Kadinjača u doktoratu na Nemačkom Univerzitetu

Edita Mušić iz Tuzle koja na Univerzitetu u Ahenu u Nemačkoj radi doktorsku tezu u kojoj je jedan deo posvećen Kadinjači ističe vrednost spomen kompleksa koji ima duboko simboličko značenje. Ona će 17. i 18. februara naredne godine učestvovati u Zagrebu gde će među 100 naučnih radova predstaviti svoj „Local perspectives on Post-war monuments in Serbia – the cases of Kadinjaca and Bubanj“.

26-to godišnja Edita Mušić rođena je u Tuzli, a na Arhitektonskom fakultetu u Sarajevu diplomirala je 2009.godine. Dve godine kasnije odbranila je i master na temu “Fenomena socijalističkog (industrijskog) grada i revitalizacije urbanog jezgra jednog takvog grada u Bosni i Hercegovini”. Ističe da je ovo prvi rad na Univerzitetu u Sarajevu na temu socijalističkog nasleđa, s obzirom da je graditeljsko nasleđe iz perioda bivše Jugoslavije zapostavljeno ne samo u BiH nego i u ostalim republikama nekadašnjim članicama. Nakon studija, godinu dana je radila kao asistent na Arhitektonskom fakultetu u Sarajevu na katedri za zaštitu spomenika gde započinje i doktorske studije.

Lokalne perspektive Kadinjače i Bubnja kod Niša buduća doktorantkinja predstaviće u Zagrebu u februaru 2017.              Foto–privatni album E.M.

Nakon odabira uže teme “Memorijalna baština na prostoru bivše Jugoslavije” i kratkog zadržavanja na fakultetu odlučila je da doktorira u Nemačkoj. Na RWTH Aachen Univerzitetu, 25. Juna 2015. godine uspešno je odbranila temu i dobila mentorku. Pola godine kasnije odlučila je da prihvati posao arhitekte – dizajnera u Abu Dhabiju-Arapski Emiratima gde je radila do septembra ove godine. Ne krije da su arhitektura i dizajn njene velike ljubavi i svakodnevna inspiracija, ali je trenutno odlučila da se vrati u Bosnu i doktorat privede kraju.

Kaže da su prednosti studiranja na Univerzitetu u Nemačkoj mnogobrojne, od fleksibilnosti studija, do pristupa najsavremenijoj literaturi, konferencijama i časopisima do kojih u Sarajevu nije mogla da dođe. Osim toga, njena mentorica je već imala iskustva sa baštinom iz ovog perioda, jer radi na istraživanju baštine iz ovog perioda u Rusiji. Edita koja je pre nekoliko dana boravila u Užicu i okolini kaže da joj je upravo mentorica posvedočila da je i u Nemačkoj pitanje modernog nasleđa jako popularna tema.

Još dok sam radila master rad znala sam da ću i doktorat nastaviti u istom smeru, obzirom da je period bivše Jugoslavije bio jako plodonosan na polju arhitekture i umetnosti. I dalje je potpuno neistražen i jako loše vrednovan pa su mogućnosti za temu mnogobrojne. U dogovoru sa mentoricom iz Sarajeva odlučila sam se za Memorijalnu arhitekturu na prostoru bivše Jugoslavije u periodu od 1960. do 1980-ih, objašnjava Mušićka.

Memorijalna arhitektura nekadašnje Jugoslavije izaziva pažnju u Nemačkoj Foto–privatni album E.M.

Memorijalna arhitektura mi se činila kao najkompleksnija tema, odnosno najšira i najzanimljivija za istaživanje. Ovde nisu u fokusu samo arhitektonske i umetničke vrednosti,građena baština na koju treba primeniti neku od metoda zaštite, nego arhitektura i građeno u širem kontekstu – u kontekstu života.

