Sve dok imamo loše informisanje ne možemo da očekujemo uspostavljanje konstruktivnog dijaloga
Zeleni ključ iz Niša je bio neformalno udruženje od 2003. godine do 2006. kada je i zvanično registrovano udruženje. Oblasti delovanja su zaštita životne sredine, ekologija i održivi razvoj u najširem smislu. Ekspertiza udruženja i najviše iskustva je iz oblasti upravljanja komunalnim otpadom, zaštita vazduha, klimatske promene, zaštita voda, energetska efikasnost, urbana ekologija, zaštita i očuvawe biodiverziteta, održivi razvoj, edukacija i informisanje dece i mladih, ekološko edukativni programi za decu i mlade kao i vannastavne aktivnosti i edukaciju prosvetnih radnika, ističe na početku razgovora Olivera Milošević, predsednica Udruženja po obrazovanju Magistar tehničkih nauka u oblasti zaštite životne sredine, uža oblast upravljanje otpadom.
Dugogodišnjim radom udruženje dosledno sprovodi svoje aktivnosti i misiju, sarađuje sa institucijama sa jedne strane i građanima i građankama sa druge, kao korektivni faktor i karika za povezivanje, kao putokaz za rešavanje ekoloških problema ka rešenjima. Fokus delovanja udruženja je na ljudima i životnoj sredini tačnije fokus jeste bezbedna i zdrava životna sredina i ljudi.
Ono na čemu udruženje radi je umrežavanje, povezivanje, informisanje i protok pravih i tačnih informacija, u radu se oslanja na naučna saznanja i dostignuća, kao i na saradnju sa biznis sektorom – privredom, akademskom zajednicom i obrazovnim ustanovama, Posebno sa medijima ali i organizcijama civilnog društva koje se bave sličnim ili istim temama i drugim organizacijama.
1. Koji su ključni ekološki problemi sa kojima se građani Niša trenutno suočavaju?
– Najveći problem je neefikasan postojeći sistem zaštite životne sredine. Nedosledna primena zakona i nedovoljan monitoring životne sredine i izveštavanje na lokalnom nivou, pre svega, za građane i građanke.
– Ljudima je potrebno mnogo više informisanja na ovu temu, deci i mladima, ali i zaposlenima u lokalnim upravama, institucijama – opštinama, imamo ih pet.
– Nefunkcionalan i neefikasan sistem zaštite životne sredine u dužem periodu rezultirao je i dalje prisutnim divljim deponijama i pored odvoza komunalnog otpada kojim su pokrivena sva sela na teritoriji grada Niša kao i sam urbani deo u svih pet opština…Šut, građevinski i ostali neopasan otpad, kao i opasne komponente završavaju skupa na gradskoj deponiji – smetlištu.
– Može se reći da nam nedostaje kaznena politika i da je prisutna velika ekološka nekultura, koja ide ruku pod ruku sa energetskim siromaštvom i svim drugim društveno ekonomskim pa može se reći i političkim okolnostima i problemima u ili sa kojima živimo i suočavamo se. Malo ko će se baviti zaštitom životne sredine, ekologijom i održivim razvojem ako ima finansijske probleme koji proizvode još mnogo toga negativnog…Zaštita životne sredine je samo deo koncepta Održivog razvoja, koga čine tri osnovna stuba, EKOLOGIJA, EKONOMIJA I DRUŠTVO. Nerazdvojivo je.
-Zagađenje vazduha u perodu jesen – zima, posebno. Od neke 2017, 2018 pa na ovamo, ovu temu “izrabljuju” mnogi pokreti i sl. a mi ekolozi zaista ukazujemo na činjenice, obzirom na geografsko klimatske uslove i kotline u kojima se najčešće nalaze naši gradovi u Srbiji, i usled mnogo faktora, pored zagađenja iz individualnih ložišta, poput prirodnog provetravanja, urbanizacije, neoptimizovanog saobraćaja, i sl…dolazi do povećanja koncentracija štetnih gasova i čestica, posebno PM koje su najmoćnije da izazovu negativne posledice po zdravlje ljudi jer su male i prodiro duboko u organizam…
– Sistem za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda čekamo više od 20 godina. Koliko znam od pre nekoliko kada smo radili presek stanja i informisali građane u privrednoj komori u Nišu sa relevantnim učesnicima iz institucija i akademske zajednice, projekat je urađen, a pošto se radi o kapitalnim ulaganjima, verovatno je dinamika na republičkom nivou i od strateških interesa na nekoj listi čekanja za period koji dolazi u narednih pet godina.
