Prva ekološka republika u Srbiji

Sam naziv eko hostela, Užička republika, ne privlači mnogo turista, jer posetioci su uglavnom mlađi gosti koji o tome slabo znanju, ali priča o tom periodu istorije   im je zanimljiva. Siguran sam da bi taj naziv morali da iskoristimo kao turistički potencijal, kaže Marko Ristovski, vlasnik jedinog eko hostela u Srbiji koji nosi ime Užička republika. Smatram da smo dužni da propagiramo Užičku republiku i Tita, jer da toga nije bilo Užice bi verovatno i dalje bilo kasaba, a ne moderan i razvijen grad kakav danas jeste.

Sticajem okolnosti ili ne, Nemci su avgusta 2013. godine, kada je hostel Užička republika otvoren za turiste bili njegovi prvi gosti, priseća se Marko Ristovski, kome se ideja za jedan ovakav objekat rodila 2012. godine kada se vratio iz inostranstva i počeo da razmišlja šta konkretno da radi. „Diplomirao sam hotelijerstvo na temu „Eko hoteli“ iako takvih primera nije bilo u Srbiji.  Ideju o hostelu podelio sam sa prijateljem Milanom Bogojevićem kome se odmah svidela. Poklopilo se i nama da smo u celu priču ušli „partizanski“ bez podrške i novca, što nas je od starta asociralo na Užičku republiku za koju, kako tada tako i sada, tvrdim da je jedinstveni brend Užica“, započinje razgovor za portal www.uzickarepublikapress.rs, Marko Ristovski.

„Bili smo prvi hostel u gradu, ali i prvi eko hostel u Srbiji čime smo se upustili u poduhvat formiranja prve ekološki nezavisne teritorije koju prati i tema Užičke republike.  Posle nepune tri godine rada, tvrdim da hostel prodaje kvalitet usluge i sadržaji koji se nude svakom gostu. Sve je upotpunjeno dodatnim sadržajima  izletima, pešačenjem, biciklističkim vožnjama,planinarenjem jer sve te ture šire ekološku svest i turistu stalno podsećaju na značaj ekologije, zaštitu životne sredine i uticaja na okolinu“, naglašava Ristovski.

„Uglavnom nam i dolaze gosti iz inostranstva koji i jesu ekološki osvešćeni“, navodi dalje, Marko Ristovski i dodaje „da se sami gosti redovno uključuju i u ekološke akcije koje kao vlasnik hostela iniciram i organizujem, a koje daju dodatni značaj celoj koncepciji rada hostela“.

„Hostel je zaposlio dvoje ljudi, imamo dosta problema i trudimo se da ih rešavamo u hodu. Da nije tako moglo sigurno bismo  otvoriti još neko radno mesto. Poslovne klima iz godine u godinu u Srbiji je sve neizvesnija, ali mi lično smo zadovoljni“, kaže Ristovski.

Privatna arhiva-M.Ristovski

Na pitanje kako stranci reaguju na dolazak u Užice koje se suočava sa nizom ekoloških problema, Ristovski kaže da je sreća da najveći broj njih dolazi tokom leta. „Oni tada vide utopiju, prelepe predele, reke, jezera, livade što prepoznaju kao izuzetan turistički potencijal. Iskreno ni tada ne smemo da ih pošaljemo na Gradsku plažu jer se na nju svašta izliva. Iako izbegavamo da sa gostima potenciramo priču o ekološkim problemima, oni su kada se suoče sa njima, spremni da ih delimično prihvate. Stranci koji dolaze zimi primećuju aerozagađenje i negativno reaguju. Nama se u prvoj godini poslovanja desila nestašica vode i pojava algi, što se tada odrazilo na broj gostiju. Trenutno zagađenje vazduha utiče na to da nas svi zaobilaze iako je ovde znatno jeftinije prenoćište u odnosu na zimske turističke centre u okolini“.

„Igrom slučaja gosti našeg hostela u nekoliko navrata bili su ljudi iz oblasti ekologije koji rade u sistemima koji se bave prečišćavanjem otpadnih voda i sličnim i  koji su nudili rešenja za užičke probleme. Iako su ekološki problemi više nego očigledni, smatram da grad Užice nema kapacitete da se nosi sa problemima. Imamo kontakte sa dvojicom ljudi, jedan je iz Kanade,drugi iz  Australije, koji su u svakom momentu spremni na saradnju. Prilikom njihovog boravka u hostelu, čak su mi ostavili smernice kako bi mogao da se reši problem kanalizacije koji imamo u Turici  (zbog previše izgrađenih objekata, dosta kanalizacije se izliva u gornjem toku Đetinje i zagađuje gradsku plažu na kojoj je onemogućeno kupanje)“, naglašava Marko Ristovski i dodaje da svi ti detalji kvare imidž grada Užica i hostela čiji je vlasnik.