Arhitektura smo mi i sve ono oko nas. Kažu, ako želite saznati stanje jednog naroda pogledajte mu arhitekturu. Memorijalni spomenicu su baš to, deo našeg identiteta. Identitet nije nešto što se stiče preko noći niti jedna etapa u životu koja dozvoljava odbacivanje one prethodne.To je sve ono što nam se desilo i dešava i što će se desiti.

Tako i memorijali, na sebi imaju više slojeva, a u svoj toj slojevitosti nam govore istoriju jednog naroda: Njihova pojavnost govori o bogatstvu umetnosti i arhitektonskog dela koje je vladalo kada su se umetnici Jugoslavije okrenuli zapadnim standardima i napustili realističke principe sovjetskog realizma. Govori o stradanju,žrtvi i herojstvu naroda koji se žrtvovao da bismo mi danas živeli slobodni. Govori o bezvremenskim vrednostima slobode, nade u bolje sutra pa zato ovi spomenici i pored sve patnje koju treba da obeleže imaju oblike lotosvog cveta ili zraka sunca. Međutim, u stanju u kakvom ih danas susrećemo govore i o nečemu što im nije bila prvobitna namena. Govore o Jugoslovenskom ratu, raspadu države, stanju u društvu neposredno nakon rata i mnogo godina posle toga. Našem ophođenju prema nečemu što je nekada bilo zajedničko a danas je ničije.

Dok, kako Balašević kaže : „Svako pleme crta svoju granicu“ i na cenu dolaze novi heroji iz zadnjeg po redu rata, oni prošli se zaboravljaju ili čak i negiraju. Neretki su slučajevi skrnavljenja spomenika, vandalizma ili potpunog uništenja. Od strane koga? Zašto? Koji su motivi, razlozi? Ko su grupe koje to rade ? Koji su njihovi ciljevi i interesi? Ko su akteri društva koji mogu pomoći u obnovi ovih mesta? Da li je to lokalno stanovništvo, predstavnici ekonomije ili politike? Kako oni percipiraju sećanja iz Drugog svetskog rata i kako se ophode prema njima? Da li ih za spomenike vežu sećanja iz Drugog svetskog rata, da li pamte tadašnji vladajući sistem ili je nešto treće u pitanju? Kako je pojava jugonostalgije delovala na percipiranje Jugoslovenske baštine?

Mlada Tuzlanka ispred zgrade nekadašnjeg logora u Nišu Foto–privatni album E.M.

Na sva ova i brojna druga pitanja potrebno je pronaći odgovore kako bi se definisao koren problema pa tek onda dati predloge zaštite,obnove i korišćenja memorijalnih mesta. Iako se na prvu ne čini da ovo ima mnogo veze sa arhitekturom, i da sam duboko skrenula u svoj hobi a to su istorija i filozofija, mogu reći da time što su uključena i ostala interesovanja utoliko je bolje, navodi Edita. Osim što se čitavoj priči daje multidisciplinarna nota, još jednom se potvrđuje povezanost arhitekture sa istorijom, njenom sposobnošću da svedoči i priča priče, sa politikom koja vlada u društvu i ekonomskom situacijom, sa socijalnom strukturom stanovništa i filozofijom njihovog opstanka i mnogim drugim faktorima.

Tačan naziv teme je „Memorijalni kompleksi u bivšoj Jugoslaviji, pristupi obnovi, održavanju i samoodrživosti“. Doktorat će se baviti trenutnim diskusima povezanim za ova mesta, njihovim umetničkim vrednostima kao i širem institucionalnom, pravnom i ekonomskom kontekstu. Krajnji cilj je menadžmentski pristup koji će na osnovu analiza identifikovati krizne uslove, tj. lokalne potrebe i zahteve, konflikte kao i percepcije i vrednosti povezane sa spomenicima, dati smernice za unapređenje ovih mesta , tj. zaštitu i korišćenje memorijalnih mesta prvenstveno za lokalnu zajednicu. Istraživački pristup bazira se na višestrukim studijama slučaja i kao što sma već pomenula širokim analizama sveprisutnih diskursa u društvu.

