Da li nam je Chat GPT zamena za bliskost?

Pre nekog vremena, jedan mladi klijent je došao sa rečenicom da je o svom problemu razgovarao sa ChatGPT-jem i da mu je puno pomogao, te da misli da ima više koristi od veštačke inteligencije nego od “živih”.

Ovo je izazvalo moju iskrenu zainteresovanost. Kao 40+ koristim nove tehnologije, ali to činim sa nekakvim konstantnim kašenjem i slabom investiranošću. Pogledam neki sadržaj na društvenim mrežama, vidim i one suptilne i one manje suptilne promene u mladima kroz svoj posao, pročitam pokoji članak iz domena psiholoških efekata AI i prognoza koje se projektuju. Svakako, ovaj prvi susret sa mladim bićem koje je donelo takvo viđenje mehaničkog vs. živog kontakta u potpunosti je zaokupilo moju ideaciju.
Posle nekog, zajednički provedenog vremena, sa radoznalošću sam ga pitala kako se oseća ovde i sada sa mnom, šta dobija od našeg kontakta. Klijent nije mogao da odredi svoje senzacije, osećanja, po ovom, ali i drugim pitanjima. Nije znao, ali je ipak ostao. Činilo se da je, gotovo kao mašina, koračao kroz život bez mogućnosti da oseti svoju kožu, dah, otkucaje srca, drugog u zagrljaju, ono intuitivno u razmeni… Pomislila sam kako je možda i prirodno da tako desenzitizovan traži nešto slično – nešto što nema senzacije.

Ostali smo zajedno u radu na povećanju doživljaja sebe, svog tela, senzacija. I kako to obično dođe, život se polako budio u njemu.

Posle dužeg vremena, nailazim na članak o pitanju za AI – Šta bi radila kada bi bila čovek? Iznenađeno upijam odgovore: osetio bi kišu, dobovanje hladnih kapljica po koži, ukuse dok jede, zagrlio bi nekog da oseti dodir i razmenu energije, zaljubio se, slušao prirodu i tišinu bez analize i tako osetio šta znači biti živ, plakao bi i dozvolio sebi da bar jednom oseti kako je to raspasti se… Setila sam se mog klijenta i pomislila kako je to slično njegovoj priči i putu do doživljaja živosti kroz bivanje u ovde i sada, sa sobom i sa mnom. Setila sam se i kako je tražio povezivanje i savet (kako da se oseti manje umrtvljenim) – od nečeg neživog.

Fascinantno je da AI “želi” ono što je čoveku na raspolaganju samim stvaranjem, ali se u svojoj otuđenosti toga lako odriče, lako zaboravlja, ili ove “sitnice” koje život znače jednostavno prvo stradaju, postaju nedosežne u ljudskoj patnji.
Često mi je zastrašujuć potencijal AI. Ujedno vidim da je čovek taj koji joj, još uvek, sam određuje svrhu u svom životu. Ne mogu da vidim nešto loše u preporuci, savetu sagledanom iz više izvora, ugledavanju načina olakšanja trenutne patnje. Ipak, čovek je pre svega društveno biće. Retke su boli, problemi, patnje, radosti, trenuci mira… koji nisu relacioni, bar su posredno povezani sa drugim ljudima, posebno onim koji su bliski. Kako doživeti, proživeti i prevladati nešto što je uvezano u kontakt s drugim, bez kontakta sa drugima? Kako komunicirati sa AI koja očigledno “čezne” za idom i telom, kad znamo da je i preko 80% sve komunikacije neverbalna komunikacija? Oko neće primetiti, ali mozak će obraditi i one kratkotrajne pokrete mišića lica u koje gledamo. Tako ćemo dobiti jednu sliku osobe, atmosfere koja je između nas, utisak da je (iako nismo sigurni kako to znamo) potištena, srećna, imaćemo sopstvenu emocionalnu reakciju… Neuropsihološke nauke se ubrzano razvijaju. Znamo puno toga zahvaljujući i kvantnoj fizici. Čovek je biće uronjeno u brojna polja, odnosno element je raznih polja. Mi znamo jednu količinu činjenica o polju terapeuta i klijenta, ali kakvo je polje moguće u “odnosu” AI i klijenta?

I dalje su vidljive snažne potrebe čoveka za drugim čovekom. Jasne su mogućnosti povećanja patologije odnosa sa insistiranjem čoveka na ostvarivanju dublje povezanosti sa mašinom, i odsecanju sebe od samoga sebe, udaljavanju od drugoga i od prirode. Psihoterapija je drugačija od savetodavnog rada, ili sadržaja koje čitamo i slušamo a koji nam mogu puno pomoći u očuvanju mentalnog zdravlja. Ona zadire u dublje prostore duše, iziskuje dublji odnos dve osobe. Postoje brojni pravci u psihoterapiji, tačke koje nas iz različitih pravaca povezuju i one koje nas razdvajaju i razlikuju. Ipak, u jednom smo svi saglasni- najznačajniji isceljujući faktor u psihoterapiji jeste odnos terapeut- klijent, a to je pre svega, odnos čoveka sa čovekom.

Svaka personifikacija AI je označena navodnicima.

Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa  autorkom ovog teksta, Gordanom Grubiša, Psihologom i geštalt psihoterapeutom, konsultaciju možete zakazati na DokTok platformi.

Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!