Iva koju je pokosio pijani vozač dobila mural na zidu škole u Lunovom selu

iconAktuelno

Autor : Slavica Panić/nova.rs

October 31, 2021

Godinu dana nakon što je u užičkom Lunovom Selu, vraćajući se iz škole, nastradala trinaestogodišnja Iva Marinković, na zidu njene škole osvanuo je mural, Ivin lik za sećanje ali i opomenu svim vozačima. U učionici, tada sedmog a sada osmog razreda, ostala su tri učenika i prazna klupa u koju niko još nije seo. To je Ivina klupa na koju njeni drugari svakodnevno, donose cveće i slatkiše. Sada njen lik i oči kao nebo plave, gledaju na školsko dvorište i ulicu kojom i dalje prolaze vozači. Mural je sećanje ali i poruka, to što se dogodilo Ivi, nikada se neće zaboraviti i ne sme ponoviti.

Ivini drugari, Sneža, Ognjen i Rada, i dale su sa njom u srcu i mislima ali prazninu koja je iza nje ostala, ne mogu ničim da nadomeste. Napravili su pano sa njenim radovima, na koji dodaju njene fotografije i svoje creteže sa njenim likom, kupuju za nju ceveće i slatkiše ali sjaj njenih očiju i radost njenog osmeha zauvek su napustili učionicu. Rada joj je bila najbolja drugarica, kaže da joj je Iva bila kao sestra. Sada će svaki dan, u školskom dvorištu, na jedan drugačiji način biti u njenom društvu.

„Mural malo nadoknađava prazninu i to što je više nema, dok ga gledamo velika je tuga ali i uteha da Iva nije zaboravljena. Bile smo baš kao sestre, svaki dan smo se družile, putovale smo zajedno, neprekidno smo bile u kontaktu. Njen odlazak je bio najbolniji trenutak za koji znam, tuga koja ne prestaje. Nisam znala kako dalje bez nje, prvih 40 dana sam svaki dan donosila svežu ružu na njenu klupu, u prodavnici u kojoj smo se nalazila pre škole, svako jutro sam i dalje svraćala i kupovala slatiš i za nju, donesem i stavim na klupu, verujem da ona to vidi. Cveće i slatkiše donosili su i drugi naši drugari, to je bio naš način da se borimo sa tugom, nismo prihvatali da je nema“, uz suze nam je pričala Rada.

Rada nam je još rekla, da je Kulturno umetničko društvo u kome je Iva igrala, u njenu čast organizovalo koncert, pa su oni tom prilikom sve slatkiše podelili deci. Nije prestala da kupuje cveće i po neki slatkiš za svoju drugaricu, redovno odlazi na njen grob i ne skida ogrlicu kakvu je imala i Iva, koje su jedna drugoj kupile, za najbolje drugarice. Kaže da je imala najboljeg prijatelja, kakvog više nikada neće sresti, kakvog bi poželela svakom čoveku, kaže da će uvek o njoj pričati. Sada se druži sa Ivinim bratom, zajedno sa njenom porodicom, dugarima i nastavnicima, čuva uspomenu na Ivu.

 

Gest škole da oslika mural, duboko je dirnuo Ivinu porodicu. Kažu da su im osećanja pomešana, uz tugu koja ne jenjava, sada je stiglo i osećanje koje se na neki način može nazvati i srećom, jer uspomena na njihovo izgubljeno dete nije nestala. Svaki pogled na mural i njen lik, za njih će biti ponovni susret sa Ivom.

„Osećanja su mi pomešana i uzburkana, zahvalna sam nastavnici koja je došla do ideje, školi koja je to podržala i momku koji je oslikao mural. Iva tako živo izgleda na tom muralu, njen osmeh, oči, takva je bila naša ćerka.“

Taj mural me najviše podseća na fresku u crkvi, na ikonu. Kada nas ne bude, mirniji smo jer znamo da će Ivin lik i dalje biti tu. Za Ivu će znati i generacije koje dolaze, ona će ih dočekivati i ispraćati, znaće ko je bila i šta se sa njom dogodilo.Beskrajno smo zahvalni, jer bilo šta da smo mi roditelji uradili, ne bi bilo tako kao što je to uradila škola. Murale dobijaju veliki ljudi a Iva je pokazala da je bila takva sa svojih trinaest godina. Kada smo sin, suprug i ja stali ispred murala, dok su svi plakali, bolne suze tekle su i niz naše obraze ali smo bili ponosni i na neki način srećni. Ni jedna gumica neće obrisati tugu ali mi se moramo boriti, i zbog našeg sina Danila i zbog naše Ive“, kazala nam je Ivina mama Biljana.

