Sirogojno: Bajkovita priča zlatiborskog kraja

Nema sumnje da su sva zlatiborska sela lepa, pre svega zato što su deo nejpoznatijeg planinskog predela  zapadne ali i čitave Srbije. Jedno selo je ipak drugačije, specifičnije i bajkovitije, selo koje čuva uspomenu na istotiju i tradiciju zlatiborskog kraja, uspomenu na brojne njegove junake, selo koje su širom sveta proslavile vredne ruke njegovih građanki. Da to je Sirogojno.

Prelepo Sirogojno je zlatiborsko selo koje pripada istočnom delu zlatne planine a od turističkog centra Zlatibora udaljeno je oko 23 kilometra. Pregršt je toga što će očarati posetice ovog sela, ali i informacije koje će o njemu dobiti kako bi razumeli svu lepotu i sadržeje koje će ugledati. Za ovo selo nije dovoljan jedan dan, u njega se dolazi na boravak, bar na vikend, koji će svakako biti sadržajan ali i edukativan. Gosti su uvek očarani prirodom ali pre svega istorijskim i kulturnim nasleđem koje ovo selo neguje.

Na proplanku sela, nalazi se crkva posvećena Svetim apostolima Petru i Pavlu oko koje je počelo da se razvija selo. Postoji nekoliko verzija koje govore o njenom nastanku. Prva je da ju je davne 1764. godine, uz pomoć parohijana, podigao Georgije Cmiljanić rodom iz obližnjeg Ljubiša, koji je bio rodonačelnik čuvene svešteničke loze Smiljanića. Tada je nastao i ikonostas crkve koji je delo zografa Simeona Lazovića rodom iz Bijelog Polja, na koji je stavio svoj prvi potpis. Posle nekoliko godina, ikonostas je upotpunjen u gornjim zonama kada je i uobličen Lazovićev ikonostas.

Joakim Vujić je crkvu u Sirogojnu posetio 1826.godine i tada ostavio podatak da je ovu crkvu sagradio serdar Jovan Mićić i prepisao ktitorski natpis koji je navodno video na zapadnom zidu dok materijalni dokazi taj podatak dovode u pitanje. Jedini trag koji podržava tvrdnju prisustva  serdara Mićića je gvozdeno klepetalo koji je crkvi darivala njegova žena Vukosava1823.godine. Klepetalo je korišćeno za oglašavanje molitve i službe u danima oko Uskrsa, kada se ne koriste zvona. Tako je bilo sve do 2013. godine kada je klepetalo ukradeno ispred crkve, sa lipe na kojoj je stajalo nepuna dva veka. Do danas se čuva i legenda da da je crkvu podigao vojvoda Mihailo Radović.

U crkvi se čuvaju vrednosti kao što vrata u duborezu i ikone a na zidovima su upisana imena izginulih boraca Prvog svetskog rata.

Istorija kaže da se selo počelo razvijeti, baš oko crkve, početkom 19.veka. U njenoj blizini sagrađena je škola, zadruga, seoska kafana i pekara a onda sve više kuća onih koji su želeli a mogli započeti život u centru sela.

Legende su jedno a verni ostaci, koji svedoče o prošlosti ovog sela, istina nešto ranijeg datuma, čuvaju se u jedinstvenom muzeju na otvorenom kod nas“Staro selo Sirogojno”. Nedaleko od crkve, u borovoj šumi, skriveme su ušorene autentične kućice, čuvaju uspomenu na život Zlatiboraca. U njemu je prikazana spoljašnja i unutrašnja arhitektura, način života, privređivanja i organizacije života ljudi u planinski predelima dinarske regije. Na pet hektara nalazi se oko 50 takvih objekata koji su doneti i iz drugih sela ovog kraja.

Kada posetioci zakorače na prostor Starog sela Sirogojno, ulaze u bajku, u istoriju, u svet koji je deo naše prošlosti, tradicije, života za koji mnogi nikada nisu čak ni čuli a ne videli. Sve kuće su autentične, različite po veličini i nameni. U muzeju su predstavljena različita domaćinstva koja su, u zavisnosti od svojih mogućnosti, živeli bogatije ili skromnije. Ono što je za sva domaćinstva isto, jeste da su glavne zgrade, tj.kuće bile potpuno identične arhitekture a pazlikovale su se samo u veličini, tj.površini.

Svaka kuća je imala dve prostorije, jedna se zvala kuća, što bi bio dnevni boravak a druga je soba za spavanje, i uvek jedna, bez obzira na broj članova domaćinstva. Bogatija domaćinstva su u prizemlju imala i podrum a kod siromašnijih, koji nisu imali štalu, u podrumu je bila stoka. Sve kuće su imale i tavan gde se sušilo mesto uz pomoć vatre koja se na ognjištu kuće, nikada nije gasila. O životu u domaćistvima kakva su u Starom selu Sirogojno, pričala nam je domaćica kuće Borka Ćaldović.

