Želja, rad i trud put do uspeha

Užičanin, Goran Savić, sa prosekom 9,90 diplomirao je prošle godine na Medicinskom fakultetu Vojno medicinske akademije u Beogradu kao prvi u rangu u prvoj generaciji vojne medicine u Srbiji. Kaže da se za ovaj fakultet opredelio jer je dobio i medicinsko ali i vojno obrazovanje.

Goran Savić (drugi s desna u prvom redu), prvi u rangu na MF VMA u Beogradu   Foto–privatni album

Rodjen 17.04.1990. godine u Užicu. Nakon što je kao odličan učenik završio OŠ ” Miodrag Milovanovic Lune” u Karanu, upisuje Srednju medicinsku školu takođe u Užicu. Sa diplomom i odličnim uspehom iz ove škole izlazi 2009. godine. Ovako je ukratko izgledala biografija Gorana Savića, pre nego što je 2009. godine kao najbolji upisao Medicinski fakultet Vojno medicinske akademije Univerziteta odbrane u Beogradu. Samim tim, rođeni Užičanin upisao se u istoriju vojne medicine u Srbiji, jer je i zvanično postao deo prve klase studenata MF VMA. Pored svoga imena i ­­­­zvanja doкtor medicine, Goran Savić je prošle godine kada je diplomirao “dopisao” i titulu prvi u rangu sa prosečnom ocenom 9,90. Zbog svih navedenih priznanja i uspeha Goran Savić je povodom Dana grada, u oktobru prošle godine odlikovan Nagradom grada Užica.

Pored predavanja i vežbi na fakultetu, tokom studija bavio sam se i naučnim radom, a zajedno sa kolegama napisao i nekoliko naučnih radova koji su prezentovani na kongresima vojne medicine i kongresima biomedicinskih nauka, skromno se priseća on na Svetski dan mladih. Dodaje, da je i pored činjenice da je medicinski fakultet izuzetno zahtevan, nalazio vremena i da učestvujem u radu kadetskog parlamenta fakulteta čiji predsednik je bio dve godine. Dve godine je bio i student prodekan, a učestvovao je i u radu kadetskog parlamenta Univerziteta i u radu stručnih veća na Univerzitetu.

Put do studenta generacije nije lak, ali ako se studira ono što volite, može se lako savladati. Na prvom mestu je bitno upisati ono što želite, zatim treba postaviti ciljeve i prioritete tokom studija. Put do cilja nije lak ali uz jaku želju, redovan rad i trud, tvrdim da nije teško biti uspešan. Naravno, na tom putu je neophodna podrška porodice, prijatelja, kolega i profesora, koja je meni jako puno značila tokom školovanja, kaže Savić.

Goran Savić, sa porodicom Foto–privatni album

Goran Savić sa bratom Ivanom Foto–privatni album

Za Medicinski fakultet Vojno medicinske akademije odlučio se zbog toga što ovaj fakultet pruža istovremeno obrazovanje za dva plemenita poziva, oficirski i lekarski, kaže Savić i navodi da su prednosti ovog fakulteta što se upisuje 20-30 studenata po generaciji I što svaki student ima mentora( profesora sa našeg fakulteta) koji svakog studenta pojedinačno prati tokom studija i pomaže da lakše savlada gradivo. Ukupan prosek, moje a na fakultetu prve generacije studenata je 9,48 kaže Savić .

Tokom studija obavezni smo bili da živimo u internatu Vojne akademije ili VMA,  imali smo kadetsku platu, svu neophodnu literaturu i na kraju zagarantovan posao, što je danas, moram priznati, velika sigurnost ali pre svega privilegija, tvrdi Savić. Pri tome vojne obuke koje smo imali tokom studija daju posebnu prednost našem studiranju i omogućavaju odlične osnove za dobrog oficira. Sve su ovo prednosti i razlozi zbog kojih se odlučio da upišem baš ovaj fakultet. Naravno, ono sto mi je možda ulilo najviše poverenja i što mi je bio dodatni podsticaj da istrajem jeste i sama Vojno medicinska akademija, kao institucija koja ima dugu i uspešnu tradiciju u vojnomedicinskom obrazovanju, naučno- istraživačkoj delatnosti i lečenju, dodaje Savić .
Ono što naš fakultet razlikuje od ostalih jeste rad u malim grupama, 20 do 30 kadeta po godini, grupe za vežbe od 4 kadeta, što je jako bitno jer svi imaju priliku da vežbaju i savladaju veštine koje su neophodne za samostalan rad.

Naglasio bi da su nam profesori uvek bili na raspolaganju i nesebično su nam izlazili u susret uvek kada bi nam trebala njihova pomoć da lakše prebrodimo studentske poteškoće tokom studija. Pored mentora i profesora, i dekan fakulteta pomno prati rad studenata i daje nam ogromnu podršku tokom celokupnog procesa studiranja, priseca se on.
Siguran sam da će mi vojni sistem na koji sam bio oslonjen tokom školovanja puno značiti u kasnijem kako privatnom tako pre svega u profesionalnom životu. Mislim da su osnove vojnog obrazovanja nesto što svaka mlada osoba, bez obzira na pol mora da savlada. Ono nas nauči kako da funkcionišemo kao pojedinci, racionalno da koristimo vreme i gledamo na stvari oko nas. To je mesto i gde se ostvaruju novi kontakti, stiču prijateljstva. Oduvek je poznato da su najlepša , najiskrenija i najduža prijateljstva upravo stvarana u vojsci, siguran je Goran Savić.

Na odeljenjima Vojno medicinske akademije u Beogradu radi nekoliko lekara iz naših krajeva. Sa njima imam odličnu saradnju i prijateljski odnos. Pomogli su mi puno tokom školovanja kako u profesionalnom, tako i u privatnom životu. Moram da istaknem da su mi upravo oni kao druga porodica i taj naš odnos se nastavio i nakon završetka studija. Siguran sam da ću na njih uvek moći da se oslonim i u budućnosti, a verujem i oni na mene.
Studenti iz našeg kraja koji studiraju na ovom fakultetu su među najboljim u svojim generacijama. Pored toga su veoma uspešni i u sportskim takmičenjima i naučno- istraživačkom radu. Međusobno smo u stalnom kontaktu, pomažemo jedni drugima, družimo se i privatno. 
Moj plan u budućnosti je da osnujem svoju porodicu, završim specijalizaciju (interna medicina), nastavim da se paralelno usavršavam u vojnom i medicinskom delu. Dodao bi da mi je želja i da aktivno učestvujem u nastavi na Medicinskom fakultetu Vojno medicinske akademije u Beogradu.

Vaspitanje, skromnost, posvećenost, disciplina, znanje, ambicija, spremnost za usavršavanje samo se deo osobina ovog mladog čoveka. Životni put koji je pred njim i ciljevi kojima stremi daju za pravo da verujemo da će se ime Gorana Savić, ubrzo ponovo naći među najboljima. Specijalizantima, profesorima ili lekarima svejedno je. Važno je verovati u mlade ljude koji imaju lične i profesionalne želje i ambicije.

                  Ovaj tekst je deo projekta “Užičani kojekude” sufinasiran sredstvima grada Užica za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2016. godini.