Reformom prostornog i urbanističkog planiranja do prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove

Platforma za društveni razvoj i inovacije – CORE je udruženje građana koje se zalaže za izgradnju pravednog, odgovornog i održivog društva kroz povezivanje građanske energije, nauke i obrazovanja. Podstičemo inovacije u javnim politikama i obrazovanju, jačamo vladavinu prava i odgovornost institucija, štitimo prirodu i javna dobra, i osnažujemo lokalne zajednice i mlade da aktivno učestvuju u oblikovanju svoje budućnosti, ističe Mirko Popovićm osnivač koji se godinama unazad kroz organizacije civilnog društva bavi zaštitom životne sredine, klimatskom i energetskom politikom. 

1. Zakon o klimatskim promenama Srbija je usvojila 18. marta 2021. godine. Kakvi su po vašoj oceni dosadašnji efekti ovog Zakona i šta bi trebalo da su građani od tada do sada “osetili” usvajanjem pomenutog Zakona?

Od usvajanja Zakona prošlo je gotovo 5 godina. I dalje se ne primenjuje u potpunosti jer do danas nisu usvojena sva predvidjena podzakonska akta. Zakon je predvideo i usvajanja dva ključna strateška dokumenta u oblasti klimatskih promena, koja bi trebalo da definišu strateški pravac države u toj oblasti – Streategija niskougljeničnog razvoja i Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove. Strategija je usvojena bez Akcionog plana, koji takodje do danas nije usvojen.

Program je usvojen ali tek bi trebalo da vidimo efekte njegove primene.

Nisu usvojeni ključni podzakonski akti koji bi trebalo da omoguće dinamično ostvarivanje ambicija za smanjenjem GHG emisija i praćenje efekata mera i politike. Naime – član 11. Zakona predviđa utvrđivanje nivoa emisija GHG po sektorima ali i po godinama u desetogodišnjem periodu. To bi trebalo da omogući  da se uspeh politike dekarbonizacije prati na godišnjem nivou, što bi povećalo odgovornost javnih vlasti. Tamo gde podzakonski akti utvrđuju odgovornost obično ne budu usvojeni.

Ono što se odnosi privredu jeste početak izdavanja dozvola za emisija gasova sa efektom staklene bašte, čime je započet monitoring, izveštavanje i verifikacije, opet delimično i sa još uvek nepoznatim efektima.

Građani ne mogu da vide efekte primene ovog zakona jer efekata u smislu smanjenja emisija GHG ili pozitivnih društveno-ekonomskih promena za sada nema. Građani od naredne godine (2026) i te kako osetiti efekte nesprovođenja politike dekarbonizacije kada se naplata za emisije ugljen-dioksida prelije na domaćinstva i privredu.

2. Od usvajanja Zakona do avgusta ove godine formirana su tri Nacionalna saveta za klimatske promene. Da li imate informacije o dosadašnjim aktivnostima prethodna dva saziva, odlukama koje su donosili i kakva su očekivanja od novoformiranog saveta?

U poteklih gotovo pet godina od usvajanja Zakona, održane su četiri sednice Saveta. četiri Sednice u pet godina – više sednica održala je Generalna skupština UN u koju treba okupiti predstavnike 200 zemalja širom zemljinog šara. U proseku manje od jedne godišnje a propisano je održavanje najmanje dve sednice Saveta godišnje. Medjutim, dinamika rada Saveta i nije najveći problem.

Kao savetodavno telo Vlade, rečima Zakona, Savet nije doneo niti jedan zaključak, predlog, odluku niti na bilo koji drugi način vrši svoju suštinsku ulogu. Nepoznato je da je Savet na bilo koji način učestvovao u procesima donošenja odluka.

Preporuka Državne revizorske institucije je veće učešće organizacija civilnog društva u radu Saveta, ali, prema dosadašnjem iskustvu, ukoliko ovo na bilo koji način bude ispunjeno, to će biti formalno a ne suštinski.

3. Koje su obaveze lokalnih samouprava i kako se ciljevi, mere i aktivnosti koje doprinose zaštiti životne sredine, pravednoj energetskoj tranziciji i otpornosti na klimatske promene integrišu u planiranje razvoja lokalne zajednice na odgovoran i transparentan način?

Prema Zakonu, jedinice lokalne samouprave su u obavezi da svoja planska dokumenta i dokumenta javnih politika razvijaju uzimajući u obzir ciljeve Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, te da o ovome jednom godišnje izveste Ministarstvo životne sredine. Ovo je prva godina ovog izveštavanja, u kojoj je samo 37 jedinica lokalne samouprave podnelo svoje izveštaje – to bi bilo sasvim dovoljno da zaključimo o tome kako se obaveze poštuju i koliko su javne vlasti ozbiljne u nameri da sprovode zakon.

