Ostali smo uvek isti
Obeležavali smo 10, 15, 20 a nedavno i četvrt veka kako smo nakon srednje škole krenuli svako na svoju stranu i određenim putevima. Na generacijske susrete dolazimo sa već prokrčenih staza, najveći deo nas, skoro uvek, veliki broj, povremeno, pojedini, baš retko, a neki, nikada.
Sigurno je da svako ima svoje razloge i oni koji dolaze i ovi drugi. Sigurno je i da je uvek lepo videti nekadašnje školske drugove na okupu bez obzira na dane i godine koji stoje među nama.
Ali sigurno je i da se u vreme obeležavanja godišnjica matura svako od nas zapita gde smo sada i gde smo mogli biti.
Rastanemo se sa iščekivanjem sledećeg susreta i zaključkom da u suštini ostajemo isti, svoji, ali u duši svaki put sve više otvoreni za stare prijatelje.
Podsetimo se da smo odrastali u “sigurna” vremena, školovali se poštujući učitelje koji su nas znanjima “potkivali” za životna iskušenja.
Žal za mladošću, neostvarenim ljubavima i neispunjem željama, ali i iznevernim prijateljstvima iz tog perioda i dalje je prisutna.
Ozbiljne ljubavi su završile pred matičarem, a deca rođena iz tih veza već su samostalne ličnosti.
Stasavali smo u vreme sankcija i ratova, udaljavajući se od svake vrste sigurnosti.
25 godina je malo, ali i previše vremena.
Malo, jer nas svako matursko okupljanje vrati u period između 1988. i 1992. godine kada smo zajedno sedeli, ali i kolegijalno bežali iz klupa Ekonomske škole.
Vreme nespremni za časove provodili smo u Ključu i Galeriji. Bilijar smo igrali u Picadiliju ili Leu.
Vikendima se okupljali na Trgu i Teatru.
Posle toga se znalo ko će biti na Mašincu, ko u LA, a ko u Rupi i X-u.
Znalo se i kada su utakmice omladinaca Slobode.
Iz te perspektive nismo bili spremni za činjenicu da se ukrcavamo u vozove koji tutnje otvorenim prugama.
Ipak i posle tolike distance čini nam se kao da je vreme stalo, jer se još uvek sećamo anegdota sa časova logike i filozofije kod profesorke Jele, matematike kod Novke, istorije kod Ćurana. Prepričavamo i časove likovne kulture kod Mila metra, srpskog jezika kod profesora Save, kao i fizičkog kod Zlatića.
Tek po malo nam blede sećanja na ekskurziju u Budimpešti i trodnevnu matursku proslavu u Omorici na Tari.
Hteli da priznamo ili ne kada se setimo da Jelena Obradović, Ljiljana Cvijović i Bogoljub Joksović više nisu među nama, shvatimo da je prošlo previše vremena. I profesorka srpskog jezika i književnosti, Branka Matić ocene zaključuje u nebeskom kabinetu.
U stvarnost se vratimo onoga momenta kada na red dođu priče o tome ko smo i gde smo u ovom trenutku zaista. Shvatimo da smo raspoređeni svuda po Srbiji, na par lokacija u Evropi i svetu, ali čvrsto povezani virtuelnom stvarnošću.
U realnosti, nam je jasno da je u svakom smislu život tek pred nama. Došli smo do godina kada je zdravstveni karton većine tek počeo da se popunjava, kada se najveći broj ostvario u ulozi roditelja, a dobar deo stekao i bogatu profesionalnu karijeru.
Životno iskustvo nam daje potvrdu da verujemo da uz duplo više godina dolazi dvostruka pamet. Ne gubimo nadu da i dalje postoje prilike da u svim segmentima nadoknadimo propušteno i ispravimo slučajne ili namerne greške. Sada znamo da ono što vredi želimo da traje, jer sa nekim ljudima sve posebno postaje posebnije.
Čudno je da u susretima generacije ipak ništa nije slučajno. Zbog činjenice da se ti sastanci ne mogu izbeći svaki se zbog nečega posebno pamti.
Generacijo, uzdravlje do sledeće prozivke!