Prednosti psihoterapije na maternjem jeziku

Kako je lepo čuti naš jezik tamo daleko. Gotovo kao da smo rod rođeni, a nikada ga nismo videli, niti ćemo ga ikada videti, ali je progovorio našim jezikom tamo u tuđini gde nikog svog nemamo. Pa nam dođe da ga izgrlimo, eto, tek tako. Naš čovek.

Svi koji su se našli milom ili ne baš milom u raseljenju, žive neke živote koji su u tragovima nalik onim koje su ovde ostavili. Kažu da tek druga generacija iseljenika može gotovo u potpunosti da se adaptira novim uslovima kulturnim, jezičkim, običajnim pa čak i onim vezanim za ishranu, bavljenje nekim sportom, vrstom knjiga koje čitaju, hobijima koji su tamo drugačiji. Da ne pominjemo i tragove sećanja na maternji jezik. Kako deca rastu, raste i njihovo prilagođavanje. Međutim, nije baš ni tolika retkost da postavljaju pitanje odakle su zapravo. Gde treba da žive? Da li su ovde, tamo, svuda ili nigde?

Lako je reći kako svi znamo da u tuđini nije lak život, ali ne znamo. Znaju oni koji su tamo započeli nove živote. Sve je različito, počev od pozdrava pri susretu u hodniku zgrade, do jezika, namirnica, saobraćaja, običaja, hijerarhije među ljudima, traženja i (ne)nalaženja posla, mirisa, boja, ukusa. Naši iseljenici, kao i svi iseljenici na svetu, treba da imaju veliki kapacitet za adaptaciju, toleranciju na različitost i tugovanje koje je nemoguće izbeći. Tuguje se za porodicom, prijateljima, čak i onima koje nisu baš preterano voleli. Sve iz te daljine izgleda lepše ovde, čak i trešnje imaju bolji ukus.

Na sve ovo se nekako nevoljno nakaleme drugi problemi. Možda usamljenost ako je neko krenuo bez partnera, porodice. Ne zna ljude, kolege su samo kolege pa u početku ne pozivaju ni na pivo petkom. Potreban je period adaptacije čak i ljudima koji tamo žive kako bi prihvatili novodošavšeg koji sobom nosi toliko različitosti. Udaljenost od matice uslovljava i drugačiju dinamiku u okviru porodice koja se iselila. Nije retkost da se jave konflikti u partnerskim odnosima, da deca tuguju na svoj način, da se koriste sva sredstva komunikacije da bi se ostalo u kontaktu sa svojima ili se pak izbegavaju da ne skinu krastu sa rane koja još nije zacelila. Nekada se javi osećanje krivice zbog ostavljanja već ostarelih roditelja, ili pak prekidanja odnosa sa partnerom koji ili nije želeo ili nije mogao da krene u tuđinu. Nekada ostane i cela porodica što predstavlja dodatan pritisak i na onog ko odlazi i na one koji ostaju. Nije retko da ljudi tuguju zbog događaja značajnih za porodicu kojima nisu mogli i neće moći da prisustvuju: venčanja, rođenja, različite godišnjice. Kao da istorija teče bez njihovog učešća u njoj. Prilagođavanje poslovnim uslovima takođe zahteva period obojen osujećenjima, novim pravilima, kodeksima odevanja, korišćenjem pauze i sl. Ljudi imaju potrebu da se dokažu i prikažu u svom najboljem svetlu, a to je iscrpljujuće i za ukućane ostane malo energije i mnogo nervoze.

Dešava se, zbog nedovoljne obaveštenosti ljudi u zemljama u koje su se naši građani iselili, da oni ni ne znaju gde se nalazi naša zemlja. Pobrkaju je sa nekom drugom ili a priori o nama imaju negativan stav. To stvara i predrasudu prema našim ljudima i potrebno je mnogo vremena i strpljenja da se objasni da je sve to stvar predrasude. Naporno i iscrpljujuće, svakako.

U nekim situacijama unutrašnje trpljenje i nemogućnost da se sa novom realnošću izađe na kraj, dovodi do toga da se ljudi odluče da potraže psihološku pomoć i podršku. To je uvek hrabra odluka i vodi isceljenju.

Međutim, problem nastaje u jezičkoj barijeri koja onemogućava da se ona fina, tanana osećanja koja čine srž problema, iskažu na pravi način. Da ne pominjemo brojnost naših poslovica i uzrečica koje koristimo u običnom govoru koje su prosto neprevodive. Desi se onda da terapeut ima utisak da njegov klijent nema dodira sa svojim psihološkim i da to otežava, pa i onemogućava rad.

Rad sa terapeutom sa našeg jezičkog područja omogućava iskazivanje svih osećanja na način i u meri koji su ovde odomaćeni. Nema barijera koje čine jezik, običaji, kultura. Smejemo se istim šalama, znamo zbog čega se neko rasplače baš kad čuje neku pesmu, zbog čega mu nedostaje gužva od koje je pobegao, koliko je tužno što neće biti na krštenju deteta najboljeg druga. Razumemo žal zbog odsustva sa godišnjice mature. Neki sebi ne mogu da oproste što nisu bio na pomenu bliskom rođaku, drugi ne znaju kako da razmrse zamršenu porodičnu situaciju u kojoj se odmerava čiji roditelji treba prvi da dođu u posetu. Mnoge progoni ideja da je neoprostivo što su poslednji put sa roditeljima razgovarali povišenim tonom. Postavlja se pitanje ispravnosti odluke da se ode. Da li povratak znači neuspeh ili hrabrost da se prihvati realnost…

Razumljivo je da je direktan kontakt sa osobom koja može da pruži pomoć bolji od kontakta online. U nedostatku takve mogućnosti online podrška i pomoć su zaista izuzetno korisni i omogućavaju premošćavanje nelagodnosti i trpljenja.

Pitanja je mnogo, nedoumica još više, tugovanja takođe. Terapeut na daljinu nije drug ni prijatelj. To je objektivna, a stručna osoba koja ume da čuje i razume, sagleda problem i ponudi ruku kojom će naš čovek sigurnije nastaviti svoj put. Sve ovo na jeziku koju razumeju obe strane i koji čini most ka objektivnijem sagledavanju svega što predstavlja unutrašnju borbu čoveka sa samim sobom.

Ukoliko želite da razgovarate na ovu ili neku drugu temu, DokTok stručnjaci su dostupni za konsultacije i psihološku podršku svakog dana u nedelji. Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas.

Naslovna fotografija preuzeta sa www.doktok.rs