4. Da li vam je poznato da li lokalne samouprave imaju Lokalne planove razvoja koji sadrže analizu uticaja klimatskih promena,ciljeve za smanjenje ili otklanjanje rizika od klimatskih promena.

Na ovo pitanje moram da odgovorim pitanjem. Ima li Republika Srbija plan razvoja?

Pa hajde i da odgovorim – nema. Nema ni prostorni plan. Pa ako se na najvišem nivou vlasti bezbrižno uselila neodgovornost kako da očekujemo da postoji nekakva organizovana i smislena politika na lokalnom nivou. Treba se čuvati generalizacija, u ponekom planu u ponekom gradu, tu i tamo, pojavi se neka mera ili analiza koja odgovara na izazove klimatskih promena. Ali to nije rezultat sistemskog pristup i opredeljenja javnih vlasti da organizuju delotvorni odgovor na efekte klimatskih promena koje su naša stvarnost.

Smatram da je neophodno da lokalne samouprave temeljno reformišu sistem prostornog i urbanističkog planiranja i da među najvažnije prioritete postave prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove. Može biti jako opasno i neodgovorno ako se odgovori na efekte klimatskih promena nude kroz neke neobavezujuće planove a da se pri tome izbegava izmena prostornih i urbanističkih planova.

Bilo da ste poricatelj klimatskih promena, ravnozemljaš ili evrofob to vam neće pomoći jer klima se promenila i izbegavanje delotvornog odgovora na izmenjene klimatkse uslove skupo košta i one koji ne priznaju da se klimatske promene dešavaju.       

5. Da li prostorni i urbanistički planovi u gradovima i opštinama u Srbiji načelno prepoznaju oblast klimatskih promena, i ako da kakve su konkretnemere?

Prostorni i urbanistički planovi lokalnih samouprava usvajani su otprilike pre više od 15 godina – osim urbanističkih planova nižeg hijerarhijskog nivoa koja se gotovo svakodnevno sakate gradovi i opštine u Srbiji i pretvaraju u besprizornu arenu investitorskog urbanizma. Tada, pre 15-tak godina, u Srbiji se o efektima klimatskih promena gotov da nije ni govorilo – pominjanje klimatskih promena tek je bio estetski ukras u pojedinim planskim dokumentima. Nakon usvajanja Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove lokalne samouprave su imale zadatak da se usklade sa ciljevima ovog Programa. Nisam čuo, a prilično sam siguran da se to nije ni desilo, da je neki grad ili opština pristupio izmeni prostornog plana ili generalnog urbanističkog plana da bi se prilagodio Programu ili očiglednim izazovima promenjene klime.

Efekti klimatskih promena su vidljivi na svakom koraku. Srbija spada među države Evrope koje su najranjivije na klimatske promene. Zapravo ne treba se pozivati na istraživanja, dovoljno je da svako ko živi u Srbiji razmisli o tome koliko je dana godišnje bez vode, koliko je zelenih površina nestalo u njegovom okruženju, koliko je bilo sušnih godina i koliko ekstremnih poplava za njegova života. Sasvim je jasno da neki planski dokument ne može donosioce odluka da natera da se dozovu pameti ali je nejasno kako ih u neophodnost izmene prostornih i urbanističkih planova na uveri surova realnost. Živimo u zemlji u kojoj se ostvaruje Orvelove reči: „Rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć.“  

6. Koliko je važno učešće građana odnosno organizacija civilnog društva na sprovođenju mera za prilagođavanje klimatskim promenama naročito na lokalnom nivou jer svaki grad i opština imaju svoje specifičnosti kako u načinu funkcionisanja i problemima životne sredine, tako i u pristupu klimatskim politikama? Kako konkretno građani mogu da utiču na lokalne odluke o energiji, klimi i vazduhu i koji su to pokazatelji  kojima se meri da li grad zaista postaje čistiji, pravedniji i održiviji.

Gradjani i organizacije civilnog društva, uzimajući u obzir da se prilagodjavanje na klimatske promene dešava na lokalu, imaju vrlo važnu ulogu. Zagovaranje u svojim lokalnim samoupravama za ciljeve smanjenja klimatskih rizika, donošenje klimatski senzibilnih planskih i dokumenata jedinica lokalne samouprave je najbolji pravac održivog razvoja i adaptacije.

