Empatija se uči primerom

U svetu u kome trenutno živimo, mnogo govorimo na temu emocija. Čitamo različite tekstove, slučamo i gledamo filmove, ali čini mi se da vrlo malo ili čak uopšte ne slušamo ljude kad govore o tome, a na kraju (ili početku) ne slušamo ni sebe. U takvom svetu kad primetimo da je neko empatičan, izgleda nam kao da ima supermoći.

Empatiju učimo kroz celo odrastanje, tako što gledajući druge kako osećaju, reaguju i brinu. Učimo je od onih koji nam pokazuju da je naše unutrašnje iskustvo važno i da postoji neko ko vidi i razume ono što se ne kaže naglas.

Empatija je zapravo sposobnost da prepoznamo i osetimo tudje emocije, bez potrebe da ih popravljamo, minimiziramo ili uveličavamo. U psihoterapiji često kažemo da je empatija prisustvo, da empatija znači biti sa nekim u njegovoj priči, u njegovim cipelama, bez osudjivanja, bez saveta koji prerano stižu, bez „ma nije to ništa“, bez prekidanja i “da ti ja kažem kako sam ja”…

Nekako se već nameće pitanje, kako se onda uči empatija?

Na prvom mestu modelovanjem. A šta zapravo to znači? Najkraće rečeno, modelovanje je da ono što vidimo, to i postajemo.

Kada dete plače, a mi kao roditelji mu kažemo: “Ti si uplašen, ali ja sam tu..“. Dete tada usvaja poruku da su emocije legitimne i da kontakt leči. Ako roditelj okreće glavu ili kaže: „ Ajde ne budi dosadan sa plakanjem, prestani više, nema razloga za to“, dete uči da se osećanja potiskuje i gura ih pod tepih. Kasnije, to dete, kao partner ili prijatelj, ponavlja ono što je videlo.

Takodje za “učenje” empatije vrlo je bitna emotivna regulacija, vrlo je važno da znamo da empatija nije isto što i preplavljenost.

Da bismo razumeli druge, moramo prvo razumeti sebe. Ako su naše emocije, nama „previše“, tudjim emocijama nema prostora. Zato je važan razvoj emocionalne regulacije, tačnije kapaciteta da izdržim i svoja i tvoja osećanja, bez raspadanja. Što ne znači da je raspadanje nužno loše, to je neminovan proces ponekad, a ustvari vrlo često i početak emocionalne regulacije.

Vrlo je značajan i autentični kontakt. To je ono kad slušamo stvarno sagovornika, ne samo da čujemo poneku reč i čekamo svoj red da pričamo.

Empatija zahteva da smo znatiželjni, da pitamo u vezi sa temom koju nam sagovornik iznosi. Ne pretpostavljamo, ne uporedjujemo, ne pričamo odmah o sebi. Dajemo prostor drugom da se pokaže.

Zašto nam je empatija danas potrebnija nego ikad?

Zato što sve više živimo u brzini i površnom povezivanju. U digitalnom svetu lako je ostaviti utisak da smo tu jedni za druge, „lajkom“, smajlijem, kratkom porukom. Ali, empatija se događa u usporavanju, u pogledu, u tome kad poručujemo „pričaj mi još, zanima me“.

Bez empatije nema dubokih odnosa, a bez odnosa – nema psihičkog zdravlja. Mi se isceljujemo u odnosu sa nekim ko nas vidi. Ko ume da kaže da nas razume i da ostaje uz nas.

Možemo li naučiti da budemo empatičniji sad, kao odrasli?

Itekako možemo. Empatija se trenira kao mišić u teretani.

• Trebalo bi da više postavljamo pitanja umesto da dajemo savete.
• Da vežbamo da slušamo do kraja, bez prekidanja.
• Da primetimo i izgovorimo naglas emocije druge osobe, na primer :„Deluješ mi tužno, je l’ to to?“
• Da pokušamo da razumemo pre nego što odgovorimo.

I da, da budimo blagi prema sebi, pre svega ovoga. Što smo topliji prema sebi, topliji smo prema drugima. Empatija možda dolazi iz srca, ali se oblikuje u odnosima. Zato budimo onaj primer od koga drugi uče kako je lepo kada neko stane uz nas. Na kraju dana, najjače što možemo reći drugom čoveku je:

„Tu sam. i zaista mi je važno kako si.“

Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Draganom Vasić Stević, Psihologom i psihoterapeutom, konsultaciju možete zakazati na #DokTok platformi.

Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!

Naslovna fotografija–doktok.rs

Fotografija u tekstu—www.uzickarepublikapress.rs (arhiva)