Prepoznavanje poremećaja ključno za razvoj deteta

Roditelji se defektologu mogu obratiti već od samog časa rođena deteta u smislu savetovanja, prevencije,upoznavanja sa razvojem i svim onim što čini razvojni proces. Time stiču prednost jer se na vreme uče da prepoznaju eventualne smetnje ali se uče i kako da detetu osiguraju adekvatnu podlogu za dobar i uredan razvoj, kaže defektološkinja Jasmina Bogdanović, koja je angažovana u Dijagnostičkom centru.

Ističe da bi roditelji svakako  trebalo da potraže savet ili dijagnostiku defektologa čim uoče zaostajanje u bilo kom delu psihomotornog sazrevanja, posebno ako su evidentirani riziko faktori (rizična trudnoća,infekcije u trudnoći,prevremeno rođenje,otežan i produžen porođaj, apgar skor 8 i manje, moždana krvarenja…) kao i ukoliko u porodici postoje razvojne smetnje ili genetska oboljenja. Važan savet za roditelje je da prate lični osećaj i da reaguju na “čini mi se da nešto nije u redu sa mojim detetom”.

Ona tvrdi da je ključno rano prepoznavanje poremećaja, naglašavajući da se mozak najviše razvija do treće godine i da se upravo tada puno može uraditi ukoliko se uoči smetnja u sferi motorike, govora, vida ,sluha i kognitivnog razvoja.  Kada je školski uzrast u pitanju od samog uključivanja u školski program potrebno je obratiti pažnju na detetovo prilagođavanje školskim obavezama kao i na uspešnost u istim..Svako otežano usvajanje veština pisanja i čitanja zahteva pojačano angažovanje i tretman, jer su pisanje i čitanje su najkompleksije mentalne i motoričke aktivnosti, tvrdi Bogdanovićeva.

Tipična slika deteta sa razvojnim poremećajem ima nekoliko elemenata: dete je nespretno, loše koordinacije nestabilne pažnje, bez adekvatne govorno jezičke ekspresije, fokusirano na  audiovizuelne sadržaje i uz roditeljsku sugestiju “obožava kompjuter i sam nalazi sadržaje koji ga zanimaju”..pritom je dete nesamostalno u jelu i oblačenju, deluje lenjo, reaguje razdražljivo na nalog i zahtev. Ukoliko je manje dete laza je obavezan “dodatak”. Savremenim načinom života nametnuti su se novi riziko faktori, u vidu tableta i pametnih telefona, ali i uopšteno povećan je  broj potencionalno štetnih cinilaca za razvoj. Zanimljivo je da deca deluju “preslikano” kada je klinička slika u pitanju, objašnjava naša sagovornica.

Jasmina Bogdanović, defektolog u Dijagnostičkom centru “dr Lune”

Skreće pažnju da prevremo rođena deca zahtevaju praćenje i stimulaciju, jer samo rođenje pre utvrđenog termina  znači da je dete u većem riziku da razvojni proces započne uredno i adekvatno. Nije slučajno što trudnoća traje 39 nedelja, i svaka je važna…U svakoj nedelji se nešto razvojno “dešava” i bitno je da se sve te faze završe. Takođe nije isto rođenje u 36, 37 ili 39 nedelji..u tom periodu i jedan dan je bitan!

Svako uključivanje u vaspitno obrazovni proces ,bilo vrtić ili školu, donosi neke promene i zahteva od deteta i psihofiziološku reakciju na datu situaciju. Praćenje u tom periodu je izuzetno važno jer se mogu uočiti poteškoće u vidu otežane adaptacije, neadekvatne emocionalne reakcije, promene u fiziološkim navikama,kao i smetnje u motornom i govornom funkcionisanju, kaže Bogdanovićeva. Podseća da nisu sva deca zrela i spremna za određene aktivnosti i da je potrebno raditi na celokupnom psihomotornom sistemu  koji  podrazumeva trijas sazrevanja motorike, govora i intelektualnog razvoja. Poremećaje u vidu deficita pažnje, nespretnosti “trapavosti”, lošeg govorno jezičkog izražavanja ima sve veći broj dece iz godine u godinu i to je alarmantan podatak koji društvu treba da služi kao alarm, upozorava ona.

