Zašto glumimo da je sve u redu, kada nije?

Da bismo lakše pregurali dan, često se ponašamo kao da je sve u redu. Nekad svesno, nekad gotovo automatski. U životu glumimo da nam je dobro iz različitih razloga. Nisu svi ti razlozi „duboki“ ili dramatični, neki su vrlo praktični:

• nekad nemamo snage da stalno objašnjavamo sebe
• znamo da se razgovor neće završiti na „šta ti je“, već će se razvlačiti, skrenuti u pogrešnom smeru ili završiti savetima koje nismo ni tražili
• već smo jednom pokušali da budemo iskreni, pa smo ostali neshvaćeni
• ne želimo da opterećujemo druge, pogotovo one za koje vidimo da i sami jedva drže glavu iznad vode
• plašimo se da ćemo biti doživljeni kao slabi, teški ili „previše“
• ponekad, iskreno, nemamo energije da se bavimo i tudjim reakcijama na ono što je nama ionako mnogo teško

Lakše nam je da kažemo „dobro sam“ nego da objašnjavamo zašto više nemamo snage.

Lakše je da se nasmejemo, nego reći: „nije mi baš dobro“.

Lakše je biti funkcionalan nego iskren. I često se tu i zaustavimo.

Kao psihoterapeut, vidim da ljudi retko dolaze na terapiju u trenutku kada im je najteže, jer misle da još mogu. Dodju kasnije, kada se već umore od glume, kada shvate da više nemaju koga da lažu, pa čak ni sebe.

Tu glumu učimo vrlo rano.

Sećate se rečenica koje su se ponavljale: „Nemoj da opterećuješ druge“, „Budi jak“, „Nije to ništa strašno“? Ili one još „utešnije“: „Ima i gorih stvari.“

Ali detetu koje se tada oseća loše, iscrpljeno ili nevidjeno, dete koje ne ume i ne zna šta će sa osećanjima koja mu dolaze, to jeste bilo najteže u tom trenutku. I ne zaboravlja se tako lako.

Vremenom prestanemo da slušamo sebe. Ne odjednom, nego polako i postepeno.Počnemo da potiskujemo osećanja, da guramo dalje, da izdržavamo.

I danas se često zaustavimo tek kada telo kaže „dosta ti je“. Kada se razbolimo, kad više ne možemo da spavamo, kad sve počne da boli.A telo je pokušavalo da nam kaže i ranije, samo ga tada nismo čuli.Istina je da nismo potiskivali zato što smo hteli, nego nismo imali gde sa tim osećanjima. A ono što nema gde da ode, ne nestaje već se samo se utiša.

I tada se emocije sele u telo: u nesanicu, hronični umor, nervozu, anksioznost, razne telesne tegobe. Sele se i u odnose, u one koji se stalno lome ili u one u kojima ostajemo, iako nam nije dobro.

U tim trenucima često kažemo: „Nemam razlog da se ovako osećam… a ipak se osećam.“

Ali emocijama razlozi nisu presudni, one ne traže dozvolu.

Pitanje „zašto“ u emocionalnom svetu često nema jasan odgovor, a ponekad je samo način da se još malo udaljimo od onoga što stvarno osećamo.

Emocije nisu slabost, one su signal. Nekad tih, nekad vrlo glasan.

Glumiti da je sve u redu, može kratkoročno da pomogne. Doduše, nekad je to i jedino što znamo. Ali dugoročno, udaljava, od sebe, od drugih, od onoga što nam je važno.

Terapija ne znači da ćemo se stalno baviti problemima i „kopati po prošlosti“. Znači da više ne moramo da se pravimo da je sve u redu.

Negde možemo da stanemo, udahnemo i budemo onakvi kakvi jesmo, bez maske, bez objašnjavanja, bez „moram“. I vrlo često se tada pojavi nešto važno:

Nije problem u tome što si previše osetljiv, slab ili „komplikovan“. Problem je što si predugo bio sam sa onim što te boli.

Kad dodjemo do ovoga i osetimo da i ova rečenica dosta boli. Jer shvatamo da je usamljenost nešto što odavno stoji pored nas, ali to je već neka druga tema.

Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Draganom Vasić Stević, Psihologom i psihoterapeutom, konsultaciju možete zakazati na #DokTok platformi.

Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!

Korišćena fotografija preuzeta sa www.doktok.rs