Građani direktno, najdirektnije, očigledno i svakodnevno žive posledice neodgovornosti javnih vlasti koje ne preduzimaju mere prilagođavanja. Ta neaktivnost košta novca, žita, krava i ovaca i ljudskih života.

Građani nisu nekakva neartikulisana i nedefinisana skupina – u gradovima i selima u Srbiji žive ekonomisti, pravnici, inženjeri, doktori… Doktori nauka, univerzitetski profesori, prosvetni radnici, lekari su takođe građani, zar nisu? Lekar ili arhitekta ne ostavljaju svoje znanje u ordinaciji ili arhitektonskom studiju da bi otišli kućama i tamo bili amorfna masa neznalica. Kako je moguće da smo pristali da nas ubede da građani ne znaju da kreiraju politike ali to znaju učesnici rijalitija koji su sa Farme ušli u poslaničke klupe, ili ministri koji su do nedavno bili šoferi i keramičari?

 Na ova pitanja bi građani u Srbiji trebalo da se uštinu za obraz!?  

7. Nevladine organizacije su nedavno zatražile povlačenje nacrta Zakona o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte. Zbog čega je to bilo potrebno povlačenje i kako ocenjujete proces usvajanja ovog zakona i efekte njegove primene?

Predloženi zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte ima ozbiljne proceduralne i sadržinske nedostatke koji onemogućavaju njegovu zakonitu i efikasnu primenu. Javnost i ključni akteri, naročito privreda, nisu bili uključeni u ranu fazu izrade propisa, dok je javna rasprava sprovedena u minimalnom zakonskom roku, bez transparentnosti u pogledu sastava radne grupe, čime su prekršeni domaći propisi i međunarodne obaveze Republike Srbije, uključujući Arhusku konvenciju. Nakon više od 2 godine ignorisanja činjenice da EU uvodi mehanizam prekogranične naplate za emisije ugljen-dioskida (CBAM) Ministarstvo finansija je bez ikakve prethodne diskusije na brzinu pripremilo zakon koji je usvojen početkom decembra – takođe bez bilo kakve ozbiljne rasprave u Skupštini. Uvođenje naplate poreza na emisije gasova sa efektom staklene bašte, osim što zadire u suštinska pitanja upravljanja finansijama i ugovornih odnosa sa EU, jeste pitanje sistemske reforme. Prosto je neozbiljno takav propis usvojiti u roku od tri meseca, kao da se radi o izmeni odluke o broju parking mesta ispred Ministarstva finansija.  

Dodatno, nacrt zakona se poziva na strateška dokumenta koja ne postoje, nisu važeća ili jednostavno nikada nisu ni planirana da se usvoje, što ukazuje na nepoznavanje postojećeg pravnog i planskog okvira i dovodi u pitanje njihovu pravnu utemeljenost i kapacitet predlagača da uopšte donosi ovakve zakone. Posebno je problematično što zakon ne predviđa namensko korišćenje sredstava prikupljenih od poreza za dekarbonizaciju privrede, čime se propušta osnovni cilj klimatske fiskalne politike i stvara dodatni finansijski teret bez jasnih razvojnih efekata.

Zakon predviđa podsticaje koje bi mogli da ostvare obaveznici ovog zakona – odnosno kompanije koje bi trebalo da plaćaju porez, za investiranje u mere energetske tranzicije. Ali zapravo ostavlja prostor Vladi da uredbom bliže uredi uslove i kriterijume za dodelu podsticaja i to za 6 meseci!? Ne bi me iznenadilo da ti podsticaji ne budu ništa drugo nego povrat novca iz državnog budžeta onim kompanijama kojima bude naplaćen porez na emisije GHG.  

Imajući u vidu planiranu primenu zakona od 1. januara 2026. godine, bez prethodne analize efekata i uz izuzetno kratak period prilagođavanja za privredu, logičan je bio zahtev da Ministarstvo finansija povuče nacrte zakona iz procedure i započne novi, transparentan i strateški utemeljen proces. No, to se nije desilo i zakon je usvojen.

Za navedenu situaciju odgovarajuće su reči učenog pravnika Valtazara Bogišića: „Što se grbo rodi – vreme ne ispravi.“ Jedino čemu se od ovog nesmotrenog i brzopletog poteza Vlade Srbije možemo nadati jeste produžetak neizvesnog procesa energetske tranzicije i nastavak proizvodnje energije na način koji građane Srbije čini bolesnima, siromašnima i obespravljenima.  

Naslovna fotografija—Mirko Popović (privatna arhiva)

Fotografije u tekstu—www.uzickarepublikapress.rs