– Loš kvalitet uglja i drva.
– Nedostatak komunalnih i ekoloških inspektora…
– Ugrožena nam je neposredna okolina, biodiverzitet, u smislu ispitivanja terena u cilju rudarenja. Smatram da je rudarenje – rudarstvo veoma važna grana industrije, ali zbog toga javnost treba da se informiše i uputi u dešavanja, kako ne bi bilo problema, ili u koliko je to od značaja a jeste a i po zakonu, posebno za lokalno stanovništvo, isto uključiti u dijalog. Nije teško biti u dijalogu sa građanima/kama…Tako bi se stvarala kultura dijaloga a ne monologa i radnji ispod žita, što nam je “ubilo” veru u sistem i državu, tačnije i poverenje…
Dodaću ovde izostanak struke na ključnim mestima u institucijama, nestručnost, i odsustvo saradnje akademske zajednice sa institucijama koje se bave zaštitom životne sredine u Nišu.
2. Koliko je važan dijalog o ekologiji u našem društvu?
Veoma je važan. Smatram da mi nemamo tu “kulturu”, i da je treba razvijati još u osnovnoj školi. Naučiti da se slušamo, i da učestvujemo i budemo aktivni građani. Postoje mnogi primeri “građanskog udruživanja i inicijativa” koje su dale rezultate u pogledu zajedničkih zahteva i/ili zabrana, akcija, da se spreči neko dalje narušavanje, zagađenje ili slično u životnoj sredini. Građane treba ohrabriti (informisati, podržati…) i objasniti transparentno i kontinuirano njihova prava i obaveze i jačinu i “težinu” tačnije moć njihovog glasa – inicijative – razumevanja i proaktivnosti, bez obzira na sve okolnosti koje nam otežavaju živote – materijalni – egzistencijalni. Ponavljam, ekologija nije sama za sebe, ekologija je nauka koja se bavi živim svetom i njihovim odnosima i interakcijama, a Zaštita životne sredine je nauka novijeg datuma, bazirana na dostignućima i saznajima bazičnih nauka. Ona je multidisciplinarna i horizontalna, provlači se kroz sve slojeve društvenog delovanja, a onda dolazi i koncept održivog razvoja koji objedinjuje i stavlja na tri osnovna stuba u osnovi svoju paradigmu a to su društvo ekologija i ekonomija… Priroda će bez nas moći, mi bez prirode ne…
3. Kako i šta činite na uspostavljanju dijaloga u ekologiji u vašem gradu?
Koristim svaku priliku koja se ukaže da javno iskažem stavove, činjenice, preporuke za unapređenje sistema zaštite životne sredine. Pričam o ekološkim problemima ali i rešenjima, edukujemo najmlađe, decu i srednjoškolce, sarađujemo sa studentima, učestvujemo na javnim dešavanjima i koristimo prisustvo dece i roditelja da preko radionica i kroz učenje i igru – zabavu prenosimo informacije i razvijamo ekološku svest i kulturu.
Razgovarama i uvažavamo, bez obzira na političku pripadnost, sa nadležnim institucijama i njihovim predstavnicima, koliko nam to omogućavaju. Spremni su da saslušaju, ali ne i da učestvuju, pa tako mogu da istaknem da već nekoliko godina unazad Niš ima tradiciju da ne izdvaja sredstva u budžetu za ekološke organizacije i projekte na lokalnom novou. Zato koristimo priliku kod gradskih opština da tamo predlažemo i realizujemo naše skromne programe.
Praktično to znači da smo učesnici tribina, razgovora, gostovanja u medijima, da povremeno objavljujemo fotografije, informacije, delimo one za koje smatramo da su potrebne, a ima još mnogo toga što se može. Stalno smo u školama sa decom i mladima kroz vannastavne aktivnosti.
