Narcisi – povređene duše kojima se može pomoći

Ko su narcisi? Da li smo to možda mi ili je to neko u našem okruženju? Kako se narcis ponaša, koji su uzroci tog ponašanja i može li se ono promeniti saznajte u redovima koji slede.

Šta je narcizam i koliko je rasprostranjen?

Narcističke osobe ćemo prepoznati tako što imaju:

• Veliku potrebu za obožavanjem i priznanjem od strane drugih
• Sklonost ka izlivima besa i mržnje
• Nedostatak razumevanja drugih i saosećanja za druge
• Sklonost ka zavisti
• Povremene izlive uznemirujućih osećanja potpune bezvrednosti i praznine.

Neophodno je da naglasimo da nisu svi koje kolokvijalno nazivano narcisima štetni po sebe i svoju okolinu. Postoji razlika između narcističkog poremećaja ličnosti, koji je direktno ugrožavajući za samog narcisa i njegovu okolinu, i narcističke strukture ličnosti koja osobu ne sputava da bude funkcionalna, stabilna i gradi postojane odnose. Dakle, postoji spektar narcizma određen stepenom (ne)funkcionalnosti u ponašanju koje prate emocionalne, odnosno unutrašnje oscilacije i borbe kompleksa više i niže vrednosti.

Kako ne bismo olako zaključivali i sebi i drugima lepili etiketu narcističnog poremećaja ličnosti, treba da znamo da je taj poremećaj jedan je od najređih (između 0,5-1%), ali oko 18% muškaraca i 6% žena ima narcističke crte.

Narcistički sektor je u svima nama

Narcistički sektor ličnosti neminovno postoji u svima nama kao neophodna struktura. Usled nepovoljnih uticaja tokom odrastanja, može se razviti u patologiju – da se zasnuje na nerealnim predstavama o sebi ili osobama iz neposredne blizine i raznim odbrambenim mehanizmima koja bivaju angažovana da bi održali te nerealistične slike.

Svi se mi rađamo nerealistični, sa osećajem omnipotencije, nesvesni svojih stvarnih mogućnosti. Svima nama su, tokom odrastanja, roditelji najbolji, najjači, najlepši. Proces sazrevanja sa sobom nosi postepeno razočaravanje u postojanje savršenstva – roditelji nam nisu super heroji i najbolji u svemu, ali su dovoljno dobri da zaslužuju naše postojanje i zahvalnost za sve ono što su nam podarili. Postepeno razočaravanje u sopstvene sposobnosti kroz sticanje realističnih ostvarenja zamenjuje svest da nismo svemogući kao što smo zamišljali, ali smo dovoljno dobri da bismo imali osećanje lične vrednosti koje ne moramo da nadopunjujemo lažnim slikama.

Narcizam kao posledica pogrešnog pristupa

Narcistička patologija je rezultat nedostatka roditeljske empatije tokom razvoja.

Ako od strane roditelja izostaje ogledanje, odnosno obraćanje pažnje na detetovo ponašanje, detetu se šalje poruka „ti nisi interesantan, vredan”. Ako roditelji samo selektivno prepoznaju detetove talente ili veštine, detetu se poručuje „interesantan si i vredan samo kad…”. Kroz dominantno negativno ogledanje, odnosno kritičko obraćanje pažnje na detetovo ponašanje i talente roditelj komunicira detetu da nije dovoljno dobro. Plodno tlo za razvoj narcizma predstavlja i nekritičko ogledanje, kada roditelj podržava grandioznu sliku deteta. „Sve što uradiš je fenomenalno, sjajno”.

Svako navedeno neadekvatno ogledanje stvara specifičnu vrstu problema u razvoju realističnog samopouzdanja, samopoštovanja i ideala kod deteta.

Dok se narcističke ličnosti često ponašaju bahato, demonstriraju superiornost, odbacuju druge, naređuju, iza svega se krije nedostatak samopouzdanja i osećanje neadekvatnosti.

Narcisi su večito na klackalici između iracionalnog preuveličavanja svojih sposobnosti i iracionalnog osećaja inferiornosti. Iako mnogi narcisi na privatnom i poslovnom planu postignu mnogo, nerazvijen kapacitet za regulaciju samopouzdanja odražava se na izostanak stabilnog osećaja vrednosti i postignuća. Iz tog razloga u stalnoj su potrazi sa spoljašnjom potvrdom kako bi regulisali samopouzdanje i dobili osećaj vrednosti.

Koja ponašanja su karakteristična za narcisa?

Razlozi njihovog ovakvog ponašanja/osećanja leže u njihovoj nemogućnosti da prežale i prihvate to što svet, pa ni oni sami, nisu idealni. Nedostatak sposobnosti da odtuguju rešavaju hranjenjem iluzije o sopstvenoj superiornosti, dok ono što je neprijatno i nesavršeno otcepljuju. Uspostavljaju sistem “sve ili ništa” – ili su savršeni ili bezvredni.

Kada su u pitanju njihovi odnosi, druge ne vide kao nezavisne osobe već kao delove sebe, iz čega se javlja njihova potreba da ih kontrolišu. Ukoliko tu osobu izgube – osećaju da su izgubili deo sebe. Tu dolazi do problema – onaj “svemogući ja” govori da mu niko ni ne treba, a sa druge strane, javlja se osećaj ugroženosti i ranjivosti usled zavisnosti od postojanja drugih.

Povređivanje ili eventualno napuštanje narcis doživljava dramatično. Kada dođe do razočarenja u blisku osobu, ona se jednostavno “ukine” i zameni drugom. Umesto tuge zbog nanete povrede, najčešće oseća bes prema prethodno idealizovanoj osobi. Bes se nekada ispoljava kao želja za osvetom, kao prezir, uglavnom kroz aroganciju. Cilj tog besa jeste da se osoba koja ga je povredila “ukine”, da za njega ne postoji ili da se učini bezvrednom. Javlja se bes umesto žaljenja jer žaljenje ne može da podnese.

Psihoterapija je delotovorna za narcizam!

Relevantne studije govore da psihoterapija utiče na smanjenje nivoa patološkog narcizma kod približno 60% klijenata.
U psihoterapijskom radu potrebno je da prođu kroz proces žaljenja i prihvatanja da ne postoji idealno – niti su to njihovi roditelji, niti svet, niti oni. Osobama sa narcističkim poremećajem ličnosti, potreban je prihvatajući i razumevajući terapijski odnos, koji služi kao kompenzacija neadekvatnim odnosima iz detinjstva. Takav smer u psihoterapijskom procesu daje rezultate.

Ukoliko želite da razgovarate sa stručnjakom, DokTok psiholozi i psihoterapeuti su dostupni za konsultacije i psihološku podršku svakog dana u nedelji. Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas.

Naslovna fotografija—doktok.rs