MAJKIĆI

Bračni par Svetlana i Marko Majkić iz Užica , licencirani su psihoterapeuti – transakcioni analitičari i roditelji Teodore, Marije, Nikole i Luke.  Iako su se pre ulaska u vezu obrazovali za književnost i jezik, odnosno za ekonomiju tokom zajedničkog života su završili master studije psihologije. 

Na početku razgovora, Svetlana  ističe da je kroz seminare i stručne skupove tokom 25 godina rada na kojima je učestvovala kao profesor, sve više otkrivala zanimanje za razvoj  ličnostii i odnose među ljudima. Veliku prekretnicu za mene je donela knjiga Transakciona analiza u učionici, koja mi je pomogla da bolje razumem svoju ulogu odrasle osobe u učionici — kako mogu da doprinesem razvoju dece i kvalitetu odnosa sa njima, poželela sam da dublje istražim transakcionu analizu.

Tokom 20-to godišnjeg rada u korporacijama na rukovodećim pozicijama u prodaji, Marko je bilo jasno da je menadžment sam po sebi, posao s ljudima — pun izazova, ali i prilika za učenje o međuljudskim odnosima, motivaciji i komunikaciji. Kompanija u kojoj sam radio negovala je kulturu razvoja i često nas slala na različite edukacije i treninge nekih od vrhunskih edukativnih centara u Londonu, Barseloni, na Harvardu. sve je to omogučavalo otvaranje prostora za samorefleksiju, razvoj svesti o važnosti rada na sebi, ali i svest koliko je na našim prostorima malo svesti o važnosti mentalnog zdravlja, kao i ličnog razvoja, sposobnosti za adekvatno snalaženje u svetu i životu.

Nakon svake takve edukacije, Svetlana i ja bismo razgovarali o onome što sam čuo i spoznao u tim procesima. Upoređivali iskustva i razmišljali kako sve to povezati s onim što nas oboje zanima — ljudima, odnosima, unutrašnjim svetom čoveka. Iz tih razgovora prirodno je proistekla odluka da zajedno krenemo na edukaciju iz transakcione analize u okviru TA centra. Paralelno sa ovom edukacijom završili smo i master studije psihologije. Međutim, naša edukacija se nastavlja i dalje, jer je ovo takva oblast da zahteva trajno usavršavanje, celoživotni razvoj.

Imamo četvoro dece — Teodoru, Mariju, Nikolu i Luku — koji danas imaju između osamnaest i dvadeset četiri godine. Sa dolaskom dece, kao i u svim drugim partnerskim odnosima, susreli smo se s brojnim izazovima. Rođenje deteta donosi mnogo radosti, ali i veliku promenu: partnerski odnos mora da se prilagodi novoj fazi života. Dete postaje prioritet, a odnos partnera ponekad sklizne u drugi plan. I mi smo, kao i svi drugi, prolazili kroz faze traženja balansa — kako da pronađemo vreme jedno za drugo, ali i za decu, kako da naš život funkcioniše i kao partnerski i kao porodični.

Svetlana:

Bili smo mladi, umorni, ponekad zbunjeni, ali jedno nismo gubili: razgovor. Koliko god da su teme bile teške, dijalog nevešt, često buran, kod nas ništa nije ostajalo neizgovoreno. Upravo ti teški razgovori pomogli su nam da rastemo i kao pojedinci i kao par. Od samog početka znali smo da smo mi prioritet, a da su naša deca izraz naše ljubavi. Uprkos svemu, trudili smo se da svaki dan završimo zagrljeni, okrenuti jedno drugom — u ljubavi. To možda nije uvek bilo moguće, ali se od tog cilja nije odustajalo.

Marko:

Mladi ljudi često zamišljaju da u partnerski odnos treba ući „gotov“, sa svim jasnim stavovima. Ali život nije teorija — on je iskustvo. Svoje stavove, kao i one partnerove, spoznajemo tek kroz životne situacije koje nas oblikuju. One nam pokazuju ko smo, kakvi smo, i gde postoji prostor za usklađivanje, razvoj i saradnju.

Normalno je da se stavovi i vrednosti ne poklapaju u svemu. Važno je, međutim, da parovi u trenucima neslaganja ne traže krivca, već način da svako preuzme odgovornost za sebe — i da zajedno pronađu šta je najbolje za njihov odnos. Da ne beže u tišinu, ni u savet roditelja i prijatelja, već da se okrenu jedno drugom i potraže rešenje u sopstvenom dijalogu. I mi smo kroz to prolazili. Neki procesi su trajali kraće, neki duže. Ali jedno smo znali: kad se sretnemo i nasmejemo jedno drugom — znači da smo dobro. Ta svest da je naš odnos prioritet, i poverenje da možemo da učimo i rastemo zajedno, bila je ono što nas je nosilo kroz sve godine. A uz sve to — knjige, znanje i iskustva drugih, ta potreba da učimo, svest da ne znamo sve da nismo u svemu dovoljno vešti — postajali su naši saputnici i svedoci jednog odnosa koji se neprestano razvija.

