Da li je zdrav život postao nezdrav?

Poslednjih godina je ideja “zdravog života” postala vrlo zahtevna. Nemam dilemu da su sva pravila koja prate koncept zdravog života dobra. Ali, postoji puno pravila koja treba ispoštovati, uz to su i dosta su rigidna. Ima ih gde god se okrenemo, po društvenim mrežama, po medijima ili uopšte u razgovoru sa ljudima.

Šta jesti? Koliko koraka prepešačiti? Koja rutina za nas je najbolja? Koliko sna? Koliko “rada na sebi”?

Ponekad je dovoljno samo pročitati spisak preporuka i već osetimo blagi pritisak u grudima.

U radu sa klijentima primećujem nešto zanimljivo. Ljudi znaju šta “treba”. Informacija nikad nije bila dostupnija. Ali umesto rasterećenja, često se pojavi krivica koja najčešće pojačava inicijativu, ali ne i volju. Što u praksi znači da samo pravimo planove i odlažemo početak ili započinjemo, pa odustajemo brzo.

„Znam šta bi bilo zdravo, ali ne uspevam da ispratim sve.“

“Počeću od ponedeljka”

“Nije ovo za mene, probaću onu drugu dijetu”

Iza tih rečenica retko stoji lenjost. Mnogo češće stoji umor, nesigurnost, kontrola, teskoba, zbunjenost, tuga…. Imam utisak da se zdrav život polako pretvara u sistem kontrole. Kao da je disciplina postala dokaz vrednosti. Ako preskočimo trening, ako pojedemo nešto što nije “u planu”, ako nam se ne vežba, javlja se unutrašnji sudija. Tiha procena da nismo dovoljno dosledni. Čini mi se da problem nije u zdravim izborima, već više u tome kada oni postanu rigidni.

Psihološki gledano, ono što je zaista zdravo ima kapacitet za odstupanje.

• Zdrav organizam se prilagođava.
• Zdrava psiha podnosi grešku.
• Zdrav odnos ima prostor za nesavršenost.

Kada više nema prostora za odstupanje, tada više ne govorimo o ravnoteži nego o kontroli. Kontrola, naravno, ima svoju funkciju. Ona umanjuje anksioznost. Daje osećaj da držimo stvari pod nadzorom. I to je razumljivo. Ali dugoročno, stalna samokontrola ume da iscrpi. Telo postaje projekat koji treba unapređivati, umesto mesto u kome živimo. Hrana postaje zadatak. Odmor postaje planirana aktivnost. A negde usput izgubi se jednostavno pitanje: šta mi sada prija?

Zapravo, veliki broj klijenata na psihoterapiji i ne zna odgovor na ovo pitanje. Zdravlje, u suštini, uključuje i opuštenost.

• Poverenje u sopstveni osećaj gladi i sitosti.
• Kretanje koje dolazi iz potrebe, ne iz straha.
• Dane kada je minimum dovoljan.

Faze života kada prioritet nije savršena rutina, već preživljavanje, adaptacija, proces kroz koji prolazimo.

Važno je i ovo: zdravlje nikada nije potpuno pod našom kontrolom. Na njega utiču stres, odnosi, životne okolnosti, periodi kroz koje prolazimo. Kada to zaboravimo, lako skliznemo u ideju da je sve stvar discipline. A realnost je mnogo drugačija i složenija. Možda je pitanje koje vredi sebi postaviti jednostavno:

Da li način na koji pokušavam da budem zdrav/zdrava donosi mir ili dodatni pritisak?

Jer zdrav život ne bi trebalo da izgleda kao stalna borba sa sobom. Ako je ispunjen napetošću i samokritikom, možda nije problem u nama, nego u načinu na koji smo ga definisali. Zdravlje bez spontanosti i malo unutrašnjeg razumevanja za sebe, teško da je zaista zdravlje.

Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Draganom Vasić Stević, Psihologom i psihoterapeutom, konsultaciju možete zakazati na #DokTok platformi.

Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!

Korišćena fotografija preuzeta sa www.doktok.rs