Užičanin štiti kulturno nasleđe Srbije

Arhitekti Aleksi Ciganoviću, rođenom Užičaninu dužnost predsednika Društva konzervatora Srbije poverena je u februara ove godine. Nakon završenog Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, od 2002. godine zaposlen je u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture – Beograd. Trenutno radi na čak tri za zaštitu srpskog nasleđa značajna projekta. 

Aleksa Ciganović, na Kajmakčalanu gde trenutno radi na obnovi objekata u okviru vojne spomeničke celine Foto- privatni album

Navodi da je ovo Društvo strukovno udruženje koje okuplja stručnjake i naučnike iz različitih oblasti zaštite kulturnog i prirodnog nasleđa. Objašnjava da je pravni kontinuitet Društva vezan za Društvo muzealaca i konzervatora Jugoslavije i za Društvo konzervatora Jugoslavije, u okviru kojih su od 1957. godine i srpski konzervatori osnovali Podružnicu konzervatora Srbije. 22. februar usvojen je kao datum obeležavanja Dana zaštite spomenika kulture u Srbiji, jer predstavlja podsećanje na prvi „Akt o zaštiti razvalina određenih starih gradova i zamkova“ u Srbiji 22. februara 1844. godine, kaže Ciganović.

Društvo konzervatora Srbije radi na unapređenju metodologija i principa rada na zaštiti kulturnih i prirodnih dobara u Republici Srbiji, zatim na stručnom obrazovanju konzervatora (organizacija stručnih predavanja, konferencija, radionica, studijskih putovanja). Društvo konzervatora Srbije dalje prati i razmatra aktuelna pitanja iz oblasti zaštite kulturnih i prirodnih dobara i podstiče saradnju ustanova u oblasti zaštite nasleđa i međusobnu saradnju konzervatora. Društvo konzervatora Srbije angažovano je i oko pitanja evropskih integracija (manifestacija Dani evropske baštine, regionalna saradnja i sl.), kao i na popularizaciji, informisanosti javnosti i publikovanju rezultata radova na zaštiti nasleđa (predavanja, izložbe, publikacije).

Aleksa Ciganović je završio Arhitektonski fakultet u Beogradu 2001. godine, a od 2002. godine zaposlen je u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture – Beograd gde trenutno radi u stručnom zvanju savetnika. Na katedri za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu upisao je doktorske studije.

Pored konzervatorskih i arhitektonskih projekata, izrade stručnih elaborata za prostorno-plansku dokumentaciju i zainteresovanosti za upravno-pravne postupke sprovođenja mehanizama zaštite kulturog nasleđa, Ciganović je objavio više stručnih radova iz oblasti društvenog razumevanja spomeničkog nasleđa u međukulturnoj integraciji i uslova pod kojima se može obezbediti građanska participacija u procesima odlučivanja o kulturnom nasleđu.

Na trenutno jedno od najaktuelnijih pitanja u našem gradu koje se odnosi na sređivanje prostora Starog grada kako bi ekipe Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva započele proces konzervacije sa, krajnjim ciljem da se ova lokacija privede turističkoj nameni, arhitekta Ciganović kaže da slučaj inicijative za obnovu užičkog utvrđenja opcrtava žalosne procese koji se nužno vode „odozgo“, od politike, dodajući da je to slika naših stvarnih životnih odnosa, mogućnosti i emocija, jedino mogućih relacija i nivoa transakcije…

O skoroj političkoj afirmaciji ideje obnove Užičkog srednjevekovnog refugijalnog (refugijalno je naziv za tačnu vrstu, tip i funkciju ovakvog utvrđenja, eng. Refugees- pribežište, poslednja odstupnica, sklonište) utvrđenja, ne zna se ništa bitno i tačno, ističe arhitekta Ciganović.