„ Oni bogatiji imali su štalu, kokošinjac, ambar, salaš,mlekar, pekaru i jedan ili dva vajata. Sve su kuće pravljene sa dve prostorije, jednu, u kojoj su boravili, su zvali kuća a druga je bila soba. Sobe su uvek bile popatošene jer se nekada spavalo i po podu, na slamaricama, a u kući je pod bio zemljani, na sred kuće je bilo ognjište, vatra se nikada nije gasila, što je značilo da dok ima vatre ima i ljudi. Na ogništu se spremala sva hrana, u zemljanim loncima se kuvalo povrće, u bakraču mleko, kačamak, čorbe, grejala se voda a u crepulji se pekao hleb, ujedno se na tavanu sušili meso. Za sve su ljudi tih vremena koristili jednu vatru na ognjištu. Soba je služila samo za spavanje, zimi se ložila vatra u pregradnom zidu u kome je ozidana peć a i taj dim je išao na tavan, zimi je soba bila najtoplija i najčistija prostorija“, priča Borka.

Bogatiji su imali i vajate u kojima su spavali mladi bračni parovi, sinovi i snahe a mala deca i stari bili su u sobi. Kada nije bilo mogućnosto spavalo se i na podu ili pored ognjišta ali to nikada nisu bili stariji ili mala deca.

U prostoriji zvanoj kuća nalazili su se svi predmeti koji su korišćeni, kako za pripremu hrane tako i za vodu i održavanje higijene.

„ Pored posuđa koje je stajalo u dolavu, tu su i buce za vodu i naćvar za brašno, jer se tu mesio hleb. Tu je i stupa u kojoj se sitnila kafa koja se pržila od raži ili ječma. U kući je stajala parionica za kupanje, jer su se ljudi zimi kupali u kući pokraj ognjišta a leti na reci. Tu su sinije za kojima se ručavalo i tronoške stolice na kojima su sedeli. Inače, kada bi se ručavalo, prvo bi za siniju sedali muškarci, pa onda žene a deca su ručala na kraju. Imale su i velike i male sinije, za odrasle i decu. Dok stariji ručaju deca nisu smela prilaziti, danas je sve obrnuto. Domaćinstva su imala dosta dece, negde petoro, šestoro pa i više. Kako malo porastu, odmah su uključivani u poloprivredne radove, čuvanje stoke, deca nikada nisu bila dokona”, dodaje Borka.

Nastanku sela prethodila je priča o sirogojnskim džemperima koji su obišli svet i preneli ime ovog sela širom planete. Ideja je potekla od Dobrile Smiljanič, koja je bila modni kreator a zatim i idejni tvorac muzeja na otvorenom.

„Sve žene, ali i devojčice u Sirogojnu, su štrikale. Osamdesetih godina u Sirogojnu je dve hiljade žena plelo džempere. Ja sam naštrikala hiljade džempera, i danas uvek nešto štrikam, ruke mi navikle. Prvo je počelo od zadruge, plele smo u zadružnom domu a prva vuna stizala je iz Čonoplje. Kasnije je Dobrila organizovala vunu sa Islanda, od koje se i danas pletu najkvalitetniji, originalni sirogojnski džemperi. Tih osamdesetih godina, žene su mesečno plele i po 20 hiljada džempera koji su se dalje izvozili”,  ispričala nam je Borka.

I danas se u ovom selu mogu kupiti džemperi od islanske vune a oni i dalje čine značajnu svetsku modnu liniju. Džemperi ali i drugi odevni i ukrasni predmeti u ovom seli izrađuju se i od domaće vune a retki su turisti koji ovakav proizvod ne ponese kao uspomenu iz Sirogojna.

Ideja za muzej na otvorenom nastala je kao posledica sve većeg interesovanja za tradicionalni način života što su predstavljali brojni svetski sajmovi. Prvo takvo selo nastalo je u Švedskoj 1981.godine. Na inicijativu Dobrile Smiljanić i etnologa Bose Rosić, započeo je proces prenošenja, postavljanja i rekonstrukcije zlatiborskih brvnara a prema projektu arhitekte Rnka Findrika i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture 1980.godine. Zbog daljeg čuvanja celine, konstituisana je 1992.godine Ustanova muzeja na otvorenom, koja u skladu sa Deklaracijom ISOM-a i osnovnim postavkama evropske skansenologije obavlja svoju delatnost.

Muzej na otvorenom Staro selo Sirogojno i crkva Svetih apostola Petra i Pavla, kao jedinstven spomen kompleks, kao kulturno dobro, pod zaštitu države stavljen je 1983.godine, kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Za ustanovu kulture od nacionalnog značaja muzej je proglešen 2013.godine. Godinu dana ranije, muzej je dobio posebno priznanje od Evropske unije u oblasti kulturnog nasleđa.

Sirogojnu pripadaju i zaseoci Vladaje, Drenova, Željine, Trnava i Čičkova u kojima se čuva značajan broj spomen-obeležja iz Drugog svetskog rata. Takvi su bista prote Milana Smiljanića, spomen ploča na zgradi škole u Trnavi u kojoj je učio narodni heroj Sava Jovanović Sirogojno i njegova rodna kuća u Trnavi u kojoj i škola nosi njegovo ime.

Prema poslednjem popisu stanovništva u Sirogojnu živi oko 650 stanovnika čija je prosečna starost tada bila 43,8 godina. U selu živi 232 domaćinstva sa prosečnim brojem članova 3,29.

Ovaj tekst je deo projekta “Put kroz Zlatiborska sela” sufinasiran sredstvima Opštine Čajetina za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2021. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.