Svetlana:

Kao jedan od najčešćih problema u komunikaciji, bilo u partnerskim bilo u roditeljskim odnosima, javlja se to što mnogi od nas nisu imali dobre primere kako se zaista komunicira. Naša sredina, koliko god ponekad pokušavali da je romantizujemo, nije toliko patrijarhalna koliko je, zapravo, često obeležena nemogućnošću refleksije – nesposobnošću da zastanemo i zapitamo se: Kako se ja sada osećam? Zašto ovo radim baš ovako? Da li može drugačije?

 Marko:

Postoji neka ukorenjena nespremnost na saradnju, isključivost koja lako preraste u autoritarnost, u oštru kritičnost prema drugima, ali i u potpunu nespremnost da se sagledam ja – ko sam, kako doprinosim dinamici odnosa, da li ono što radim zaista koristi meni, partneru, porodici.

Često se u terapiji najznačajniji pomak dogodi upravo u trenutku kada osoba uspe da izađe iz pozicije „ja sam u pravu“ i pređe ka pitanju „kako ovo može da funkcioniše između nas dvoje?“ To je pomeranje iz prostora borbe i igre moći ka prostoru saradnje. Tada se rađa spremnost da se preispitaju uverenja, da se pogrešni obrasci – naučeni iz porodice, kulture, istorije – otpuste i zamene onima koji su zdraviji i primenjiviji u sadašnjem životu.

Svetlana:

Međutim, partnerski odnos ne može postojati bez konflikta.

Mi smo različiti ljudi, odrasli u različitim sredinama, formirani u različitim porodicama, sa različitim stavovima i uverenjima. Koliko god prepoznajemo sličnosti jedni u drugima, postoji bezbroj tema o kojima moramo razgovarati — jer tek kad počnemo da delimo prostor, vreme i svakodnevicu, sve te razlike postaju vidljive.

Gde god postoji različitost, postoji i mogućnost konflikta. Konflikt, međutim, nije kraj, već trenutak zaglavljenosti — kada dve sile vuku na različite strane.

Zadatak para nije da neko „pobedi“, već da pronađu način da energija ponovo poteče — kroz saradnju. To znači: ne tako što će biti po mom ili po tvom, već tako što ćemo zajedno pronaći nešto što je naše. Ako živimo zajedno, u redu je da nešto bude po tvojoj meri, nešto po mojoj, ali da zajedno stvaramo i treću — zajedničku stvarnost, sa novim navikama i ritmovima koji odgovaraju oboma. Tu dolazi do izražaja kapacitet za saradnju, otvorenost, kreativnost — sposobnost da zajedno osmislimo život tako da oboje budemo zadovoljni. Jer, ono što često srećemo u partnerskim odnosima jeste zaglavljenost u stavu:

„Može samo kako sam ja navikao“,

„Tako je bilo kod mojih roditelja“,

„Tako mora biti i sad.“

Marko:

Ali svaki partnerski odnos je novo polje, nova dinamika. Čak i kada neko dođe da živi u prostor svog partnera, sa njegovom porodicom — to više nije isti prostor. Promena je neizbežna. I ta spremnost da se menjamo nije znak slabosti, nego zrelosti.

Mnogi se plaše promene jer misle da time priznaju da „nisu bili u redu“. Ali to nije istina.

Promena je prirodna. Zahvaljujući našoj fleksibilnosti i sposobnosti prilagođavanja, mi kao vrsta smo opstali. Nasuprot tome, rigidnost stvara zatvorenost — i omogućava da se iz generacije u generaciju prenose isti, često nepovoljni obrasci ponašanja, odnosa i vaspitanja.

Zato je ključno razvijati kapacitet da sagledamo sadašnji trenutak i da se menjamo u skladu s njim. Da pronađemo adekvatna rešenja za našu jedinstvenu situaciju — jer odnos nije ono što smo nasledili, već ono što zajedno stvaramo, svaki dan iznova.

Svetlana:

Ljudi često imaju problem da pronađu tačku empatije i razumevanja sa drugom osobom. Teško čuju, teško slušaju. Mnogo je stida, mnogo osećanja krivice koje se, neprepoznato, pretvara u ljutnju, bes i agresiju. U takvoj atmosferi postaje gotovo nemoguće čuti drugog – razumeti njegovu povredu, njegovu poziciju – i tek onda, iz tog prostora uzajamnog razumevanja, reći svoje i biti saslušan.

Marko:

Mnogo posla prethodi samoj komunikaciji. Mnogo rada na sebi potrebno je da bi se uopšte stvorili uslovi da ona zaista započne. I čini se da je upravo to danas – najveći izazov naših odnosa. Suštinska osnova svakog kvalitetnog partnerskog odnosa jeste poštovanje. Poštovanje i spremnost da se drugome obezbedi sigurnost — da se ta osoba oseća sigurno s nama, kako bi mogla da nam pokaže ko je zapravo, da bismo je mogli sagledati celovito.

