Ostali smo uvek isti

Obeležavali smo 10, 15, 20 a nedavno i četvrt veka kako smo nakon srednje škole krenuli svako na svoju stranu i određenim putevima. Na generacijske susrete dolazimo sa već prokrčenih staza, najveći deo nas, skoro uvek, veliki broj, povremeno, pojedini, baš retko, a neki, nikada.

Odeljenje ugostitelja na proslavi maturske večeri 28. maja 1992. godine u hotelu “Omorika” na Tari

Sigurno je da svako ima svoje razloge i oni koji dolaze i ovi drugi. Sigurno je i da je uvek lepo videti nekadašnje školske drugove na okupu bez obzira na dane i godine koji stoje među nama.

Ali sigurno je i da se u vreme obeležavanja godišnjica matura svako od nas zapita gde smo sada i gde smo mogli biti.

Rastanemo se sa iščekivanjem sledećeg susreta i zaključkom da u suštini ostajemo isti, svoji, ali u duši svaki put sve više otvoreni za stare prijatelje.   

Podsetimo se da smo odrastali u “sigurna” vremena, školovali se poštujući učitelje koji su nas znanjima “potkivali” za životna iskušenja.

Nakon prozivke povodom 10-to godišnjice mature (bivši učenici kulturološko- jezičkog smera N1 i N2)sa profesorkom nemačkog jezika, Mirom Simić

Žal za mladošću, neostvarenim ljubavima i neispunjem željama, ali i iznevernim prijateljstvima  iz tog perioda i dalje je prisutna.

Ozbiljne ljubavi su završile pred matičarem, a deca rođena iz tih veza već su samostalne ličnosti.

Stasavali smo u vreme sankcija i ratova, udaljavajući se od svake vrste sigurnosti.

Sa proslave 10-to godišnjice mature u hotelu Palas (odeljenje trgovaca)

25 godina je malo, ali i previše vremena.

Malo, jer nas svako matursko okupljanje vrati u period između 1988. i 1992. godine kada smo zajedno sedeli, ali i kolegijalno bežali iz klupa Ekonomske škole.

Vreme nespremni za časove provodili smo u Ključu i Galeriji. Bilijar smo igrali u Picadiliju ili Leu.

Vikendima se okupljali na Trgu i Teatru.

Posle toga se znalo ko će biti na Mašincu, ko u LA, a ko u Rupi i X-u.

Znalo se i kada su utakmice omladinaca Slobode.

Deo odeljenja E2 na Turistu na proslavi 15. godina mature

Iz te perspektive nismo bili spremni za činjenicu da se ukrcavamo u vozove koji tutnje otvorenim prugama.  

Ipak i posle tolike distance čini nam se kao da je vreme stalo, jer se još uvek sećamo anegdota sa časova logike i filozofije kod profesorke Jele, matematike kod Novke, istorije kod Ćurana. Prepričavamo i časove likovne kulture kod Mila metra, srpskog jezika kod profesora Save, kao i fizičkog kod Zlatića.

Tek po malo nam blede sećanja na ekskurziju u Budimpešti i trodnevnu matursku proslavu u Omorici na Tari.

Na ekskurziji u Budimpešti, 10. oktobar 1990. godine

Hteli da priznamo ili ne kada se setimo da Jelena Obradović, Ljiljana Cvijović i Bogoljub Joksović više nisu među nama, shvatimo da je prošlo previše vremena. I profesorka srpskog jezika i književnosti, Branka Matić ocene zaključuje u nebeskom kabinetu.

Sećanja na profesorku srpskog jezika i književnosti, Branku Matić i dalje ne blede Foto–privatni album B.M.

U stvarnost se vratimo onoga momenta kada na red dođu priče o tome ko smo i gde smo u ovom trenutku zaista. Shvatimo da smo raspoređeni svuda po Srbiji, na par lokacija u Evropi i svetu, ali čvrsto povezani virtuelnom stvarnošću.

U realnosti, nam je jasno da je u svakom smislu život tek pred nama. Došli smo do godina kada je zdravstveni karton većine  tek počeo da se popunjava, kada se najveći broj ostvario u ulozi roditelja, a dobar deo stekao i bogatu profesionalnu karijeru.

Nekadašnje E1 uvek se raduje maturskom druženju, hotel Zlatibor 2012.

Životno iskustvo nam daje potvrdu da verujemo da uz duplo više godina dolazi dvostruka pamet. Ne gubimo nadu da i dalje postoje prilike da u svim segmentima nadoknadimo propušteno i ispravimo slučajne ili namerne greške. Sada znamo da ono što vredi želimo da  traje, jer sa nekim ljudima sve posebno postaje posebnije.

Čudno je da u susretima generacije ipak ništa nije slučajno. Zbog činjenice da se ti sastanci ne mogu izbeći svaki se zbog nečega posebno pamti.

Generacijo, uzdravlje do sledeće prozivke!