo šta.

Ovim parkom „gazduje“ JP Veliki park, tačnije brine o mobilijaru, rasveti, „čisti staze i prazni kante“. Briga o zelenim površinama parka poverena je JKP Bioktoš, tačnije radnoj jedinici „Zelenilo“. Njihova obaveza je da samo dva puta godišnje pokose travu, u proleće i početkom jeseni i jednom mesečno pokupe otpad ali samo sa zelenih površina. Istina je da kalendarski proleće još traje ali trava buja li buja, a od kosidbe ni traga.

Na pitanje zašto je toliko smeća na stazama ovog parka, oko klupa i zelenim površinama, nadležni kažu da su krivi građani jer ostavljaju otpad za sobom. Ima istine, otpad ne pada sa neba ali je istina i da ti isti građani nemaju alternativu jer u čitavom parku nema zaista ni jedna jedina kanta za smeće. Nije mali broj onih, možda je takvih i najviše, koji otpad stavljaju u džepove, torbe ili ga pak nose u rukama do kuće ili prvog kontejnera. Oni koji to ne rade, imaju opravdanje, nemaju ga gde baciti i ne žele da glume komunalno vozilo, plaćaju porez i komunalno uređenje i očekuju da svako radi svoj posao.

Da priča bude još tužnija svedoči i podatak da većina rukovodilaca nadležnih institucija, pa i onih kojima je ovaj park obaveza, ne znaju u kakvom se stanju on nalazi. O vremenu kada su svima „puna usta“ priče o značaju očuvanja životne sredine i brizi o zelenim površinama, dela govore mnogo više od svake izgovorene reči. Pred ovim informacijama ostala je zatečena i članica Gradskog veća zadužena za ekologiju Dunja Đenić:

„Bilo bi nekorektno da kažem da to nije naš propust, svakako jeste i propust lokalne samouprave i javnih i komunalnih preduzeća čiji je to posao. Preuzeću na sebe da proverim zašto nema komunalne opreme i to da se trava što pre pokosi. Sa druge strane mi je drago da ste se zainteresovali za ovu temu i da ljudi obraćaju pažnju kakve su nam zelene površine jer mi iz kancelarija ne možemo sve da vidimo. Kolektivna zainteresovanost je  sigurno najbolji način da se problemi reše pa ćemo, nadam se, što pre rešiti i ovaj problem“, kaže Đenićeva.

Zajednički interes i građana i lokalne samouprave svakako jeste viši nivo kvaliteta života čitave zajednice. Možda na standard ne možemo svi podjednako da utičemo ali sigurno možemo ispunjavati svoje radne i moralne obaveze. Priroda nam mnogo više daje nego što mi njoj uzvraćamo pa ako već imamo prostore u kojima se možemo odmarati i disati punim plućuma onda je to bogatstvo svih nas.

Ukoliko se svi odgovorni, institucije i pojedinci potrude da se problemi ovog parka reše, sigurno je da će mnogo veći broj Užičana uživati u ovoj zelenoj oazi koja je na korak od centra grada i koja je neprocenjivo bogatstvo Užica. Većini stanara obližnjih solitera ovaj park je jedino dvorište pa svakako i od njih zavisi kako će ono izgledati. Vraćanjem prirodi vraćamo se sebi jer odnos koji imamo prema svom okruženju predstavlja i deo biografije svakog pojedinca.