Ima li predaha za muškarce?

Danas se mnogo govori o pritiscima koje društvo stavlja na žene (što je važno i potrebno), ali se ponekad zaboravlja da snažni pritisci pogađaju i muškarce. Muškarci odrastaju uz snažne, kulturom oblikovane poruke koje nesvesno pounutruju, a koje kasnije duboko utiču na njihovu sposobnost da se povežu sa sobom i drugima.

Muškarci se suočavaju sa očekivanjem da uvek moraju da znaju šta rade, da budu efikasni u donošenju odluka, da budu logični, pribrani i stabilni u svojoj ulozi „hranitelja“ koju im društvo nameće. Od najranijeg uzrasta uče se da treba da budu hrabri, pribrani i uvek stablini, jer će jednoga dana oni biti „stub porodice“. Pritisak da uvek moraju da budu „na visini zadatka“ i da im performanse u svakom trenutku moraju biti besprekorne, kod mnogih muškaraca dovode do straha od greške, perfekcionizma, imposter sindroma, osećaja hroničnog neuspeha, burning out-a.

Budi jak

Veliki broj muškaraca živi sa uverenjem da uvek mora da bude jak i, „iznad situacije“, bez obzira na to kroz šta zapravo prolazi, a da će ako pokaže „slabost“ biti ismejan, ponižen, osramoćen ili odbačen. Verujući da sve moraju da izdrže, oklevaju da podele sa drugima kako su zapravo i da potraže pomoć i podršku. Mnogi od njih se godinama suočavaju sa anksioznošću, depresijom, suicidalnošću i drugim teškoćama sa mentalnim zdravljem – ali o tome ne govore.

Iako statistički podaci pokazuju da se depresivni i anksiozni poremećaji češće dijagnostikuju kod žena, otvoreno je pitanje u kom stepenu je ovakva statistika određena činjenicom da muškarci ređe traže stručnu podršku zbog problema sa mentalnim zdravljem.

U mnogim zemljama stopa suicida kod muškaraca je dva do tri puta veća nego kod žena. Globalni podaci, takođe, pokazuju da muškarci u većem broju imaju problema sa zloupotrebom alkohola i droga nego žene, i da mnogo više muškaraca umire zbog posledica zloupotrebe supstanci, što bi delom moglo biti posledica destruktivnih poruka koje muškarci dobijaju od malena a koje se dovode u vezu sa „pravom muškošću“.

Nemoj da osećaš tugu i strah

U detinjstvu mnogi dečaci slušaju: „muškarci ne plaču“, „ne cmizdri kao neka devojčica“, „budi hrabar“, „izrdži“. Zabranjeno je da osećaju i pokazuju tugu, strah, nežnost, dok se osećanje ljutnje često jedino dozvoljava i, čak, ohrabruje. Muškarci u sebi nose nesvesno uverenje da ne bi trebalo da budu negujući, nežni, bliski ili ranjivi, i da nikada ne smeju da „spuštaju gard“. Očekuje se da budu snažni, čvrsti, emocionalno nedodirljivi u svakom trenutku. Ovakva uverenja su duboko limitirajuća i rezultiraju slabom emocionalnom pismenošću, gubitkom sebe i dubokim osećajem stida ako ne ispunjavaju ove nametnute, ali pounutrene, standarde.

Bliskost je slabost

U kulturama u kojima se muškost dominantno povezuje sa snagom, kontrolom i emocionalnom čvrstinom, muškarci od malena usvajaju zabranu da budu bliski. Roditelji, a posebno očevi, se prema sinovima, uglavnom nesvesno, odnose grublje nego prema kćerkama, želeći da ih „očvrsnu“ i oblikuju u „prave muškarce“. Dečaci dobijaju manje fizičke bliskosti, zagrljaja i nežnosti od roditelja nego devojčice. Dečaci se, tako, uče da blikost pripada samo ženama, a da je za njih bliskost rizična, a ranjivost neprihvatljiva. U odraslom dobu ove poruke postaju obrasci koji znatno remete njihove partnerske odnose:

• U vezi su hladni, distancirani, „nedodirljivi“

• Ne govore otvoreno o osećanjima, radije komuniciraju kroz humor, šalu, razgovor o poslu, seks bez emocionalne razmene,

• Nesvesno biraju emocionalno nedostupne partnerke jer im je odnos sa njima „garancija“ da neće morati da se otvore,

• Povlače se kada veza postane „ozbiljna“ i na različite načine sabotiraju emocionalno povezivanje.

Najbolnija posledica ovih obrazaca je u tome što mnogi muškarci ostaju duboko uskraćeni za jednu od osnovnih ljudskih potreba – a to je upravo potreba za kontaktom, emocionalnom razmenom i intimnošću.

Zabrana bliskosti i seksualnost

Zabrana na bliskost kod muškaraca se na posebno destruktivan način ispoljava i u domenu seksualnosti. Za mnoge muškarce seks nije mesto intimnosti i emocionalnog povezivanja, nego „test muškosti“. Muškarci su naučeni da uvek moraju imati seksualnu želju, a svako odstupanje od toga izaziva stid, strah i paniku. Kod mnogih muškaraca, svaki seksualni „pad“, manjak seksualne želje, teškoće sa erekcijom, mogu da aktiviraju duboko uverenje da nisu dovoljno dobri i strah od odbacivanja. Seks tako gubi svoju intimnu dimenziju i postaje još jedno polje na kom muškarci moraju da dokazuju svoju snagu (i vrednost).

Muškarci ne plaču ne zato što ne osećaju, već zbog toga što su naučeni da su osećanja znak slabosti, a slabost pretnja njihovoj muškosti. Cena toga je visoka: emocionalna izolacija, poteškoće u partnerskim odnosima, problemi sa mentalnim i telesnim zdravljem.

Ako želimo zdravije muškarce i zdravije međuljudske odnose, prvi korak je da redefinišemo modele muškosti. Muškarcima je, kao i ženama, potrebna dozvola da budu ranjivi, osećajni i autentični.

Ranjivost nije slabost, i nije sramota. Svi smo mi ranjivi, to nam je ljudska priroda. Negirajući vlastitu ranjivost zanemarujemo važan deo sebe. Tek kada postanemo spremni da stanemo pred sebe i pred druge takvi kakvi jesmo – tek tada možemo doživeti pravi kontakt i istinsku povezanost. A zar u tome nije snaga?

Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Jelenom Marinković, Psihologom i psihoterapeutom pod supervizijom, konsultaciju možete zakazati na DokTok platformi.

Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!