Većina novinara radi bez ugovora za plate ispod proseka

Novinari nisu zadovoljni platama, uslovima rada, stresom koji posao donosi, a koji je u doba pandemije koronavirusa pojačan. Neke je novinare i medijske radnike koronavirus već ostavio bez posla, jednom broju njih je uvećao količinu posla, a da za taj dodatni rad nisu plaćeni, zaključci su istraživanja „Ekonomski i društveni položaj novinara: Srbija, region, Evropa“ koje je sproveo UNS i predstavio na konferenciji.

UNS je od 15 nacionalnih novinarskih udruženja, Evropske federacije novinara, kao krovne organizacije, i nacionalnih sindikata novinara iz 11 zemalja, računajući i Srbiju, tražio odgovore na pitanja vezana za ekonomski i društveni položaj novinara.

Prema tim podacima procena je da u Srbiji ima najveći broj medijskih radnika i novinara u odnosu na ostale zemlje nekadašnje Jugoslavije, odnosno oko 9.000, a da je u tom broju oko 5.000 novinara (podaci Sindikata novinara Srbije).

Kako je objasnila istraživačica Ruža Ćirković, podaci pokazuju da su veliki izdavači kao što su javni servisi, Pink, Politika, Novosti, Ringijer, Prva, Mađar So, Studio B i B92 zapošljavaju oko 80 odsto svih zaposlenih u medijima, a 37 medija ima samo po jednog zaposlenog, dok u 10 poslove obavljaju volonteri.

Istraživanje takođe navodi da je oko 60 odsto novinara honorarno zaposleno, dok 34 odsto njih mora da radi posao, jer su plate ispod republičkog proseka, odnosno između 38.000 i 45.000 dinara.

Prema rečima Ruže Ćirković, plate u javnim servisima su nešto više od republičkog proseka zbog visokih plata direktora.

Istraživanje UNS-a pokazuje da je u RTS-u prosečna neto plata u 2019. bila 58.809 dinara (oko 500 evra), što je za oko sedam odsto više nego tadašnja prosečna plata u Srbiji 54.919 dinara (oko 470 evra).

Ćirković je dodala da su plate više i u javnim servisima u Severnoj Makedoniji (11,7 odsto), Federaciji BiH (20 odsto) i u Sloveniji (oko 21 odsto), ali da je to ponovo zbog visokih plata direktora koje utiču na prosek.

Takođe je ukazala na to da je položaj zaposlenih u javnim servisima regulisan kolektivnim ugovorima, da se doprinosi plaćaju na celu platu i da imaju više sindikata.

Kao veći problem Ćirković je izdvojila novinare „opšte prakse“, odnosno činjenicu da je privatnim medijima neisplativno da imaju specijalizovane novinare za neku oblast, već jedan novinar obrađuje različite oblasti.

Kako je ona zaključila, u regionu se samo u HRT vidi briga za obrazovanje novinara.

Predstavnica Sindikata novinara Hrvatske Maja Sever rekla je da se medijski sektor još nije oporavio od ekonomske krize 2007. godine, a da je novinarska plata u Hrvatskoj dovoljna da se jedva preživi mesec.

Ona je dodala da kolektivne ugovore u Hrvatskoj imaju samo novinska agencija Hina i HRT, a da su plate nestabilne i često padaju, dok se neprofitni sektor u kojem često ima dobrih medija suočava sa tim da se u prethodnih pet godina sredstva uopšte ne dodeljuju ili kada se dodele to bude na veoma „sumnjiv način“.

Iztok Jurančić iz Sindikata novinara Slovenije objasnio je da su razlike u platama novinara velike, da ima onih koji primaju višu platu od prosečne, ali da je veći broj onih koji zarađuju minimalac i dodao da se njihov sindikat bori da se novinari ne zapošljavaju na fiktivne ugovore.

Kada se govorilo o položaju novinara u Crnoj Gori, Dražen Đurašković, predstavnik Sindikata medija Crne Gore rekao je da su plate u privatnim medijima tajne, da postoji problem prekovremenog rada, da tokom korona-krize novinarima nije obezbeđen minimum tehničkih uslova za rad od kuće, a ni obaveze zaposlenog nisu bile definisane.

Đurašković je dodao da prema njihovom istraživanju, novinarstvo u Crnoj Gori nije popularno među mladima.

„Svaki treći student novinarstva tokom studija promeni mišljenje i hoće da bude u PR vodama“, rekao je on.

Predstavnik Udruženja novinara Crne Gore Tihomir Burzanović takođe je rekao da su plate novinara tajne, da novinari u privatnom sektoru rade za plate od 350 do 400 evra.

Istraživanje UNS-a je pokazalo da od 11 analiziranih zemalja u čak osam ne postoji kolektivni granski ugovor, a u tom broju su i sve zemlje bivše Jugoslavije uz izuzetak Crne Gore koja, iako ima kolektivni ugovor, prema podacima novinarskih i medijskih organizacija, on predstavlja prevaziđen dokument zbog izmena zakona.

Od istraživanih zemalja kolektivni granski ugovori koji na nacionalnom nivou štite novinare i medijske radnike postoje u Italiji i Francuskoj.

Najveći problem za donošenje kolektivnog granskog ugovora su nepostojanje reprezentativne organizacije koja bi predstavljala poslodavce u pregovorima, kao i nedostatak volje od strane poslodavaca smatraju u novinarskim i medijskim organizacijama.

Kao ključne probleme sa kojima se novinarska profesija u EU suočava, Evropska federacija novinara (EFJ)  je navela da su to biznis modeli koji se nalaze pred novim izazovima, nedostatak ulaganja u medije i kvalitetno novinarstvo, iskorišćavanje slobodnih novinara, loši uslovi rada, kao i napade na novinare koji čine profesiju više prekarnom (nesigurnom).

Kao najveći probleme novinarstva u svim istraživanim zemljama istaknuti su loši uslovi rada (prekarnost rada), niske plate i velika opterećenja, pretnje i slaba zaštita novinara, gušenje slobode informisanja, politički i ekonomski pritisak, kao i slabi sindikati.

Podsećamo da je Dan novinara Srbije 2001. godine ustanovio UNS, na dan izlaska prvih novina na srpskom jeziku. Srpske dnevne novine (Serpskija povsednevnija novini) objavljene su u Beču 14. (27) marta 1791. godine. Iako su se zvale dnevne, izlazile su dva puta nedeljno u naredne dve godine od pokretanja. Izdavači prvih novina na srpskom jeziku bili su Grci, braća Publije i Georgije Markides Puljo.