Odbačenost kada je bliskost najpotrebnija

Ovaj tekst je za sve one koji se tokom praznika osećaju najpre teško, loše, neprimećeno, odbačeno ili emotivno udaljeno od onih kojima žele da budu bliski. Za vreme praznika, doduše možda već u ovom periodu vidimo da se puno govori o toplini i bliskosti, gledamo svetlucavost i sjaj svuda oko nas, dok se mnogi u ovom periodu osećaju upravo suprotno, osećaju tihu usamljenost i neizgovorenu bol.

Ako su praznici za vas više podsetnik na ono što nedostaje nego na ono što postoji, niste sami i niste jedini. Praznici umeju da pojačaju sve ono što nosimo u sebi, i lepo i teško. Baš zbog toga je ovo vreme, baš to kada posebno osećamo šta nam zaista treba.

Baš u ovom periodu, kada spolja sve deluje toplo i sjajno, a iznutra se javljaju tiši delovi nas koji traže razumevanje, počinjemo jasnije da primećujemo koliko nam je bliskost zapravo važna. Kada se svet oko nas ubrza, a očekivanja postanu veća, kada su bitniji ciljevi prošli ili budući, naše potrebe postanu vidljivije. E baš tada se otvaraju pitanja koja često guramo u stranu tokom godine, to su ona pitanja koja su zapravo dosta važna, pitanja o tome kome pripadamo, ko nas vidi i ko ume da bude uz nas kada nam je najteže.

Upravo tu počinje priča o onome što svi duboko znamo, ali retko priznajemo. Postoje trenuci u životu kada nam je bliskost potrebna više nego ikad, kada se nešto u nama pomera, kada tražimo sigurnost, kada želimo da nas neko vidi i razume bez mnogo objašnjavanja. Upravo tada odbacivanje najviše boli. Boli jer smo ljudska bića, jer povezivanje nam je nešto što nam je jako važno..

Osećaj odbačenosti često ne izgleda dramatično. Nekada je to samo rečenica koju kažemo „usput“, nekada je to hladan ton, izostanak podrške, ili trenutak u kojem shvatimo da osoba na koju računamo nije uz nas. I ne mora da bude velika svadja – nekad je to nečije okretanje glave, izostanak poziva ili tišina u trenutku kada nam je najpotrebnije da nas neko sasluša.

Praznici sve ovo dodatno pojačaju. Dok spoljašnji svet svetluca, dok se priča o sreći, zajedništvu, porodici i toplini doma, mnogi ljudi baš tada osete najveći pritisak, najveću prazninu i najdublje rane. Praznici umeju da izvuku na površinu sve ono što u svakodnevici nekako guramo pod tepih. Tada se jasno vidi ko je tu, a ko nije, ko ume da primi našu ranjivost, a ko se povlači čim postane emotivno zahtevno.

Kada smo emotivno osetljivi bilo zbog životnih promena, umora, prazne stolice za božićnom trpezom ili jednostavno potrebe za pripadanjem, naš unutrašnji svet je otvoreniji nego obično. I u takvom stanju i najmanje odbijanje može da zaboli mnogo jače nego u drugim periodima godine.

Često osetimo usamljenost i na porodičnoj prazničnoj večeri ili porodičnom okupljanju, kad bi, makar u teoriji to najmanje trebalo da se desi.

Odbacivanje u takvim trenucima može nas naterati da se povučemo, da „zaključamo“ ono najosetljivije u nama, da umesto topline izaberemo distancu, jer deluje sigurnije. Istina je da nas takvi trenuci podsećaju na jedno važno pitanje:

Ko su ljudi sa kojima možemo da budemo autentični, bez glume, maske i bez odbrane?

Zato kažemo da su praznici ponekad emocionalni lakmus papir. Pokazuju nam gde postoji stvarna bliskost, a gde tek navika ili očekivanje. Pokazuju nam koje odnose nosimo iz obaveze, a koje iz iskrene povezanosti. Podsećaju nas koliko je važno da razlikujemo praznične slike savršenstva od realnih potreba našeg srca.

Kada bliskost najviše treba, a ne dobijemo je, važno je zastati i postaviti sebi pitanje:

„Šta mi je zapravo potrebno i kome to mogu da kažem bez straha da ću biti odbijen?“

Možda tada počinje nešto novo. Ne u prazničnoj gužvi, ne u glamuroznim planovima i ne u očekivanjima kako bi „trebalo“ da bude, već u malom, iskrenom koraku prema sebi. U odluci da gradimo odnose u kojima postoji prostor za našu ranjivost, ustvari i prostor na nas, a ne samo za naše najbolje izdanje.

Možda nam ove godine praznici neće izgledati kao na fotografijama koje viđamo po društvenim mrežama. Možda neće biti savršeni, glasni i puni velikih zajedničkih trenutaka. Ali možemo da budu nešto drugo, mogu da budu mirniji, iskreniji, topliji na način koji razumemo.

Možda je sasvim dovoljno da ove praznike provedemo uz one koji zaista čuju kada govorimo tiše. Uz ljude pored kojih ne moramo da se pravimo da je sve u redu. Uz one kojima je stalo da nas osete, a ne da nas procene.

A ako takvih ljudi još nema dovoljno u našem životu, onda neka praznici budu početak. Početak biranja sebe, svojih granica i svoje istine. Početak učenja da bliskost postoji tamo gde postoji prostor za naše najmekše delove. Jer bliskost ne donose praznici i Deda Mraz. Donose je ljudi. A nekad je donesemo i mi sami, kada sebi damo dozvolu da tražimo ono što nam je potrebno.

Neka nam ovi praznici donesu svetlost koja greje, a ne koja zaslepljuje, neka nam donesu ljude koji nas čuju, čak i kad nešto izgovorimo tiho.

Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Draganom Vasić Stević, Psihologom i psihoterapeutom, konsultaciju možete zakazati na #DokTok platformi.

Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!