Biznis može da uspe i u Priboju

90-tih godina prošlog veka kada je počelo propadanje FAP-a u Priboju dotadašnju sigurnost u svakom smislu, zamenila je neizvesnost i dilema, otići ili ostati. Stefan Otašević i Vojin Minić su se vratili u rodno mesto i razvijaju poslove koje su izabrali. 

Mladi koji sada žive na ovim prostorima odavno su shvatlli da su prošla vremena državnih firmi u koje se osim po školskoj spremi zapošljavalo i po drugim osnovama. Danas je javna tajna da se najpoželjnija ulaznica, u lokalna i republička javna preduzeća overava u partijskim centralama.

Oni koji nisu spremni na to, a poseduju znanja, veštine i imaju petlju da unovče svoje ideje, odlučuju se za privatni biznis.

Otac i brat, Stefana Otaševića iz Priboja pre 12 godina u vreme dok se on još školovao u Užicu započeli su reparaciju starog nameštaja kako bi upotpunili kućni budžet. Stefan je nakon srednje škole u Užicu radio limarske, keramičarske i fasaderske poslove, jedno vreme vozio i kamion, a onda je rešio da se vratim kući u Priboj.

Odlučio je da radi za sebe u rodnom mestu i da oživi ali i proširi posao koji su otac i brat u međuvremenu prekinuli. Istovremeno sa njegovom odlukom poklopio se konkurs RRA Zlatibor za mlade preduzetnike kroz koji je finansirana nabavka opreme.

Otašević se prijavio, prošao selekciju, dobio neophodnu opremu, pa je u posao vratio i oca i brata, a zbog proizvodnje nameštaja koju su započeli povremeno i dodatno angažuju radnika. Kaže da im je plan da se prošire kako prostorno tako i kadrovski, jer u okviru stambenog prostora porodica ima dovoljno placa za izgradnju izložbenog salona za koji veruju da će zbog blizine magistralnog puta ka Bosni dodatno privući kupce.

Želeći da nastavi porodičnu tradiciju, a ne napuštajući posao marketing menadžera u FAP-u, Vojin Minić, još je jedan primer koji dokazuje da i u malim lokalnim sredinama mladi koje hoće mogu da rade i zarade. Nakon završene Visoke poslovno tehničke škole u Užicu i on se vratio u rodno mesto gde nakon primarnog posla, popodne izrađuje sobna vrata. Kaže da je „proverio“ konkurentnost kako kvalitetom tako i cenom i zato je zadovoljan rezultatima koje postiže na sada već regionalnom tržištu Zlatiborskog okruga.

Minić je svestan da je mladim ljudima teško da započnu samostalni biznis iz više razloga. Lično sam imao sreće da kao početni kapital posedujemo objekat u kome radim a i tradicija je bila na mojoj strani.

Trenutni planovi za proširenje biznisa na proizvodnju kuhinja po meri od medijapana presvučenih folijama, iziskuje dodatni prostor i ulaganje. Verujem u sebe i tvrdim da svaki posao koji se predano i odgovorno radi pre ili kasnije donosi uspeh, ističe on.

Za opštinu Priboj koja broji oko 27 000 stanovnika i koja je svrstana u kategoriju najnerazvijenijih u Srbiji, razvoj preduzetništva je prekretnica. „To je najbolji način da mladi koji odavde odlaze već posle osnovne škole razmišljaju o ostanku ili povratku kroz unapređenje biznisa u lokalnoj sredini.

Udruženje preduzetnika razgovaralo je sa direktorima srednjih škola u Priboju u cilju usklađivanja školstva sa realnim potrebama privrede, ali se i dalje tapka u mestu, kaže Goran Vučićević, predsednik ovog udruženja. On smatra da ukoliko se ubrzo nešto ne promeni u ponudi škola i poslednja nada za Priboj će se ugasiti.

Gimnazija školuje one koji odlaze na fakultete i u minimalnom procentu se kasnije vrate u Priboj, kaže Vučićević, dodajući da je najžalosnije što poslednju deceniju zajedno sa brucošima put Beograda, Kragujevca, Niša i Sarajeva odlaze i njihovi roditelji.

„Gašenjem FAP-a Priboj je doživeo veliku stagnaciju i migraciju stanovništva. Različiti projekti koji pospešuju preduzetništvo među mladima,ali i onima koji su ostali bez posla u nezavidnim godinama, dobra su inicijalna kapisla za samoupošljavanje i širenje ideja“, veruje Vučićević.

Sa pozicije predsednika Udruženja preduzetnika u Priboju kaže da je ključni problem nekadašnja masovna industrijalizacija, koja je dovela do odumiranja sela o čemu niko nije vodio računa. Poslednjih godina zamiranjem industrije pokušava se sa vraćanjem ljudi na selo, ali većina njih ne zna ni gde su im međe na zaraslim imanjima.

Stefan i Vojin su dobar primer mladih ljudi koji su preuzeli stvar u svoje ruke, ne mireći se sa realnošću i dokazujući da biznis može da se razvija i u okruženju koje nije idealno. Svesni su da za poslovni uspeh mnogo kockica mora da se složi, ali su spremni da upornošću i osvajanjem novih proizvoda i tržišta i dalje razvijaju svoj biznis na obali Lima.

A možda se sudbina poigra baš sa njima, pa se Otaševićevi i Minićevi jednoga dana nađu na tržištu Evrope i Afrike, kuda su nekada odlazili kamioni iz FAP-a.