Na ideju, da se na zidu škole oslika mural sa Ivinim likom, došla je njena nastavnica likovnog Milica. Posmatrala je kako Ivini drugari, godinu dana čuvaju uspomenu na nju, ne prestaju da o njoj pričaju, crtaju je i na pano dodaju njene slike, brinu o klupi u kojoj je sedela, kao da je i dalje tu. Ideju su prihvatili svi, kolege, direktorka a najviše su se obradovala deca. Osmislili su mural koji će na najverniji način predstaviti Ivu.

„Zamislili smo da to bude ne samo njen lik, već simbol jednog deteta prepunog vrlina, da predstavi sve to što je ona bila i šta je volela. Volela je folklor i životinje, zbog toga cvet u kosi, srpski vez na rukavu i kuče u naručju. Predstavljena je devojčica koja je simbol naše zlatne dece koja su puna vrlina. Njeni drugari su pomno pratili dok se mural radio,bili su srećni i želeli samo da on zaista, na najverniji način prikaže Ivu. Njena drugaricam, dok je taj umetnik oslikavao zid, rekla je: Baš da vidim kako će da joj nacrta obrve, ja nikako ne mogu da joj lepo nacrtam obrve. Bili su zaista srećni. Sada kada je mural završen, pokazali su da im to baš znači, kao i svima nama ali naravno i porodici i svim meštanima sela.“, rekla je za Nova.rs Ivina nastavnica likovnog, Milica Đorđević.

Milica kaže da za nju, kao i sve njene kolege, mural predstavlja samo jedno novo podsećane, jer svakog dana, od kada je Iva nastradala, ulazak u njenu učionicu značio je prvu pomisao na nju.

„Kada uđete u tu učionicu, osetite ogromnu prazninu, nema tih plavih očiju da vas dočekaju, tog sjaja u njima koji bi prvo ugledali. Tuga na licima njenih drugara ne nestaje, klupa u kojoj je sedela je i dalje njena ali bez nje. Sva su deca divna i lepa, pogotovo u malim školama, ali Iva je bila zaista posebna. Imla je divne osobina, plemenita, lepo vaspitana, mila i draga, dobra drugarica, dobar đak, dete anđeo, neko ko ne može i ne sme da se zaboravi“, sa setom priča Milica.

Postoji ideja da se ispred murala izgradi i uredi jedan park, koji će se zvati „Ivin park“. Kao znak pažnje i zahvalnosti školi za mural, koji su nastavnici i finansijski omogućili, roditelji su decu škole darivali bogatom sportskom opremom. Svi đaci ove škole, oni koji su danas u njoj, kao i oni koji će tek doći, biće Ivini drugari. Ona će uvek ostati devojčica koje će ih svojim osmehom i pogledom pozdravljati i bodriti da ostvare sve svoje dečje želje, koje ona nije ostvarila.

Mural je oslikan na zidu škole u Lunovom Selu, okrenutom ka raskrsnici i putu kojim svakodbevno prilaze, meštani i putnici namernici. Njen lik, pored uspomene, treba da bude i nauk svima, da to što se desilo, nikada se više desiti ne sme.

Iva Marinković, učenica sedmog razreda OŠ „Miodrag Milovanović Lune“, nastradala je pre godinu dana, kada je iz škole krenula kući, odaljenoj svega 800 metara. Na polovini puta, udario ju je automobil kojim je upravljao vozač pod dejstvom alkohola i sedativa. Lekari su se nekoliko dana borili za njen život, ali krho telo trinaestogodišnje devojčice nije izdržalo.

Fotografije—Slavica Panić/Nova.rs