Pre tri godine, tačnije krajem 2022. a tokom 2023. smo inicirali formiranje lokalne mreže Zelena mreža grada Niša za zaštitu životne sredine i održivi razvoj, u nameri da sve organizacije koje se bave ili žele da podrže ekološke i zaštitarske inicijative i aktivnosti okupimo na istom mestu…Mreža je formirana kao neformalna, 11 organizacija je pristupilo mreži, sve su iz Niša, 2023. smo imali jedan zajednički projekat podržan od strane MIS-a, a tokom 2024. ostali smo bez finansiranja i tako je došlo do diskontinuiteta u aktivnostima. To je jedan od većih problema održivosti organizacija, posebno ekoloških. I pored toga, mi nastavljamo da sarađujemo, da radimo pronosimo “glas ekološkog razuma” u javnosti…
4. Kakva je spremnost građana, a kakva lokalne samouprave da učestvuje u dijalogu?
Građani najčešće vode “monolog” nemaju kulturu slušanja kada dođe do toga da su na javnim dešavanjima, i obično ih ima u malom broju, osim kada im problem nije zakucao na samim vratima. Tada se bolje samoorganizuju, obično kasno, jer neka promena je već a po nekom planu nastupila. npr. seča drvoreda, uklanjanje drveća, postavljanje reciklažnih dvorišta u urbanim sredinama…Građani su neinformisani a kada informacija stigne do njih, kasno je za dijalog. Zakazuju obe strane. Po meni, veća je odgovornost i krivica “sistema” dok je odgovornost takođe i na građanima…
Građani nisu spremni na dijalog u onim razmerama koje mi smatramo značajnim. Mali je broj onih koji stižu da prate i učestvuju u javnim raspravama (koje su najčešće pod velom tajni netransparentne u smislu pozivanja i obaveštavanja javnosti). Okupljaju se kada je već kasno, tačnije kada je problem zakucao na vrata – deponije u blizini, smetlišta, zagađen vazduh, “rudarenje”, informacije o MHE…Nedavno smo imali dobar primer građanske participacije jer je “opozicija” ali i neke grupe građana – zborovi – samoorganizovani, udruženi. Uzeli su učešće na javnoj raspravi, jer se podigla objektivno opravdana velika prašina oko istražnih geoloških radnji u neposrednoj blizini vodoizvorišta Studena u Jelašničkoj klisuri, koja je pod zaštitom i kojom upravljaju Srbijašume, a za šta su sami stručnjaci iz preduzeća za vodovod i kanalizaciju Naissus izneli stav da su radnje “nezakonite” i “opasne” po izvorište…
Generalno, mnogo više javnih informacija na temu zagađenja, ekoloških problema, mera i rešenja zaštite je potrebno od strane institucija građanima, ali i od strane nas koji se bavimo ovim temamam dugi niz godina, posebno jer smo iz te oblasti i školovali smo se za te i slične pozive.
Lokalna samouprava ne vodi dijalog sa građanima, počevši od planiranja budžeta, osim što ispunjavaju minimum zakona te pozivaju javnost da da predloge za projekte, što je svojevrstan vid urušavanja sistema, pa i ovog koji se tiče zaštite životne sredine. Da objasnim…Nije nam potreban spisak lepih želja pojedinaca i/ili slično, već predlozi i liste prioriteta stručnih lica i službi gradske i opštinskih uprava, udruženi sa akademskom zajednicom, a onda i stavovi i mišljenja – potrebe građana i njihovi predlozi i sugestije kao korektivni faktor svega što treba doći “iz sistema” poštujući struku…Ovako se oslanjamo na populizam, na želje pojedinaca, na ispunjenje “zahteva” i “želja” što je potpuno pogrešno i nije u skladu sa održivim razvojem. Mnogo se govori o zanimanjima budućnosti, i jedno od njih je pa pre bih rekla “spektar zanimanja” ali se ona ne uvažavaju…pa se dovodi u pitanje “obrazovanje” takvih kadrova i u tom kontekstu uprave fakulteta i akademska zajednica trebalo bi da se više pobrinu i potrude da stanu u odbranu nas “zaštitara i ekologa”. Naglasiću ponovo, nije naš poziv samo uklanjanje deponija i akcije čišćenja, reciklaža, sadnja drveća i zaštita životinja…U suštini zaštite životne sreine je čovek kao “razumno” biće koje narušava ali mora da da i rešenja, i zaštiti, očuva i unapredi životnu sredinu, njenu bezbednost ali i svoje zdravlja.