Kapacitet hostela je 25 ležaja, nameštaj i enterijer su od potpuno priprodnih obnovljivih materijala. Na krovu hostela postavljena su dva solarna panela za zagrevanje vode, kao i sistem za uštedu vode i električne energije. 

„Mi gostu više ne možemo da preporučimo da u letnjem periodu ide na kupanje na Plažu, jer je evidentno šta se izliva u Volujački potok, šta u Turici, šta kod Borovog vira itd.  Uspeo sam sticajem okolnosti da u grad dovedem novinare prestižnog svetskog magazina „National geographic“ koji su obilazeći plažu na plus 40 stepeni fotografisali i ta slika je objavljena u holandskom izdanju ovog magazina u novembru 2014. godine“.

„Iako postoje ljudi voljni da se uključe u prevazilaženje ekoloških problema grad nema kapacitete da se uhvati u koštac sa tim.  Zameram što se nedovoljno radi na promociji Užica kao turističke destinacije koje je stavljeno po strani. Trudimo se da sopstvenim kapacitetima privučemo strane turiste, novinare i da pravimo što širu promociju. inostranim turističkim agencijama trenutno je zanimljiv kanjon reke Đetinje kao zaštićeno prirodno područje i mi imamo dosta gostiju koji ga istražuju“, tvrdi Ristovski.

„Sam naziv Užička republika ne privlači u ovaj hostel mnogo turista, jer posetioci su uglavnom mlađi gosti koji o tome slabo znanju, ali kada čuju priču bude im zanimljiva i kasnije se interesuju.  Imali smo burnu prošlost, koja se gura pod tepih iz nekih razloga a najviše iz političkih ubeđenja što po meni“, kaže Ristovski,  „nema veze sa istorijom“. „Ono što mi ovde pokušavamo da lokalnom i domaćem stanovništvu dokazujemo da mi nismo komunisti. Mi samo negujemo kult Užičke republike što je deo istorije i zahvaljujući Užičkoj republici Užice nikada ne bi bilo ono što danas jeste. S obzirom da radim kao turistički vodič, obišao sam mnogo gradova u Srbiji i zato podvlačim da treba da budemo srećni u kakvom gradu živimo“, siguran je Ristovski.

„Užice ima sve što je potrebno jednom gradu i sve je skoncentrisano u samom centru, što je velika prednost za razvoj turizma.Zato smatram da smo dužni da propagiramo Užičku republiku i Tita, jer da toga nije bilo ovaj grad bi verovatno i dalje bio kasaba, a ne moderan i razvijen kako Užice jeste“, kaže Ristovski.

Za portal www.uzickarepublikapress.rs kaže da bi stranci brend kakav je Užička republika itekako iskoristili, jer je radeći po svetu, viđao da su od najobičnijih pećina pravili turističke atrakcije koje posećuje na stotine hiljada turista godišnje. „Zato tvrdim da je brend Užička republika totalno neiskorišćen, iako je u jednom momentu pokrenuta priča o tome. Suštinski problem je što još uvek nismo definisali kome želimo da ga predstavimo. Ako želimo domaćem stanovništvu, uvek ćemo imati otpor jer iza toga stoje politička ubeđenja. S druge strane, imamo strance kojima je jedna ovakva tema više nego interesantna. Prva zvanično oslobođena teritorija u Evropi je termin koji mora da se iskoristi, jer bilo šta što je prvo u Evropi mora da se isplati. Mislim da se na lokalu ne pridaje dovoljno važnost Užičkoj republici iz moje perspektive. Prošle godine je bila kampanja Turističke organizacije Srbije My Serbia  gde su ispomovisani gradovi, planine itd., Užice nigde nije predstavljeno kao grad Užičke republike, a nije ni bilo vidno uopšte na društvenim mrežama“, tvrdi Ristovski.

Ovaj grad još ima i zvanično prvu hidrocentralu u Evropi, što su dva ogromna resursa za razvoj turizma. Mora više da se radi na tome i više struktura da se uključi.

Iz iskustva kažem da turisti u Užice najviše dolaze tragom brutalističke arhitekture kojoj pripadaju hotel Zlatibor i spomen kompleks Kadinjača, ali i turisti koji  proučavaju spomenike i tako dolaze do saznanja da je Užička republika, bila prva oslobođena teritorija u porobljenoj Evropi u jesen 1941. godine.

Privatna arhiva-M.Ristovski

Sve turiste koji su smešteni kod nas u hostelu obavezno vodimo na Kadinjaču. Nakon priče našeg vodiča i kustosa niko se sa Kadinjače nije vratio ravnodušan. Garantujem da takav spomen kompleks ne postoji u Srbiji. Jedinstven je zbog Užičke republike ali i jedine izložbe u Srbiji koja je posvećena NATO bombardovanju 1999.