Najpre, nije sigurno da li se radi o izgradnji nekakve replike ,,na susednom brdu” (i kom brdu?) kako se to navodi u kasnijim službenim saopštenjima i saopštenjima stručnjaka istorijske struke, ili se, možda, radi o rekonstrukciji i dogradnji bedemskog sistema nad postojećim konzerviranim ostacima u cilju dobijanja snažnije prezentnosti arhitektonskih oblika, volumena i programa građevine – i s obzirom na ove varijante, o kakvom se „komercijalnom proizvodu“ od značaja za „turistički potencijal našeg grada“ radi u odnosu na ulaganja iz javnih budžetskih sredstava Republike Srbije i činjenici da se radi o javnom dobru?! Čiji su to proizvodi i u kom trenutku?! Zapravo, postavlja se pitanje o kakvoj se tu daljoj održivosti i kojim preliminarnim tehničkim procenama radi u cilju te održivosti, pita se arhitekta Ciganović.

Sa stručne tačke gledišta, tvrdi da se u priči o eventualnoj obnovi užičke tvrđave ne zna o mnogim ključnim imovinsko-pravnim odnosima (takozvani menadžment plan, studije opravdanosti i drugo), finansijskim a posebno tehničko-tehnološkim detaljima od značaja za proces njene restauracije i održavanja. Ali, pored priče o ovom utvrđenju, predsednik Društva konzervatora Srbije, Aleksa Ciganović naglašava da u Užicu ima daleko važnijih zapažanja na kojima takođe želi da insistira.

Kao najupečatljivije primere navodi, povremenu pojava famoznog pitanja restauracije spomenika Josipu Brozu Titu na prvobitnom mestu u okviru gradskog trga (a koji je istorijski rečitiji sa mesta na kome se trenutno nalazi u dvorištu muzeja), neodržavanje a potom i rušenje rodne kuće filologa i akademika Ljubomira Stojanovića (u ulici koja nosi njegovo ime!), činjenicu da se redak Moljkovića han u Kremnima nalazi pred uništenjem, načinu na koji je promenjen izgled Saborne crkve Svetog Georgija farbanjem u žuto, načinu na koji je prerađena fasada Doma vojske, i nizu znaninih i neznanih građevina i prostora u okviru kojih su ostavljene najvažnije beleške naše gradske kulture: groblja i porodične grobnice na Dovarju i Belom brdu, kuća Andre Stanića na Carini, kuća slikara Milovanovića u Ribaševini i sl.

Zapravo, postavlja se pitanje da li je sada, nakon svekolikog uništavanja, uopšte moguće afirmisati istorijsko arhitektonsko nasleđe u Užicu. Drugim rečima, postavlja se pitanje koju likovnu prezentnost Užice treba da zagovara ubuduće? Arhitekta Ciganović smatra da to nije fetiš dubljih istorijskih vrednosti – nego fetiš savremene arhitektonske produkcije ’60-ih, ’70-ih i ’80-ih godina… iz vremena njegovog kulturnog, tehnološkog i fizičkog bujanja.

Predsednik Društva konzervatora Srbije, podseća da je u Užicu proletos srušena kuća akademika Ljubomira Stojanovića na čijem mestu je već sagrađen stambeno- poslovni kompleks. Pitamo ga da li je rušenje kuće, koja nije bila pod zaštitom države i imala je samo istorijsku vrednost, dokaz da nam manjak novca, briše istoriju i sećanja?

Arhitekta Ciganović smatra da je tragedija rodne kuće filologa, akademika i prosvetnog ministra Ljubomira Stojanovića dokaz pasivnosti, nezainteresovanosti i neznanja lokalne samouprave da reši pitanje zaštite kod nadležnog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu i iz svoje nadležnosti po Zakonu o lokalnoj samoupravi, a ne nedostatak novca.

Ipak, opominje da ovaj greh ne ide samo na dušu lokalne samouprave. Tog greha nisu oslobođeni ni građani – obezavičajeni i razbaštinjeni u širokoj koaliciji sa ne-znanjem, ne-opažanjem, ravnodušnošću i sposobnošću zaboravljanja, uveren je Ciganović. Uveren je da su se njihovo iskustvo i očajanje podudarili danas u najvećoj mogućoj meri, donoseći kraj svakoj nadi da ,,nastalo stanje” može ikada više biti drugačije.