5. S obzriom da se organizacija koju zastupate bavi i mladima, koliko su oni spremni na dijalog u ekologiji, koliko ih interesuju teme iz ove oblasti…?
NISU SPREMNI. Mogli bi biti, mogu se uključiti, naravno, ali to nije slučaj. Njima treba izazov, nisu “samopokretači”, i bave se nekim drugim temama…Mladi, kao i većina stanovništva, ekologiju, zaštitu životne sredine, održivi razvoj i u novije vreme cirkularnu ekonomiju doživljavaju kao uklanjamo deponije, recikliramo i sakupljamo otpad, sadimo drveće, ozelenjavamo, nedamo neki izvor ili česmu… Suštinski i objektivno to nije zaštita životne sredine, jer je ona mnogo kompleksnija. Osim kroz ekologiju, treba posmatrati i injženjersku stranu što izučavamo na fakultetu u Nišu za zaštitu životne sredine (Fakultet zaštite na radu)…
Do sada se pokazalo da veoma mali broj mladih ljudi, a mnogo više deca, žele da učestvuju. Deci je zabavnije i to recimo do uzrasta VII-VIII razred, da se aktiviraju samostalno, mnogo češće kada im mi dođemo u školu, mnogo manje kada ih pozivamo mimo škole. U školi naše aktivnosti provlačimo kao vannastavne, što je i obaveza škola, a van nastave su to isključivo aktivnosti uz odobrenja roditelja, što je teže organizovati i sprovesti.Srednjoškolci se takođe uključuju, ali opet u zavisnosti od nastavnog osoblja i pojedinačnog angažovanja, i tamo u okviru vannastavnih aktivnosti vodimo dijalog sa mladima, i njih ohrabrujemo da budu aktivniji i ambiciozniji po tom pitanju.
Mladima je potreban izazov…Mladima je potrebna i zabava…
6. Koliko je važan dijalog o ekologiji na regionalnom i nacionalnom nivou?
Izuzetno, međutim ni mi iz OCD-a, a kamo li građani, zato su tu predstavnici vlasti i donosioci odluka sa lokala i na nacionalnom nivou da nas zastupaju i informišu,…Ne stižemo da ispratimo sva dešavanja po pitanju izmena dopuna donošenja zakonskih okvira i samim tim i primena izostaje, pre svega zbog nedovoljne informisanosti. Sporadični su skupovi, a po zakonu se sprovode, kada se razrađuje neki nacrt zakona pa se spušta do lokalnog nivoa…Obično je posećenost na takvim dešavanjima mala i nedovoljna.
7. Šta su najćešće prepreke u uspostavljanju dijaloga na temu ekologije na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou?
Neefikasno informisanje, neblagovremeno se preuzima uloga odgovornosti već se samo nameću i ispunjavaju obaveze… Nema kontinuiteta u informisanju npr. monitoring životne sredine, o zagađenju, o koncentracijama opasnih materija, o merama zaštite, o preventivi to onda otvara mogućnost i prostor za mnogo dezinformacija.
Grad Niš koji ima pet opština nema kapaciteta, jer su neravnomerno raspoređene “lokalne snage i stručnjaci” i nedovoljan je broj. Znači nedostaju kapaciteti za nešto više nego što je to sada, u pogledu inspekcijskih službi, nadzora, sprovođenja zakona.
Elementarne stvari se ne sprovode, pa onda te iste službe samo ispunjavaju minimum neophodnih zahteva ka republičkom nivou. Mislim na obavezu izveštavanja i slično, dok izostaje informisanje javnosti i upoznavanje sa npr. Zelenom agendom, sa ratifikovanim direktivama EU šta one znače za nacionalni a šta za lokalni nivo… Sve dok imamo loše informisanje i kanale komunikacije ne možemo da očekujemo uspostavljanje konstruktivnog dijaloga, zaključuje naša sagovornica.
Korišćene fotografije—Zeleni ključ Niš
Пројекат “Дијалогом до колективног разумевања” је суфинансиран средствима из буџета Републике Србије- Министарста информисања и телекомуникација.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