Edita Mušić septembra prošle godine obišla je Bubanj kod Niša u potrazi za novim informacijama                                                         Foto–privatni album E.M.

Studije slučaja će obuhvatiti primere iz čitave bivše države, a među njima je i Kadinjača, koja zajedno sa memorijalnim parkom Bubanj kod Niša prezentuje stanje memorijalnih kompleksa u Srbiji.

Kadinjaca je uz Jasenovac, jedini svetli primer u zaštitarskoj praksi memorijalnih kompleksa. Obnovljena je, a upravnici Muzeja vredno rade i svake godine pripremaju nove projekte kako bi kompleks živeo u punom sjaju. To je izvanredan primer i mislim da se iz njihovog iskustva može dosta naučiti. Država je pokazala spremnost da uloži u spomenike ove vrste što znači da se uz trud i zalaganje može naći podrška. Iz primera Kadinjače želim da izvučem sve pozitivne i sve negativne strane, unapredim primenjeni pristup i naučim na greškama kako bi izvukla smernice za obnovu i tretiranje ostalih spomenika.

Edita je Bubanj kod Niša posetila u septembru proše godine i ostala fascinirana i emotivno dirnuta, a na Kadinjači je boravila neposredno pred obeležavanje 75- godišnjice bitke. Kaže da osim veličanstvenih skulpturalnih formi iza kojih stoje najpoznatija imena, duboko je i simboličko značenje ovih mesta, tvrdi ona. Na Kadinjači sam srela turiste, koji su sa Zlatibora došli da obiđu i memorijalni kompleks.

Bili su zainteresovani, svi su znali o čemu se radi i šta se dogodilo na mestu spomenika. Ono što je poražavajuće je da ih niko nije dočekao na licu mesta , proveo kroz kompleks i muzej, jer u ovoj značajnoj kuturnoj instituciji usled smanjenja broja radnika, nemaju dovoljno kustosa ni ljudi koji bi radili na Kadinjači.

Kadinjača dobar primer u zaštitarskoj praksi, ali loš u “dočeku” turista Foto–privatni album E.M.

Ovo je najbolji primer kada i pored sve dobre volje i ljubavi uložene u posao, ekonomija i politika stoje kao prepreka svim planovima. Takođe u razgovoru sa omladinom na ulicama Užica i u kafićima zaključila sam da mnogi od njih ni ne znaju šta se dešavalo na Kadinjači, a videli su je „u prolazu“. Ako izuzmemo stručnost i moje objektivno mišljenje, subjektivno mogu reći da sam ostala pomalo razočarana, jer ja,koja nisam iz Užica, niti Srbije, niti sam živela ili rođena u tom periodu, nisam ostala ravnodušna na hrabrost Vaših predaka i njihovu žrtvu. Zaista mislim da bi na to svaki Užičanin trebao da bude ponosan, opominje buduća doktorantkinja.

Ova mlada Tuzlanka kaže da će 17. i 18. februara naredne godine učestvovati u Zagrebu na konferencija pod nazivom ”War, Revolution an Memory; Post-War Monuments in Post-Communist Europe“. Na ovoj konferenciji među 100 prijavljenih naučnih radova naći će se i njen o memorijalnom parku Bubanj i Kadinjači pod nazivom : „Local perspectives on Post-war monuments in Serbia – the cases of Kadinjaca and Bubanj“. Dodaje da će isti rad ce biti publikovan i u knjizi koja se priprema u Nemačkoj pod nazivom: ”Erinnern im Kontext bewahrender Stadtentwicklung in MOE“. Veliki broj prijavljenih radova za događaj u Zagrebu dovoljno govori o povećanoj svesti i sve većem interesovanju za ova mesta pojedinačno ali i temu postratne memorizacije u globalu, što me jako veseli, s optimizmom zaključuje Edita Mušić.