Kod procenjene nedovoljne zrelosti deteta za školu ključnu ulogu ima stepen odstupanja od očekivane zrelosti za datu kalendarsku dob!, ističe Bogdanovićeva iz iskustva. Tvrdi da niko ne može predvideti detetov napredak samo jednim testiranjem, dodajući da zavisi i u kom delu je dete pokazuje lošije rezultate. Kao defektolog savetujem detaljniju procenu ,da se utvrdi celokupan detetov kapacitet i shodno tome se donese odluka.Nije dobro da se dete uključi u školski sistem ako se proceni da svojim razvojnim snagama ne može da ga prati, ali to zahteva opsežnu opservaciju deteta i opet dolazimo na temu prevencije!

Sa stručnog stanovišta Bogdanovićeva kaže da svako dete koje pokazuje poteškoće  zahteva tretman i rad defektologa i roditelja, jer će jedino uz takvu podršku brže i bolje napredovati u školi. Naravno da je teško da se dete adaptira na sredinu koja je nova i drugačija  od kućne sredine,a još ako nije prilagođena detetu onda se problem uvećava. Dete sebe prilagođava sredini, to je intelektualna sposobnost čoveka ali pošto je u razvoju i nije svakako zrelo da se samo “bori”sa preprekama moramo im pružiti pomoć i podršku,jer nije lako ni roditeljima ni deci ni učiteljima.  Školski sistem mora da se reformiše u tom smislu, a posebno je gorući problem što naše škole nemaju obaveznog defektologa kao stručnog saradnika, pa ni učitelji nemaju podršku niti pomoć. Posebno motoričke smetnje zahtevaju pažnju, jer se nameću i same arhitektonske barijere,navodi sagovornica.

Govoreći o uticaju telefona, računara i tableta na razvojni proces dece ona kaže da se ta problematika mora posmatrati sa više aspekata i to zdravlja, psihologije, sociologije, pedagogije ali i tehnike i tehnologije. Već su dobro poznati podaci koji govore u prilog činjenici da je frapantan broj dece koja su već na ranom uzrast (do 3 godine) naprosto “zavisna”od multimedijalnih sadržaja, upozorava ona. To me baš zabrinjava, jer se mozak tako ne vežba,ne razvija se… Mozak traži pokret, slušanje, gledanje ali prirodnih dešavanja (prirodnih slika), govor, verbalnu i neverbalnu komunikaciju.

Ističe da je deci potreban dodir, prirodni stimulus od roditelja i okoline a ne tehnike. Roditelji kažu “ništa ne govori samo gleda telefon ,i plače kad mu ga uzmemo”!!! Edukovanje roditelja i drugih članova porodice  je ključno. Savremen način života doprinosi ovoj pojavi, i napredne tehnologije mnogo toga korisnog pružaju i deci, ali  moramo znati KADA i KOLIKO!!!

Kaže da roditelji generalno imaju više informacija ali čini se malo svesti i savesnosti kada su njihova deca u pitanju. Subjektivni su i u  tome leži problem. Takođe za svaki detetov problem traže krivca i upadaju u začaran krug. O razvoju svog deteta moraju brinuti još po začeću, tokom trudnoće i naročito posle porođaja.

Koliko je bitno čime se deca hrane i kakav vazduh udišu, važno je i kakav je tonus mišića, kako drzi glavu, kako reaguje na zvuk, na svetlost, kako pokreće ruke, kako govori, kada dolazi u sedeći položaj (kako dolazi takođe je važno), kada prohoda….U prilog poremećajima ide i sve veći broj “pomagača u čuvanju”  dece u vidu: nosiljke, dubka, ljuljaske i sl.. Najbolji i najpravilniji pristup je prirodnost i jednostavnost, naprosto zdrav razum. Postoji jedna lepa rečenica: deca se gaje na podu! I dodala bih :u roditeljskom naručju, savetuje Jasmina Bogdanović, defektološkinja u Dijagnostičkom centru.