Svetlana:

Živimo u turbulentnim vremenima u kojima se nikada više ne govori o slobodi, autentičnosti i kreativnosti — a nikada ih, zapravo, nije bilo manje. Sloboda izražavanja sve češće se pogrešno tumači kao pravo da se drugi vređa, dehumanizuje, diskredituje. Da mu se ospori dostojanstvo i svaka ljudska vrednost. A to nije, i ne bi smelo da bude, osnova dijaloga.

Osnova svakog istinskog dijaloga je poštovanje. Mogu da se ne slažem sa tobom, a da te i dalje uvažavam. Ako verujem u svoj stav, ako imam argumente i mir u sebi, nemam potrebu da te ponižavam niti da te isključujem. To što se ne slažemo ne znači da jedan od nas mora da nestane iz razgovora. Ljudi često ne razumeju šta dijalog zapravo jeste.

Ubeđivati drugog — nije dijalog.

Nadgovoriti drugog — nije dijalog.

Dijalog je prostor u kome dve osobe razgovaraju svesne da postoji mnogo načina da se sagleda isti problem. Zato u dijalog ne ulazim ako nisam spreman da budem makar malo promenjen — ako ne u stavu, onda u razumevanju, u svesti da postoji neko ko svet vidi drugačije, a opet nije moj neprijatelj.

Ta spoznaja bi trebalo da probudi u nama ljudsku radoznalost: kako to da ti vidiš ovo drugačije? Kako bismo mogli da se sretnemo na pola puta — da pronađemo rešenje koje je za oboje dobro, a da niko ne mora da bude poništen?

Marko:

Ono što danas vidimo jeste paradoks: iz borbe za zajedništvo, jednakost i ravnopravnost — rodila se borba za goli opstanak, u kojoj svako pokušava da preživi tako što drugog porazi.

I ta kriza dijaloga, ta nesposobnost da čujemo jedni druge, ne vidi se samo na društveno-političkoj sceni. Ona prožima sve — porodice, prijateljstva, zajednice, partnerske odnose, odnose roditelja i dece.

Zato nam je danas važnije nego ikada da zastanemo. Da se pitamo: gde sam, sa kim sam, i šta želim da gradim? Da pronađemo u sebi ono mesto iz kojeg možemo da razumemo drugog —

da zajedničko funkcionisanje ponovo postane cilj, a ne pretnja. Jer, kada planiram bez tebe, kada želim da te pobedim, onda „mi“ nestaje, a ostaje samo „ja“.A civilizacija nas uči da bez zajednice ne možemo. Zajedništvo je ono što nas je spasavalo kroz istoriju — i ono čemu moramo ponovo da se vratimo.

Problem je što danas nema dovoljno autoriteta koji svojim primerom pokazuju kako to zajedništvo izgleda u praksi. Kolika je to vrednost. Koliko je to, u najdubljem smislu, čin ljudskosti. Iako to u svojoj tradiciji nosimo, kao da smo u borbi za preživljavanje zaboravili — da se spas ne nalazi u borbi jednih protiv drugih, već u okretanju jednih ka drugima.

Mislim da je problem sa dijalogom u tome što on može da se vodi samo iz pozicije samopoštovanja. Jer jedino osoba koja poštuje sebe, zaista može da poštuje drugog. Ali mi, kao kultura, nismo tome bili naročito naklonjeni. Naša istorija nas je naučila da volimo narativ žrtve — žrtve koja je stalno ugrožena, napadnuta, kojoj se stalno nešto oduzima. I ta pozicija, koliko god da deluje opravdano, nije dobra osnova za dijalog. Čak i kada jesmo povređeni, kada smo zaista žrtve nečega, pozicija iz koje dijalog može da nastane nije pozicija bespomoćnosti — već ranjivosti. Ranjivost podrazumeva svest o sopstvenoj potrebi, ali i spremnost da preuzmem odgovornost za sebe. Ne tražim od drugih da me spasu, nego se pitam: šta ja za sebe mogu da uradim?

To je pozicija samopoštovanja. Iz nje mogu da uđem u dijalog sa drugima, ne da bih dokazala da sam u pravu, nego da bih razumela i bila razumljena. Međutim, mi to često ne umemo. U dijalog ulazimo kao spasioci, kao progonitelji ili kao žrtve — i ostajemo zaglavljeni u tim ulogama. To je opet ona ista rigidnost: ne uspevamo da se rodimo kao celoviti ljudi, nego postajemo uloge koje ponavljamo.

Umesto da iskreno komuniciramo ono što nam je važno, mi ili bežimo, ili napadamo. I to nije slučajno — to je obrazac koji naša kultura, nažalost, podržava. Zato bi, na nivou kulture, morala da se dogodi jedna promena svesti: da se rodimo kao ljudi koji, bez obzira na sve što su preživeli, nose u sebi samopoštovanje. Ljudi spremni da uđu u dijalog koji nije borba, nego most — dijalog koji je koristan za našu budućnost.