“Čekajući Handkea”- priča o životu u enklavi

U organizaciji Srpske pravoslavne omladine Inzbruk – SPOJI dokumentarni film “Čekajući Handkea” istog dana prikazan je u Inzbruku, Beču, Lincu i Sankt Peltenu. Centralna premijerna projekcija u Austriji održana je u Inzbruku gde su gosti bili, Srđan i Luka Petrović, otac i sin, iz metohijske enklave Velika Hoča na Kosovu i Metohiji, koji su i glavni akteri filma.

Među publikom u Inzbruku su bili ljudi austrijskog i srpskog porekla. Počasni gosti, koji su svojim dolaskom dodatno uveličali ovo veče bili su: prof. Horst Šrajber, istoričar i ekspert za kulturu sećanja, Irene Hajs, predsedavajuća Odbora za kulturu grada Inzbruka, Sigfrid Keršbaumer, bivši zamenik gradonačelnika i sadašnji član Skupštine opštine Gris na Breneru, kao i prota Aleksandar Stolić, paroh Srpske pravoslavne crkvene opštine Inzbruk.

Svi su sa velikom pažnjom gledali ovaj dokumentarni film, čiju je postprodukciju SPOJI podržao krajem 2020. godine, smatrajući da je od izuzetnog kulturnog i nacionalnog značaja za srpski narod. Film je ustvari priča metohijske enklave Velike Hoče, i njenih stanovnika koji se bore da postave ploču u čast austrijskog nobelovca Petera Handkea, na jedinstven umetnički i verodostojan način svedoči o tragičnom životu srpskog i nealbanskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Nakon filma su usledila pitanja publike, a mnogi nisu mogli da zadrže suze, jer ih je film duboko dirnuo. Deo publike ostao je u neverici da je u 21. veku u Evropi, na samo nekoliko stotina kilometara od Austrije moguće da postoji narod koji nema elementarna ljudska prava, a da se o tome ništa ne čuje u našim medijima na Zapadu.

Srđan i Luka Petrović su rado odgovorili na brojna pitanja, te su razgovori i nastavljeni i po izlasku iz bioskopske sale pošto je veliki broj ljudi ostao kako bi se dodatno upoznao sa Petrovićima iz Velike Hoče, jer je retka prilika imati goste iz Metohije u Inzbruku.

„Godine 1999. i tokom 2004. kada se dogodio Martovski pogrom mnogi su nažalost napustili svoja ognjišta. Mnogo je kuća napušteno, srušeno i spaljeno, kao i bezbroj crkava i manastira. Mnogi Srbi i nealbanci su ubijeni, preko 250.000 je napustilo Kosovo i Metohiju zauvek. Najviše boli što je 2004. tokom pogroma bila prisutna međunarodna zajednica sa bezbroj vojnika KFOR-a, a koji su to samo nemo posmatrali. Posle pogroma ostao je strah i napetost, mogli smo da se krećemo u određenom radijusu od oko 500 metara. To je bila ta imaginarna linija oko enklave koju nismo smeli da napustimo, a sve što je bilo izvan toga bilo je opljačkano i iskorišćeno od strane albanske većine. Malo kasnije se situacija malo poboljšala. Sada možemo da se krećemo u radijusu od oko 2 km i da obrađujemo nešto zemlje i vinograda što je ostalo. Izloženi smo svakodnevnom pritisku.

I dalje se pljačkaju i obijaju, crkve, štale i kuće. Dolazi do napada, tako da nikada ne možemo biti 100% sigurni, ali situacija jeste malo bolje nego pre oko 15 godina. Nadamo se da će doći vreme kada će se sve normalizovati i kada ćemo moći normalno da živimo sa našim albanskim komšijama u miru i slobodi! Čekajući Handkea znači čekajući slobodu!”, rekao je između ostalog Srđan Petrović.

Njegov sin Luka Petrović nakon završene osnovne škole u Velikoj Hoči, a zbog nedostatka srednje stručne škole u rodnom mestu morao je da upiše školu u Kosovskoj Mitrovici. Od septembra 2021. je tamo, gde je već stekao mnogo drugarica i drugova sa kojima se lepo druži. Život tamo je mnogo lakši i slobodniji nego što je u mom selu u enklavi. Posle završetka Medicinske škole u Kosovskoj Mitrovici želeo bih da upišem tehnologiju vina u Zemunu i tako nastavim porodičnu tradiciju dugu već 6 generacija.

Želim da nastavim da živim u Velikoj Hoči, tu gde su živeli i moji preci. Zato se nadam da će životni uslovi u enklavi biti bar malo bolji i slobodniji. Voleo bih da i moji drugari ostanu da žive u selu kad odrastu i da imaju posao. Koliko god bilo teško, ja ću se truditi da ostanem na mojoj rodnoj grudi boreći se sa svim poteškoćama i problemima”, poručio je 15- to godišnji Luka Petrović.

Ispred bioskopske sale nalazio se humanitarni štand SPOJI-a gde su se skupljale donacije za ugrožene višečlane porodice na Balkanu i za podršku snimanja igranog filma „Bauk” o NATO bombardovanju Srbije i Crne Gore, čije snimanje u režiji Gorana Radovanovića počinje 24. marta 2022. na godišnjicu početka NATO agresije. Na štandu je skupljeno 535 evra, dok se još čekaju informacije koliko je sredstava sakupljeno kroz prodaju karata.

Inače, film “Čekajući Handkea” reditelja Gorana Radovanovića je prikazan na svetskoj premijeri u novembru 2021. godine u Sankt Peterburgu. Srpska premijera bila je 5. marta u Beogradu, a odmah nakon toga predstavništvo SPOJI-a u Srbiji organizovalo je i braničevsku premijeru 7. marta u Petrovcu na Mlavi gde je gost bio i reditelj filma, koji je između ostalog režirao i igrani film „Enklava”. Sav prihod sa premijera namenjen je ugroženim porodicama sa više dece na Balkanu.

Fotografije—Srpska pravoslavna omladina Inzbruk – SPOJI/Biljana Kuzmanović