Arhitekta Ciganović kaže da je izuzetno značajno da na vreme brinemo o brojnim spomenicima kulture u Užicu i široj okolini, navodeći primere Jokanovića kuće, rodne kuće Dimitrija Tucovića u Gostilju, kuće Miodrag Milovanovića Luna u zaseoku Dobrodo u Lunovom selu…). Suštinski je važno zaštiti od propadanja i istorijske zgrade u Užicu među kojima je zgrada Bolnice, zgrada hotela Palas, koji je svojevremeno prodat i druge.

Ističe da se tragedija vile-ateljea građene u stilu ladenske suburbane vile, poznatog srpskog impresioniste Mihaila Milovanovića u selu Ribaševini, suštinski ne razlikuje od tragičnog slučaja rodne kuće Ljubomira Stojanovića – s tom razlikom, ,,daleko od očiju, daleko od srca” te je ovo stvar tiše i neuznemiravajuće smrti.

Naravno, ovaj slučaj je stvar istog sindroma u nesnalažljivosti da se jednostavno pitanje reši sa vlasnicima i nadležnim zavodom za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu – ne samo da se objekat stavi pod zaštitu, već da se odabranim programom održivosti stavi u funkciju, kaže Ciganović.

Dodaje da bi ovo, mogao da bude povod i za analizu zašto seosko zadrugarstvo ne funkcioniše, ili povod za analizu disfunkcionalnosti civilnog građanskog sektora i interesne pasivnosti nakon što je došlo do evidentnog zastoja donatorskog finansiranja sa strane kakvo je postojalo krajem ’90-ih i nakon 2000-ih godina.

Ciganović koji je lično bio angažovan na brojnim projektima zaštite spomenika kulture u Srbiji, iz dugogodišnjeg iskustva kaže da mehanizmi čuvanja nasleđa nisu toliko finansijski instrumenti koliko instrumenti primene ozbiljnijih upravnopravnih i kaznenih mera, procedura i odgovornijih javnih službi u koje se ulažu snažnija ovlašćenja i stalna edukacija.

Aleksa Ciganović, u Tunisu prilikom izrade projekta sanacije Srpskog vojnog groblja u Bizerti                             Foto–privatni album

Sa pozicije međunarodnih iskustava, Ciganović, navodi da se spomenici kulture u inostranstvu štite bitno drugačije – finansijski (od strane države i lokalne samouprave), operativno (tehničkom dokumentacijom koju izrađuju ustanove, kroz poreske mehanizme i olakšice za vlasnike i korisnike i dr.), edukacijom korisnika (stakeholder-a) a posebno snažnijim upravnopravnim i kaznenim merama. Međutim, dodaje – i emocijama, definitivno strasnije i iskrenije nego ovde.

Skromno, na samom kraju razgovora arhitekta Aleksa Ciganović, koji je rukovodilac radova u ime Republičkog zavoda kao centralne ustanove kulture, na čak tri za zaštitu srpskog nasleđa značajna projekta, kaže da je trenutno zaokupljen poslovima u vezi sa obnovom objekata u okviru vojne spomeničke celine Kajmakčalan (R. Makedonija). Objašnjava da se radi o konzervatorskom rukovođenju projekta koji je jedan u nizu iz dugogodišnje saradnje Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture kao jedne od pet centralnih ustanova kulture u kojoj je zaposlen i nadležnog Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike- Sektor boračke i invalidske zaštite u vezi sa čuvanjem i održavanjem vojnih memorijala. Dodaje da vodi i istraživanja o svim srpskim vojnim memorijalima (pored konkretne restauracije Kajmakčalanskog kompleksa). U manastiru Dečani, rukovodi projektom na osnovu godišnjeg programa koje finansira Ministarstvo kulture i informisanja.

Priznaje, da mu je žao što ga tokom celokupnog profesionalnog delovanja i rada nakon diplomiranja, niko iz uprave rodnog Užica nije kontaktirao za stručno mišljenje ili savet u pogledu arhitekture, urbanizma i uređenja prostora.

       Ovaj tekst je deo projekta “Užičani kojekude” sufinasiran sredstvima grada Užica za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2016. godini